Zašto Vučić ne proziva Koštunicu

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li je hapšenje Miroslava Miškovića početak istinske borbe protiv korupcije ili je to Vučićeva bitka za moć. Sagovornici su bili Vladimir Gligorov, profesor na Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije, i Miodrag Prokopijević, profesor Evropskog univerziteta u Beogradu.

Bilo je reči o tome zašto borbu protiv korupcije u Srbiji praktično vodi jedan čovek - Aleksandar Vučić, ima li u njegovim potezima osvete, zašto se ne pominje Koštunica, s obzirom da je u vreme kada je on bio premijer Mišković uradio najveći deo svojih sumnjivih privatizacija, da li će Mišković otkriti imena političara koji su bili na njegovom platnom spisku, ima li Vučić svoje tajkune koje neće dirati, da li je jedan od ciljeva Vučićeve kampanje razbijanje Demokratske stranke, koliko sadašnja borba protiv korupcije uvećava Vučićevu popularnost, kao i o tome da li će Vučić otvoriti slučajeve korupcije i kod svojih koalicionih partnera - Socijalstičke partije i Ujedinjenih regiona Srbije.

Omer Karabeg: Borbu protiv korupcije u Srbiji danas praktično vodi jedan čovek - Aleksandar Vučić. On odlučuje ko će biti uhapašen, on najavljuje hapšenja. Da li je to dobro za celu akciju, ili u Srbiji - u kojoj su institucije korumpirane - ne može drugačije?

Vladimir Gligorov: Ne znam da li je to stvar koju vodi samo jedan čovek. Koliko ja razumem - cela vlada, bar deklarativno, stoji iza toga, uključujući i predsednika države. A što se tiče toga da li je to početak borbe protiv korupcije, to liči na ono što se ponekad predlaže kao metod borbe protiv korupcije: da se krene sa nekim velikim i spektakularnim slučajem kako bi se stekla kredibilnost.

Omer Karabeg: Znate zašto sam rekao da mi to liči na akciju jednog čoveka? Vučić preko medija najavljuje otvaranje slučajeva i hapšenja. Sve polazi od njega. On se oglašava pre istražnih organa, pre tužilaštva, pa ispada da se sve radi po njegovom nalogu. U normalnom sistemu to bi radilo pravosuđe, a ne ministar odbrane.

Vladimir Gligorov: Naravno, tu ima i samopromocije, a to se može tumačiti i kao uticaj na sud i na istražne organe. To jeste sve u izvesnom smislu sporno. Ali, kao što sam rekao, ponekad se to tako radi - kada je u pitanju endemska korupcija i kada se traži podrška javnosti.

Miroslav Prokopijević: Čitava ta stvar meni uopšte ne liči na nastojanje da se uspostavi vladavina prava. Da je to korak ka vladavini prava, istraga i sudovi bi radili nezavisno i ne bi cela stvar zavisila od jednog čoveka. Da je reč o vladavini prava ne bi novine prvo objavljivale ko će biti uhapšen, da bi potom usledila hapšenja, ne bi se prvo hapsilo, pa se onda skupljali dokazi, a akcija bi zakačila i nekog iz vladajuće stranke. Prema tome, ovo je jedna kampanja. Kad se skupi dovoljno političkih poena, ona će biti opozvana. Naravno, biće i nekih žrtava te kampanje, ali će stvari posle nekog vremena biti zaboravljene.

Vladimir Gligorov: Što se tiče toga da li je to sa stanovišta vladavine prava ispravan postupak, problem je što je Srbija zemlja u kojoj nemate vladavinu prava, zemlja u kojoj ni pravo, ni zakon ne znače bog zna šta. Ja razumem da to izaziva veliko podozrenje, s obzirom da se takvom akcijom stiču značajni politički poeni. To je zaista problem, posebno sada u Srbiji gde demokratske kontrole u suštini nema, s obzirom da su opozicione partije manje-više u rasulu.

Omer Karabeg: Ima li u Vučićevoj akciji osvete? Govorilo se da Mišković, koji je imao udela u sastavljanju svih vlada Srbije, nije bio previše sklon ovoj najnovijoj koaliciji.

Vladimir Gligorov: Ne bih o tome mogao mnogo da kažem, ali teško bi bilo naći boljeg kandidata od Miškovića za početak jedne takve kampanje. Da li tu postoje i lični razlozi - bilo finansijski, bilo politički, ostaje da se vidi. O tome se u ovom trenutku može samo spekulisati.

