Problem migranata iz Afrike i Bliskog istoka trenutno je u fokusu evropskih vlada. Iako zemlje na različite načine pokušavaju riješiti pitanje migranata, poznati srbijanski reditelj Želimir Žilnik svojim filmom "Destinacija Srbistan" (Logbook Serbistan), koji je prikazan u revijalnom programu Međunarodnog filmskog festivala Kratkofil, govori o običnim ljudima, te njihovoj borbi za budućnost.
U uvodnim kadrovima filma u oči upada cifra od 45.000 migranata koji su prošli ili su još u Srbiji, a njihova svjedočenja u azilantskim centrima svjedoče o tome kroz šta prolaze tokom perioda adaptacije na život i društvene okolnosti u Srbiji.
Kroz tu adaptaciju, oni ispoljavaju svoje individualne vrijednosti koje pokazuju snagu malog čovjeka da ne potone u teškim vremenima.
Žilnik kaže da ovim ostvarenjem želi da problematiku migranata pokaže iz drugog ugla, te da se saznaju drugačiji detalji na brojne teme, poput ksenofobije, od onih koje prenosi štampa. Žilnik ističe i da se ljudi sa Balkana vrlo lako identifikuju sa sudbinama migranata.
"Kad su ovde bili ratovi 90-ih godina, iz Jugoslavije je otišlo istom stazom oko dva miliona ljudi da bi spasili živu glavu i bili su primljeni u Austriji, Mađarskoj, Nemačkoj, Holandiji i drugim zemljama", navodi Žilnik.
Zbog tog razumijevanja, Žilnik kaže da su tokom snimanja filma naišli na potpuno drugačiju reakciju stanovništva od one koja se propagira u medijima.
"Mediji su išli tom starom retorikom mržnje i ksenofobije, straha i histerije. Mislio sam da je to sada glavna tema i rekao sam ekipi da se spremimo, jer tu će biti svađa, tuča, možda i većih incidenata. Mi smo krenuli sa snimanjem i videli sasvim drugu situaciju. Stalno smo kružili od crnogorske granice na jugu pa do Novog Pazara, Tutina, Sjenice, Čačka, Ivanjice, Beograda i Subotice", ističe Žilnik, te dodaje:
"I tu smo vidjeli jednu drugu sliku gde je stanovništvo, ako ne prijateljski raspoloženo, onda tolerantno. U mnogim devastiranim krajevima Srbije sa devastiranim selima, zatvorenim fabrikama, zapuštenim oranicama i livadama bez ijednog grla stoke, videli smo svet koji ove ljude poziva da, naprimer, dođu i uzmu malo sira. Mi odemo i kažem: 'Daj da kupim kilo sira', a oni kažu: 'Uzmi pet sramota je, jer ja to nemam kome da prodam' ".
Čak i oko centara za azilante vidjelo se dobro raspoloženje.
"Stanovnici kažu: 'Ove radnje nam ne rade, nema kupaca, a sada nam je povećan promet za 200 do 300 odsto, jer azilanti kupuju telefonske kartice, jelo, čokolade i svašta drugo', jer svi oni - iako bedni - kad se upućuju na putovanje imaju neku podršku od rođaka i prijatelja u tom smislu da im ne daju neku gotovinu odjedanput, jel' to je opasno i onda bi bili meta kriminalaca, nego im u zemlju gde se nalaze preko Western Uniona šalju po 200-300 evra", pojašnjava Želimir Žilnik.
(Insert iz filma "Destinacija Srbistan")
"To su, ujedno, i ljudi koji, kada dođu u Srbiju, predstavljaju iskusne, a moram reći snažne i zdrave ljude, u smislu da su prošli već hiljade kilometara kroz razne opasnosti, i tu ima dosta obrazovanih i inteligentnih ljudi sa kojima kad razgovarate, recimo sa Sirijcima, kao da razgovarate sa ljudima iz bivše Jugoslavije, potpuno isto. Čak imaju iste priče jer kažu: 'Mi, dok ovo nije počelo, nismo znali ko je šiit, a ko sunit. Išli smo u iste džamije'. Iz Avganistana sam sretao najveći broj neverovatno dobro obrazovanih ljudi koji govore bolje engleski nego ja. Začuđeno bi ih upitao kako znaju engleski kad su Talibani, a oni bi mi odgovorili da su Talibani došli sa brda i zaostalih krajeva, a Avganistan je bio civilizovana država", navodi ovaj filmski autor.
