Lektorati srpskog jezika na univerzitetima širom Evrope iz godine u godinu su u sve lošijem položaju. Za razliku od vremena SFRJ, kada se srpskohrvatski izučavao na fakultetima od Finske do Španije, danas se kao samostalni jezik izučava u samo 12 gradova.
To su rezultati nedavno objavljenog istraživanja u okviru projekta Tempus, u kojem se navode primeri poput Granade u Španiji, gde je ukinut lektorat zbog nedovoljnog interesovanja studenata. U Trstu se srpski izučavao pet godina, ali se odlaskom nadležne profesorke u penziju sveo se na jednu godinu.
Za vreme bivše Jugoslavije srpskohrvatski jezik se izučavao na četiri kontinenta, u više od 30 država sveta. U Evropi je prednjačila Nemačka sa dvadesetak lektorata, a slično je bilo i u Francuskoj, Italiji. No, sa raspadom zemlje, ukinut je Republički zavod za međunarodnu naučnu, kulturnu, tehničku i prosvetsnu saradnju – koji se, između ostalog, starao o lektoratima.
U Srbiji nijedna institucija nije nasledila obaveze Zavoda i preuzela njegove nadležnost, što je danas jedan od najvećih uzroka za postepeno gašenje lektorata, kaže Jelena Gledić, saradnica na istraživanju Tempus projekta.
„Time se bave delom u Ministarstvu spoljnih poslova, delom u Ministarstvu prosvete, delom se i univerziteti time bave i svuda postoje sjajni pojedinci koji rade taj posao, ali bez jasno određenog tela koje će se baviti standardima i njihovim sprovođenjem, nažalost lektorati će biti zapušteni. Standardi su zapušteni, nije definisano ko može biti lektor, koliko dugo, koji su uslovi, koji program se radi i u krajnjoj liniji – na koji način želimo da predstavimo Srbiju klroz te programe srpskog jezika. Jer, lektorati jesu veoma važan način predstavljanja naše zemlje“, objašnjava Gledićeva.
Lektori prepušteni sami sebi
S druge strane, lektori koji se prihvate rad u nekom od preostalih lektorata u inostranstvu nailaze na brojne probleme. Srđan Papić, koji već četiri godine predaje u Katovicama na Univerzitetu u Šleziji, kaže da je, za razliku od kolega iz Makedonije i Hrvatske, u mnogo gorem položaju jer materijalno zavisi isključivo od sredstava koje dobija od poljskog univerziteta. Podrška iz Srbije, dodaje, ne postoji.
„Ti svi univerziteti daju lektorima najmanje moguće plate, zbog toga što se podrazumeva da će ih podržati njihova zemlja. Ja ne bih sad pominjao konkretne zemlje iz okruženja, ali ta cifra koju one izdvajaju ide od 300 do 1.000 evra mesečno. Dakle, to je ono što dobijaju dodatno na tu platu. Mi, nažalost, ništa ne dobijamo i ne sam to: ne ide nam ni staž u Srbiji, niti socijalno. Ja, recimo, kad bih se razboleo u Srbiji, morao bih da se lečim kao poljski državljanin“, ističe Papić.
„Nigde u svetu“, dodaje naš sagovornik, „lektori nisu prepušteni sami sebi. Naše Ministarstvo prosvete, iako je redovno obaveštavano o našim problemima, ne samo od strane nas lektora – obraćali smo se i zaštitniku građana, takođe i preko Ambasade Srbije u Varšavi – nije pokazalo spremnost da se taj problem konačno reši.“
Pomoćnica ministra prosvete Vesna Fila, pak, kaže da su su finansijska sredstva glavna kočnica za pomoć lektoratima.
„Država nema para. Sve lektore koji su kod nas plaćamo mi, a naše lektore tamošnja ministarstva ili fakulteti”, rekla je Fila beogradskim medijima marta prošle godine.
Nešto bolja situacija za lektorate srpskog jezika je na američkom kontinentu. U Sjedinjenim Državama, naime, postoji sve veća zainteresovanost za srpski jezik, pa se broj lektorata povećao u odnosu na 2010. godinu, navodi Jelena Gledić.
„Tamo se srpski jezik promoviše na vrlo interesantne načine. Postoje predmeti koji se tiču kulture, kursevi srpskog filma, srpski se promoviše kao egzotičan, drugačiji jezik i to na vrlo jednostava način, preko veb stranice univerziteta“, kaže Gledićeva.
Primeri dobre prakse mogu se naći već u najbližem susedstvu. Tako Hrvatska ima 60 lektorata i radi na tome da ih poveća, napominje Srđan Papić.
“Dakle, ako ne misle da srpski lektorati svuda propadnu, lepo treba da sednu u auto i odu do Skoplja, Zagreba ili Ljubljane, da vide kako tamo ljudi rade i da to urade u Srbiji”, zaključuje Papić.
To su rezultati nedavno objavljenog istraživanja u okviru projekta Tempus, u kojem se navode primeri poput Granade u Španiji, gde je ukinut lektorat zbog nedovoljnog interesovanja studenata. U Trstu se srpski izučavao pet godina, ali se odlaskom nadležne profesorke u penziju sveo se na jednu godinu.
Za vreme bivše Jugoslavije srpskohrvatski jezik se izučavao na četiri kontinenta, u više od 30 država sveta. U Evropi je prednjačila Nemačka sa dvadesetak lektorata, a slično je bilo i u Francuskoj, Italiji. No, sa raspadom zemlje, ukinut je Republički zavod za međunarodnu naučnu, kulturnu, tehničku i prosvetsnu saradnju – koji se, između ostalog, starao o lektoratima.
U Srbiji nijedna institucija nije nasledila obaveze Zavoda i preuzela njegove nadležnost, što je danas jedan od najvećih uzroka za postepeno gašenje lektorata, kaže Jelena Gledić, saradnica na istraživanju Tempus projekta.
„Time se bave delom u Ministarstvu spoljnih poslova, delom u Ministarstvu prosvete, delom se i univerziteti time bave i svuda postoje sjajni pojedinci koji rade taj posao, ali bez jasno određenog tela koje će se baviti standardima i njihovim sprovođenjem, nažalost lektorati će biti zapušteni. Standardi su zapušteni, nije definisano ko može biti lektor, koliko dugo, koji su uslovi, koji program se radi i u krajnjoj liniji – na koji način želimo da predstavimo Srbiju klroz te programe srpskog jezika. Jer, lektorati jesu veoma važan način predstavljanja naše zemlje“, objašnjava Gledićeva.
Lektori prepušteni sami sebi
S druge strane, lektori koji se prihvate rad u nekom od preostalih lektorata u inostranstvu nailaze na brojne probleme. Srđan Papić, koji već četiri godine predaje u Katovicama na Univerzitetu u Šleziji, kaže da je, za razliku od kolega iz Makedonije i Hrvatske, u mnogo gorem položaju jer materijalno zavisi isključivo od sredstava koje dobija od poljskog univerziteta. Podrška iz Srbije, dodaje, ne postoji.
„Ti svi univerziteti daju lektorima najmanje moguće plate, zbog toga što se podrazumeva da će ih podržati njihova zemlja. Ja ne bih sad pominjao konkretne zemlje iz okruženja, ali ta cifra koju one izdvajaju ide od 300 do 1.000 evra mesečno. Dakle, to je ono što dobijaju dodatno na tu platu. Mi, nažalost, ništa ne dobijamo i ne sam to: ne ide nam ni staž u Srbiji, niti socijalno. Ja, recimo, kad bih se razboleo u Srbiji, morao bih da se lečim kao poljski državljanin“, ističe Papić.
„Nigde u svetu“, dodaje naš sagovornik, „lektori nisu prepušteni sami sebi. Naše Ministarstvo prosvete, iako je redovno obaveštavano o našim problemima, ne samo od strane nas lektora – obraćali smo se i zaštitniku građana, takođe i preko Ambasade Srbije u Varšavi – nije pokazalo spremnost da se taj problem konačno reši.“
Pomoćnica ministra prosvete Vesna Fila, pak, kaže da su su finansijska sredstva glavna kočnica za pomoć lektoratima.
„Država nema para. Sve lektore koji su kod nas plaćamo mi, a naše lektore tamošnja ministarstva ili fakulteti”, rekla je Fila beogradskim medijima marta prošle godine.
Nešto bolja situacija za lektorate srpskog jezika je na američkom kontinentu. U Sjedinjenim Državama, naime, postoji sve veća zainteresovanost za srpski jezik, pa se broj lektorata povećao u odnosu na 2010. godinu, navodi Jelena Gledić.
„Tamo se srpski jezik promoviše na vrlo interesantne načine. Postoje predmeti koji se tiču kulture, kursevi srpskog filma, srpski se promoviše kao egzotičan, drugačiji jezik i to na vrlo jednostava način, preko veb stranice univerziteta“, kaže Gledićeva.
Primeri dobre prakse mogu se naći već u najbližem susedstvu. Tako Hrvatska ima 60 lektorata i radi na tome da ih poveća, napominje Srđan Papić.
“Dakle, ako ne misle da srpski lektorati svuda propadnu, lepo treba da sednu u auto i odu do Skoplja, Zagreba ili Ljubljane, da vide kako tamo ljudi rade i da to urade u Srbiji”, zaključuje Papić.