Miroslav Prokopijević: Probalo se sa nekim manjim figurama. Pre Miškovića na tapetu su bili Oliver Dulić i još neki, ali je očito da su rejting agencije pokazale da to ne daje rezultat i onda se moralo ići na nešto kredibilnije. Podsetio bih vas da je i Demokratska stanka svojevremeno hapsila periferijske zmajeve, tamo neke gradonačelnike iz provincije, pa to nije ostavilo nikakav utisak.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da Vučić uopšte ne pominje Koštunicu u vezi sa Miškovićem, mada je u vreme, kada je Koštunica bio premijer, Mišković uradio najveći deo sumnjivih privatizacija koje su sada pod istragom.

Vladimir Gligorov: To je svakako zanimljivo. Koliko sam ja shvatio iz reakcije Koštuničine Demokratske stranke Srbije, koja je podržala ovu akciju, i iz Vučićeve izjave da mu je to drago, čini mi se da i jedna i druga strana znaju dokle stvar može da ide. Međutim, nema nikakve sumnje da je to nešto što će doći na red, ukoliko se cela stvar nastavi i proširi, jer je dosta privatizacija bilo upravo u vreme Koštuničinog mandata.

Miroslav Prokopijević: To govori da je čitav postupak selektivan. Ne postavlja se ni pitanje odgovornosti članova Agencije za privatizaciju i drugih zvaničnika, koji su morali reagovati na kršnje zakona, a nisu. Toga uopšte nema, tako da je očigledno da se ide selektivno da ne bi bio zahvaćen čitav politički establišment. Jer, kad bi se neselektivno radilo, našle bi se na udaru mnoge partije i mnoge političke figure.

Omer Karabeg: Vučić tvrdi da je Mišković držao na platnom spisku mnoge političare i da ih je plaćao između 30.000 i 50.000 evra mesečno. Svi političari su odmah reagovali i rekli da oni nisu ni dinara primili od Miškovića. Je li moguće da Vučić izađe s tim, a da nema imena?

Vladimir Gligorov: Ja prepostavljam da se od Miškovića očekuje da to kaže, s obzirom da je on pod istragom. Nema nikakve sumnje da je on bio u bliskim odnosima sa svim vlastima i pre i posle 2000. godine. Pored toga, pominju se slučajevi kao što je privatizacija Centroproma, gde je, prema izveštajima Saveta za borbu protiv korupcije, jasno kako je to urađeno i ko je sve u tome učestvovao. Tu je i slučaj Luke Beograd i Večernjih novosti. Teško će se to zataškati, osim u slučaju da Mišković bude oslobođen svake sumnje.

Omer Karabeg: Naravno da je Mišković jedini ko pouzdano može da kaže koliko je para kome dao, ali ako on to kaže optužiće ga za davanje mita. Znači, natovariće sebi još jedno krivično delo na vrat.

Vladimir Gligorov: Mogla bi se napraviti i nagodba. Ne bih to potpuno isključio. Druga je stvar što se u ovakvim stvarima, kad se šutne lopta, javlja problem kako da je zaustavite. To jeste rizik sa kojim se suočava ne toliko sam Vučić, mada svakako i on, koliko vlada, pa i predsednik države.

Omer Karabeg: Mislite li da je jedan od ciljeva sadašnje Vučićeve akcije razbijanje opozicije, pre svega Demokratske stranke? On o toj stranci govori kao o tajkunskoj, a ne štedi ni novoizabranog predsednika te stranke, Dragana Đilasa. Kaže da je Đilas 800 puta uvećao svoje bogatstvo otkako je počeo da se bavi politkom.

Vladimir Gligorov: Koliko sam ja razumeo, on je tu stavio zarez i rekao da sve to nije protiv zakona, tako da nemam utisak da se, bar za sada, ide u pravcu razbijanja Demokratske stranke, već više u pravcu njene javne difamacije. Međutim, sigurno je da je u interesu i Vučićevom i Srpske napredne stranke da, ako je moguće, potpuno unište ili bar rasture Demokratsku stranku i ostale partije u opoziciji.

Miroslav Prokopijević: To može biti jedan od ciljeva. Ne mora biti razbijanje, ali bar smanjivanje uticaja te stranke i kompromitovanje nekih značajnijih figura u toj partiji. Sve to ukazuje na zloupotrebu čitave akcije i izlazak izvan okvira vladavine prava.

Omer Karabeg: Mediji pišu da se vodi istraga i protiv Milana Beka, koji je usko povezan sa nekim Miškovićevim privatizacijama. Da li će i ostali tajkuni doći na red ili Vučić ima neke svoje tajkune koje nipošto neće dirati?