Žilnik smatra da je evropski egocentrizam provincijsko gledanje na stvari, jer "oni dobro poznaju političke prilike u Evropi i znaju mnogo toga".
"Ja sam među tim Afrikancima i Azijatima čuo izjave koje su pametnije i tačnije od polovine govora ministara inostranih poslova Afrike, Azije i Evrope, i to me je zaprepastilo. Kada čujete za 90 minuta filma šta oni govore, videćete da pametnije govore nego ovi kad se skupljaju na konferencijama i lupetaju skrivajući svoje mutne političke igre", tvrdi Žilnik.
Tokom procesa snimanja filma Žilnik je saznao i da migranti ne putuju na slijepo ka Evropi, jer i njima moderne komunikacije omogućavaju da se snalaze. Svako od njih ima neki mobilni telefon. Na telefonu prate Google mape i znaju gdje ima jeftino da se jede, pa i gdje su policijske stanice. Ono što je Žilnika pozitivno iznenadilo su socijalne i servisne službe u Srbiji.
"Službe prilično dobro funkcionišu, barem ono što smo mi posmatrali, jer vi možete azilanta - koji je premoren ili ranjen ili bolestan - prijaviti u nekoj zdravstvenoj ustanovi u 3.00 sata ujutro i lekari će ga primiti. Znači da je država, ipak, dala neke instrukcije da im pomognemo, jednim delom iz humanosti, a drugim delom da budu dovoljno snažni da izađu iz Srbije", riječi su Želimira Žilnika.
Većina azilanata želi da napusti Srbiju jer znaju da su primanja niska i da nema mnogo posla. Želja im je da se dokopaju zemalja sjeverne Evrope gdje su primanja mnogo veća. Ipak, mali broj želi da ostane, ali su tu - sa druge strane - službe zakazale, pojašnjava Žilnik.
"Naše vlasti, kad je reč o davanju azila, daju te potvrde da možeš da uđeš u taj azilski sistem, ali kod davanja azila su vrlo neefikasni ili restriktivni. Ono što smo od podataka dobili za 2014., tu su dati samo jedan ili dva azila, što je frapantno kad pomislite da već je u Austriji prošle godine dato 40.000 azila, a u Nemačkoj 80.000."
Žilnik smatra da je najezdu migranata prvenstveno iz Afrike uzrokovala sama Evropa.
"Afrika je glavna arterija evropske privrede. Iz zapadne Afrike se izvlači sve od nafte, rude, pa do uranijuma za nuklearne centrale, te plemenite vrste drveta. Tamo kad strane kompanije rade, dovode svoje radnike, a domaće stanovništvo živi u nemaštini i primorano je da beži."
Na kraju svega, Žilnik ističe da podizanje zidova u Mađarskoj radi sprečavanja novog priliva migranata, treba da predstavlja veliku sramotu za cijelu Evropu.
"To pravljenje zidova je direktan pokazatelj jedne duboke političko-psihičke bolesti ove današnje nove evropske političke garniture, garniture koja je došla na vlast uz proklamaciju 'rušimo zidove, rušimo granice' i restrikcije za kvalifikovane, snažne i ljude sa voljom za rad. Mađarska, koja pravi zidove, prije svega svoj identitet u Evropi i otvaranje evropskih vrata dobila je tako što je mađarski ministar spoljnih poslova sekao žicu prema Africi i rekao je: 'Shvatite me, ja sam normalan. Želim slobodu. Primite nas. Mi smo vaši', a oni sad prave zidove. To je ljudska sramota", zaključuje Želimir Žilnik.
***
Želimir Žilnik (rođen u Nišu, 1942. godine, živi i radi u Novom Sadu), autor je brojnih igranih i dokumentarnih filmova, jedan od začetnika žanra doku-drama, nagrađivan na domaćim i internacionalnim filmskim festivalima. Od početka profesionalnog rada na filmu okrenut savremenim temama koje uključuju društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice.