Ratovi koji su tokom 90-ih godina vođeni na prostorima bivše Jugoslavije ostavili su za sobom na destine hiljada žrtava. Izuzev nevladinih organizacija, čiji advokati u ime žrtava pred domaćim sudovima jedini vode sporove za naknadu materijalne štete, o njihovim pravima više niko i ne brine. Čini se da za vlasti u regionu žrtve predstavljaju potpuno nevidljivi deo stanovništva.
Stručnjaci ističu da su procesi reparacije prema žrtvama i to u čitavom regionu, veoma spori i nedovoljni. Oni naglašavaju da političke elite ne žele da da započnu procese reparacije jer još uvek nemaju spremnosti da se suoče sa svojom nedavnom prošlošću.
Sandra Orlović, saradnica u Fondu za humanitarno pravo, kaže za RSE, da neki reparacioni procesi u Srbiji danas postoje, ali samo u vidu sudskih postupaka:
"Fond za humanitarno pravo je do sada zastupao preko hiljadu žrtava kršenja ljudskih prava, naročitih vidova kršenja ljudskih prava. Mnogi od tih postupaka su završeni i sudovi su dosuđivali, uglavnom, neke naknade štete. Međutim, može se prigovoriti visini tih naknada. Sudovi su jako privrženi interesima države i državnog budžeta tako da su ti iznosi ponekad zaista, da tako kažem, ponižavajući za žrtve. Dakle, to je taj jedini vid kompenzacije koju žrtve mogu da dobiju danas u Srbiji – kroz te sudske postupke. S druge strane, reparacije nisu samo novac, reparacije znače još mnogo toga što je potrebno žrtvama. Žrtvama treba jedan odnos države prema njima, da im se pomogne u ponovnoj integraciji u društvo, da im se pruži zdravstvena zaštita, mogućnost rehabilitacije kada se radi o žrtvama torture. Dakle, mnogi nematerijalni i materijalni vidovi koji se ne mogu dobiti kroz sudske presude."
Ipak, nije samo Srbija zemlja koja ne pokazuje spremnost i volju da započne sa reparativnim procesima, sličan slučaj je i sa Bosnom i Hercegovinom i sa Hrvatskom.
Po podacima Saveza logoraša Bosne i Hercegovine oko 100 000 ljudi prošlo je torturu logora tokom rata. Odnos države prema njima isti je kao i prema porodicama nestalih i ubijnih tokom rata.
Murat Tahirović, predsednik Saveza logoraša Bosne i Hercegovine, za RSE, kaže da je odnos vlasti BiH prema žrtvama loš i da su zbog toga žrtve pokrenule oko 12 000 tužbi za nadoknadu nematerijalne štete:
"Žrtve uopšte nisu zadovoljne sa onim što se čini u BiH, vezano za reparaciju za žrtve torture. Naime, u BiH apsolutno ne postoji program reparacije, ni na nivou države BiH ni na nivou entiteta u BiH, kako je BiH Dejtonom podeljena. Dakle, ne postoji politička volja unutar BiH da se to pitanje stavi na dnevni red. Mislim da je jedino u BiH, u regionu, izostavljen sistem reparacija."
Jelka Glumičić iz Odbora za ljudska prava u Karlovcima, kaže za RSE, da je, u pogledu odnosa vlasti prema žrtvama, isti slučaj i u Hrvatskoj :
"Rekla bih da su naknade žrtvama, za sve ono što se desilo u ratu, bilo materijalne prirode ili za žrtve ratnih zločina, izostale. Kroz moj rad na ljudskim pravima, 13 godina, žrtve ne mogu biti zadovoljne jer nema solidarnosti države i društva prema njima. Sudovi masovno odbijaju tužbe za imovinu jer se ne zna počinilac itd. Generalno govoreći reparacije nema."
Stručnjaci ističu da se odnos društva prema žrtvama ne meri samo preko određivanja materijalnih nadoknada već da je jednako važno kako se političke elite i čitavo društvo odnose prema žrtvama i na simboličkom nivou.
Goran Miletić iz Švedskog helsinškog komiteta za ljudska prava, kaže za RSE, da se ispunjavanjem tri ključna elemeta, na izvestan način, može vratiti dostojanstvo žrtvama:
"Kao prvo – istina. Pravda podrazumeva neku istinu za žrtve. To uključuje kompenzaciju, naknadu štete, koja može biti materijalna i nematerijalna. Kada se stavite u poziciju žrtve, zamislite da ste izgubili nekoga najmilijeg, vama kompenzacija znači mnogo toga – da saznate gde je vaš najmiliji, kako to majke kažu, da ga sahranite itd. Drugo je kažnjavanje počinilaca. Ne možete dozvoliti da se počinilac, onaj za koga jasno znate da je to uradio, šeta istom ulicom – znam da toga ima u Sjenici, Novom Pazaru. Treće je, čini mi se da je to najveći problem kod nas, odgovornost države. Država treba da kaže jasno i glasno da je odgovorna. Ta uslovna izvinjena, koja smo čuli od predsednika Tadića, su zapravo ništa – država treba vrlo jasno i glasno da preuzme odgovornost za kršenje ljudskih prava u prošlosti, devedesetih godina. To su te tri ključne tačke koje bi, na neki način, donele pravdu za žrtve."
Sandra Orlović naglašava da, prvenstveno, od odluke polikih političkih elita zavisi kakav će biti odnos vlasti prema žrtvama. Ono što u tom polju sada mogu videti, kaže ona, ni malo me ne ohrabruje:
"Mislim da je u Srbiji situaciju veoma pesimistična po tom pitanju. Dakle, postoji ta jedna intencija da se sve ono što je bilo u prošlosti što pre zaboravi, da se što pre priključimo EU, da taj Haški tribunal prestane da postoji, a da sve ono što je bilo u prošlosti, samim tim i žrtve koje su patile, bude stavljeno sa strane – da se što pre zaboravi."
