Prve reakcije nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost bile su izlivi besa i agresije na beogradskim ulicama. Većina onih koji su razbijali ambasade i lomili radnje i izloge po Beogradu bili su mladi ljudi. Stručnjaci ističu da je takva reakcija jednim delom i razumljiva, ali da uprkos tome vlast, suprotno onome što sada radi, ne bi smela toleriše.
Prve reakcije nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost bile su izlivi besa i agresije na beogradskim ulicama. Većina onih koji su razbijali ambasade i lomili radnje i izloge po Beogradu bili su mladi ljudi. Stručnjaci ističu da je takva reakcija jednim delom i razumljiva, ali da uprkos tome vlast, suprotno onome što sada radi, ne bi smela toleriše.
Agresija se razlivala beogradskim ulicama, a horde huligana lomile su sve pred sobom. Njihove mete bili su ambasade, novinari, policajci, izlozi prodavnica, a njihov bes nije zaobišao ni sabraćajnu signalizaciju. U grupama koje su tukle i lomile bilo je najviše mladih ljudi i to studenata i srednjoškolaca. Stručnjaci kažu da taj, uslovno rečeno, fenomen ima svoje poreklo i da ga ozbiljno treba analizirati u sadašnjem političkom, socijalnom i psihološkom kontekstu.
Srbijanka Turajlić, profesorka Univerziteta u Beogradu, za RSE, kaže:
"To je jedna grupa zbunjenih studenata koja zapravo razume ili oseća neku nepravdu – nije teško biti mlad i osetiti nepravdu kada vam se dnevno sa svih javnih glasila i medija saopštava da vam je nanešena nepravda ili da vas svi mrze. U ovoj zemlji nema intelektualne elite, nema nekog intelektualnog poštenja ljudi koji tačno znaju šta se dešavalo devedesetih, ako su dovoljno obrazovani da znaju gde ovo sada može da nas odvede - misle da je pametnije ovog momenta ćutati jer je sada nepopularno govoriti o tome. Dakle, ti mladi ljudi zapravo nemaju uzora koji bi ih poveo na neku drugu stranu, koji bi im ponudio neku drugu perspektivu. Pošto su frustrirani, pošto su nezadovoljni, prirodno je da svoj gnev iskaljuju na ovaj način, a kada ih neko još ohrabri i potapše po ramenu za to, kao što se dešava ovih dana, eto divljanja."
Agresija se razlivala beogradskim ulicama, a horde huligana lomile su sve pred sobom. Njihove mete bili su ambasade, novinari, policajci, izlozi prodavnica, a njihov bes nije zaobišao ni sabraćajnu signalizaciju. U grupama koje su tukle i lomile bilo je najviše mladih ljudi i to studenata i srednjoškolaca. Stručnjaci kažu da taj, uslovno rečeno, fenomen ima svoje poreklo i da ga ozbiljno treba analizirati u sadašnjem političkom, socijalnom i psihološkom kontekstu.
Srbijanka Turajlić, profesorka Univerziteta u Beogradu, za RSE, kaže:
"To je jedna grupa zbunjenih studenata koja zapravo razume ili oseća neku nepravdu – nije teško biti mlad i osetiti nepravdu kada vam se dnevno sa svih javnih glasila i medija saopštava da vam je nanešena nepravda ili da vas svi mrze. U ovoj zemlji nema intelektualne elite, nema nekog intelektualnog poštenja ljudi koji tačno znaju šta se dešavalo devedesetih, ako su dovoljno obrazovani da znaju gde ovo sada može da nas odvede - misle da je pametnije ovog momenta ćutati jer je sada nepopularno govoriti o tome. Dakle, ti mladi ljudi zapravo nemaju uzora koji bi ih poveo na neku drugu stranu, koji bi im ponudio neku drugu perspektivu. Pošto su frustrirani, pošto su nezadovoljni, prirodno je da svoj gnev iskaljuju na ovaj način, a kada ih neko još ohrabri i potapše po ramenu za to, kao što se dešava ovih dana, eto divljanja."