Vladimir Gligorov: To ne mogu da znam, mada je u tim stvarima teško kontrolisati situaciju, kada klupko počne da se odmotava. To je bio slučaj u Hrvatskoj kada je HDZ krenuo na Sanadera računajući da će time povećati svoj rejting. Na kraju je HDZ bio taj koji je stradao. Ako se u Srbiji nakon Miškovića krene sa još nekim krupnim imenima, to se neće lako zaustaviti, pa će se mnogi naći na udaru. Ako postoji ideja da se eliminišu tuđi, a sačuvaju svoji tajkuni, to će biti teško izvesti.

Miroslav Prokopijević: Ja ne znam Vučićeve personalne veze ali, s obzirom na to u kakvom svetu živimo, to nije nemoguće. Što se tiče toga dokle stvar može da ide, mislim da sve zavisi od ambicije onog ko vodi čitavu ovu igru. Ako on ima ambiciju da izvede neke veće radove, onda će spisak optuženih, broj procesa i težina dela ići progresivno, biće ih više. Ako, pak, ima želju da to drži limitirano, onda će odabrati neki od slučajeva koji svakako nije krucijalan i koji neće dovesti do potresa.

Omer Karabeg: Vučić se dosta ponaša kao populista. Sada je stekao ogromnu popularnost. Može li to biti motiv da nastavi sa otvaranjem drugih slučajeva, jer će mu svako novo otvaranje uvećavati popularnost i moć?

Vladimir Gligorov: Politička motivacija je nesporna. Da li je, međutim, tačno da će mu svaki novi slučaj povećati popularnost - drugo je pitanje. Možete da napravite i grešku i da se iskompromitujete. Evo, već vidimo da raste nelagoda oko toga što se borba protiv korupcije više vodi u novinama, nego u pravosudnim i istražnim organima. S druge strane, mislim da u Srbiji postoji velika želja da se za katastrofalne privredne rezultate okrive ljudi koji imaju para i političke partije koje su bile na vlasti. Tako da, ako vlada i Vučić to žele, mogu da idu dosta daleko.

Miroslav Prokopijević: Ja mislim da povećanje popularnosti i moći jeste ključni Vučićev motiv, ali povećavanje rejtinga otvaranjem sve novih i novih korupcionaških afera ne može da ide u nedogled. Kroz izvesno vreme postaće jasno da se ti procesi lansiraju zato što ne postoji rešenje za ključne ekonomske i spoljnopolitičke probleme. Onaj ko sve to diktira je u mnogo delikatnijoj poziciji nego što to na prvi pogled izgleda.

Omer Karabeg: Ali meni se čini da se Vučić našao u situaciji u kojoj do sada nije bio nijedan funkcioner. Naime, on kontroliše sve obaveštajne službe, kod njega su svi podaci. On može u svakom trenutku da posegne za nekim podatkom iz tajnih dosijea da bi kompromitovao svog protivnika.

Vladimir Gligorov: To što je Vučić istovremeno i prvi potpredsednik vlade i ministar vojske i šef svih obaveštajnih službi je veoma neubičajeno i rizično. Takva koncentracija vlasti je svakako sporna. Da li to znači da on može svakoga da drži u šahu - to je drugo pitanje. Teško je verovati da sve te organizacije i službe nemaju svoje sopstvene ciljeve, pa u skladu s tim mogu i da doziraju informacije.

Miroslav Prokopijević: Velika moć je i faktor rizika. Takvu moć su imala dvojica u poslednjih 20 godina - Milošević i Tadić, pa ste videli kako su završili u prašini. To je prilično klizav teren.

Omer Karabeg: Da li bi se slučaj Mišković mogao završiti kao slučaj Karić u Koštuničino vreme? Karić je u jednom trenutku zasmetao Koštunici, jer je počeo da se bavi politikom, pa je oteran iz Srbije, oduzet mu je deo imovine i na tome je završena Koštuničina borba protiv korupcije. Posle se više nije dešavalo ništa.

Vladimir Gligorov: To nije isti slučaj. Koliko ja mogu da razumem, danas nije na tapetu Delta, kao što je u slučaju Karića na tapetu bio Mobtel. Tada je bilo sporno šta je Karić uneo i koji je tu deo države. Na kraju je država preuzela Mobtel i time se ta stvar završila. Tu je manje bilo pitanje samog Karića i njegove eventualne korupcije. Spor je bio oko toga čija je to imovina. Slučaj Mišković je drugačiji. Ovde je reč o Miškoviću ne toliko kao o vlasniku, nego kao nekom ko je imao određene upravljačke i menadžerske odgovornosti. Mislim da su to dva potpuno različita slučaja. Druga je stvar, ako se otvori pitanje raznih privatizacija - Centroproma, Luke Beograd, Novosti i slično. Tu ima spora oko vlasništva i onda bi to moglo imati sličnosti sa slučajem Karić.

