Granična dozvola za Crnu Goru je preskupa, još je teže lošim makadamskim putem preći do Priboja koji je udaljen oko 60 kilometara. To su problemi meštana pograničnih sela Ograda i Krnjača u Srbiji koji gravitiraju ka Crnoj Gori.
Dok su Srbija i Crna Gora bili državna zajednica, za 80 domaćinstava Ograda i Krnjače i ako su žitelji Srbije, bilo je najlakše da svakodnevne poslove završavaju u 12 kilometara udaljenim Pjevljima u Crnoj Gori, nego u matičnoj opštini Priboj udaljenoj 60 kilometara.
U Pljevljima su se školovali, na pljevaljskoj pijaci prodavali svoje proizvode a mnogi su i radili u crnogorskim preduzećima.
Od 2007. godine kada se Crna Gora osamostalila, a između dve države uspostavljena granica, da bi došli u Pljevlje meštani moraju preći preko sela Adrovići koje pripada Crnoj Gori gde nema graničnog punkta, pa je za to potrebna granična dozvola.
Preko Adrovića mora se preći i ukoliko se želi stići do Priboja preko Prijeplja asvaltnim putem. Za neposedovanje granične dozvole ukoliko se granica prelazi van graničnog prelaza sledi kazna propisana zakonom, jer se ovakav način prelaska granice smatra ilegalnim.
„Granična dozvola košta 110 evra, znači ja, otac i majka treba da damo 330 evra. Ja to neću da dam, hoću da mi država Srbija obezbedi put. Alternativa je da nam država Srbija napravi put da prolazimo kroz Srbiju i da nikakako ne prelazimo na teritoriju Crne Gore. Ja ću da dam za izgradnju puta 500 evra, ali za graničnu dozvolu ne dam ni dinara. Krnjača, Ograde, Babine ili Babine, Ograde, Krnjača, kako god hoće, to je ista relacija“, priča meštanin Dejan Golubović koji je nedavno platio kaznu crnogorskoj policiji od 70 evra zbog neposedovanja granične dozvole.
Značajna je razlika izmedju iznosa graične dozvole u Cnoj Gori i Srbiji, ali sa aspekta granične policije na to se ne može uticati pojašnjava načelnik Centra granične policije prema Crnoj Gori Dejan Bugarin.
„Postoji razlika u izadavanju takse za odobrenja. U Srbiji je oko 11.000 dinara u Crnoj Gori je oko 10 evra. Značajna je razlika, ali sa aspekta granične policije nema načina da se utiče na ono što propisuje Zakon o republičkim administrativnim taksama. To bi možda bila mogućnost da lokalna samouprava pokrene neku incijativu za eventualne izmene i dopune aktuelnog Zakona.“
Meštani ovih sela kažu da nije dozvola samo 110 evra jer na skupu graničnu dozvolu, mora se dodati i telefonski račun, jer se i u odlasku i povratku mora javiti graničnoj policiji, a na ovom području najčešće se upada u roming tarifu, a često nema ni signala mobilne telefonije, kaže meštanin Miljan Golubović.
„Za svaki prelaz, obavezni smo da se javimo graničnim punktovima i srpskom i crnogorskom na Jabuci, i u odlasku i u povratku. S obzirom da se radi o mobilnoj telefoniji,vrlo često i romingu,da često nema ni signala, dolazimo u vrlo tešku situaciju. Kada dođemo na punkt, pitaju nas da li smo se prijavili. Kažemo, nismo. Nema signala. Kažu, nas to ne interesuje, vraćajte se nazad", priča Miljan.
Meštani kažu da su do odvajanja dve republike dobro živeli od prodaje stoke, sira i poljoprivrednih proizvoda. A sada?
Da ne bi prelazi granicu, jedino rešenje za meštane ovih pograničnih sela je popravka devet kilometara makadamskog puta kroz teritoriju Srbije. Prošle godine uradjen je kilometar i po, pojašnjava zamenik predsednika opštine Priboj Milovan Stojkanović.
„I ove godine je u planu još 500 metara, do granice sa opštinom Prijepolje."
A da li je to dovoljno, najbolji odgovor je dao jedan od meštana:
„Sa tim ništa nismo rešili, nit se stiglo tamo ni ovamo."
A dok se dok se ne popravi cela deonica puta kroz Srbiju, meštani pograničnih sela Ograda i Krnjače koja gravitiraju ka Crnoj Gori, kako kažu, snalaziće se kao i dosada. Kako znaju i umeju.
Facebook Forum