Socijalni psiholog Dragan Popadić kaže za RSE da su mladi ljudi inače skloniji usvajanju ekstremnijih stavova, ali da postoje specifičnosti koje huligane, koji su tokom nedelje i ponedeljka demolirali delove Beograda, izdvajaju od drugih mladih ljudi koji svoju agresiju drugačije ispoljavaju:
"Ono što njih izdvaja je, čini mi se, uverenje da je nasilje koje je politički, da tako kažem, motivisano dozvoljeno, odnosno da postoje situacije u kojima se nasilje toleriše."
Srbijanka Turajlić ističe da odgovornost za takvo tolerisanje snose, u prvom redu, političke stranke, koje svojim činjenjem, ali i ne činjenjem, stvaraju ambijent u kojem je moguće da huligani ne budu kažnjeni:
"Krivim, u jednom delu, Demokratsku stranku, koja je nekako vodeća demokratska snaga Srbije ali koja nije uspela da svojim delovanjem nametne neki drugi ideal kojem bi ti mladi ljudi mogli da teže, i vidim užasnu krivicu Demokratske stranke Srbije koja je svojim ponašanjem objasnila tim mladim ljudima da je ono što se dešavalo devedesetih bilo sasvim prihvatljivo. Dakle, da SPS, a ni SRS, ne snose nikakvu odgovornost za svu tragediju, sav užas, sva ubijanja koja su se deašavala tokom devedesetih."
Ekstremno nacionalističke ideje, poslednjih nekoliko godina, sve su prisutnije na beogradskom Univerzitetu. Različite ultra-desničarske organizacije, koje ne skriveno promovišu fašizam, nacionalizam, ksenofobiju ili homofobiju, redovno održavaju svoje tribine na nekoliko beogradskih fakulteta.
Srećko Šekeljić, iz studentskog protestnog odbora 'Evropa nema altenativu', kaže za RSE da su za agresivno ponašanje mladih ljudi, a prvenstveno studenata, pored političara, odgovorni i još neki:
"Razlog za bujanje nacionalističkih stavova među mladima verovatno jeste i činjenica da su mnogi koji su raspirivali nacionalističku mržnju devedesetih danas na istim ili sličnim položajima i sa tih istih ili sličnih pozicija i dalje čine isto. Tu pre svega mislim na profesore, postoje brojni profesori koji su direktno odgovorni za situaciju u kojoj se zemlja nalazi od '89. godine do sada, koji i dalje drže svoju profesuru na fakultetima, i dalje raspiruju istu vrstu netrpeljivosti prema neistomišljenicima."
Iako mnogi opravdanje za agresivno ponašanje, prvenstveno mladih ljudi, pronalaze u činjenici da je tranzicija proizvela jaz između dobitnika i gubitnika i da većina mladih ljudi nema mogućnost da svoj život oblikuje na način na koji to rade njihovi vršnjaci u stabilnim demokratijama, stručnjaci ističu da odgovornost za nasilničko ponašanje na prvom mestu, ipak,
snose oni koji to nasilje direktno izvode.
Sociolog Jovo Bakić, kaže za RSE, da se nada da je nedavno viđeno nasilje na beogradskim ulicama samo samo trenutna pojava, jer u suprotnom, kaže on, to bi predstavljalo ozbiljan slom srbijanskog društva:
"Nisam iznenađen, a nisam ni uplašen, ali jesam zabrinut. Zabrinut sam ako se takav jedan stav i jedno takvo ponašanje nastavi mesecima, onda ćemo biti u velikom problemu. Ali, ako je ovo ona prva emotivna reakcija iza koje će se ljudi smiriti i početi da se bave svojim svakodnevnim poslovima, od kojih se živi, onda će stvari polako doći na svoje mesto."