Miroslav Prokopijević: Do sada je omiljeni metod srpskih vlasti u obračunu sa tajkunima bio da ih optuže, ali da im signaliziraju da će biti optuženi - kako bi oni pre toga zbrisali, tako da ne može da dođe do procesa na kome bi oni rekli šta se u stvari radilo. To je slučaj Subotić, to je slučaj Karić, i da ne nabajam. Ako bi se i ovo završilo tako da Mišković napusti zemlju, to bi bio kraj političke karijere čoveka koji je inspirisao čitavu akciju, tako da ne verujem da će do toga doći.

Omer Karabeg: Ako Vučić hoće da ide do kraja, morao bi da otvori i slučajeve korupcije kod svojih koalicionih patnera - u Dačićevoj Socijalističkoj partiji i u Dinkićevim Udruženim regionima Srbije. Ako to uradi, raspašće mu se koalicija, a ako ne uradi - njegova borba protiv korupcije gubi verodostojnost. Ili on, s obzirom na svoju trenutnu popularnost, računa i na vanredne izbore?

Vladimir Gligorov: Čini mi se da Socijalistička partija i Udruženi regioni, kako god se okrene, ne mogu dobro da prođu u celoj ovoj akciji. Veliko je pitanje da li bi vrhovima tih stranaka odgovaralo da rasture vladu, ako se njihovi ljudi nađu na tapetu. Ja mislim da će, ako do toga dođe, ovi na vrhu gledati da zaštite sebe, a ostale optužene će pustiti niz vodu. Ne vidim da je njima u interesu da rasture vladu. Njima je više u interesu da vlada što duže opstane i da se ne ide brzo na vanredne izbore, jer bi ih dobila Srpska napredna stranka.

Miroslav Prokopijević: Da li će Vučić poštedeti svoje koalicione partnere - to će reći rejting agencije. One će kazati da li treba na njih udariti ili ne. Ovo je jako osetljiva stvar - kao zamešeno testo koje fermentira na nekoliko raznih načina i pod uticajem više stvari. Ovima koji su sada na vlasti sa Srpskom naprednom strankom minimalni je interes da ne budu prozivani u čitavoj stvari. Ako budu - to će, naravno, značiti brzi kraj koalicije. Nisam, međutim, siguran da oni uopšte mogu da odlučuju o tome šta će se dešavati, oni su sada u tuđim rukama. Jer, kad naprednjaci ocene da imaju dovoljno veliku popularnost, uvek mogu da izazovu pad vlade i idu na vanredne izbore.

Omer Karabeg: Može li hapšenje Miškovića dovesto do kraha njegovih poslova u Srbiji, što bi mnoge ljude ostavilo bez posla?

Vladimir Gligorov: Koliko sam ja uspeo da vidim, niko se time ozbiljno ne bavi, ali ovakve stvari sigurno ne mogu da prođu bez posledica, ne samo za firmu čiji je vlasnik Mišković, već i za ostale firme u Srbiji. To je situacija koja nije naročito privlačna za ulagače i za poslovne partnere. S druge strane, ako stvari budu išle na ovaj način, svako će početi da baca blato na svakoga, što će stvoriti problem neizvesnosti u mnogim firmama. Ako bi tako bilo, moglo bi da se razmišlja o tome dokle je razumno da se ide u antikorupcijskoj borbi.

Miroslav Prokopijević: To će nesumljivo imati posledice na privredu, jer posle udara na Miškovića mnogi su u strahu i pitaju se da li će i oni doći na red. A stranci će da kažu: “Hajde da vidimo dokle će ovo da ide i kako će da se završi, pa ćemo onda razmišljati o tome da li da ulažemo ili ne“. Ovakve akcije imaju destimulativan ekonomski efekat i o tome se mora voditi računa. Naravno, to onima koji diktiraju ovu akciju nije prioritet. Prioritet im je, rekao sam, rejting.

Omer Karabeg: U zaključku - da li je ovo istinska borba protiv korupcije ili Vučićeva borba za moć?

Vladimir Gligorov: I jedno i drugo. Svakako da ima elemenata borbe protiv korupcije, a pošto to vode političari, ta akcija ima i političke ciljeve.

Miroslav Prokopijević: Meni se čini da je ovo čisto kampanjska borba protiv korupcije, koja je u funkciji političkog rejtinga. U onolikoj meri u kolikoj istraga, tužilaštvo i sudovi budu radili autonomno, nezavisno od političara, u tolikoj meri će kampanjska borba prerasti u nešto što liči na regularnu borbu. Za sada je nedvosmisleno da je ovo čisto kampanjska stvar.