Zastarevanje procesa hronični problem srpskog pravosuđa

To što disciplinski tužilac Vrhovnog saveta sudstva razmatra da li ima osnova za pokretanje disciplinskog postupka protiv sudije koja je vodila zastareli proces protiv sina bivšeg jugoslovenskog predsednika Marka Miloševića zbog prebijanja Otporaša 2000., izbacilo je još jednom u prvi plan hronični problem srpskog pravosuđa – zastarevanje postupaka. Zahvaljući tome nisu procesuirani brojni funkcioneri Miloševićevog režima, ali i jedan vladika SPC. No, ovaj slučaj je otvorio i pitanje da li državni funkcioneri mogu po medijima i tribinama da smenjuju sudije.

Visoki savet sudstva saopštio je da nije pokrenut postupak za razrešenje sudije Osnovnog suda u Požarevcu Gordane Vidojković, niti je doneta odluka o prestanku njene sudijske funkcije. Da je tako nešto samo pitanje dana poručio je prethodno državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen na jednoj tribini o borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije. Tako su državni funkcioneri još jednom prejudicirali odluke tela koja bi trebalo da budu nezavisna upravo od uticaja politike i vlasti.

Disciplinskom tužiocu prosledjena je inicijativa za razrešenje Gordane Vidojković jer je dozvolila da zastari postupak zbog prebijanja Otporaša 2000. godine protiv Marka Miloševića, sina bivšeg šefa države Slobodana Miloševića i nekadašnje liderke Jugoslovenske levice Mirjane Marković. Ako utvrdi da su ispunjeni uslovi on će podneti disciplinskoj komisiji predlog za vođenje disciplinskog postupka, saopšteno je iz VSS.

Član ovog saveta Boško Ristić za RSE navodi da niko ne bi smeo da komentariše postupke koji su u toku, ali podvlači i da bi se navedena izjava mogla shvatiti kao upozorenje na hroničan problem pravosuđa.

„Mislim da pojedini nosioci javnih funkcija osećaju odgovornost za skretanje pažnje na propuste koje vrše nosioci javnih funkcija, ali za to postoji procedura propisana zakonom. S druge strane, svako ima pravo da komentariše rad nosilaca javnih funkcija, pa i pravosudnih, ali ne može da prognozira ishod postupka koji će eventualno biti pokrenut protiv bilo kog javnog funkcionera. Međutim, svaka institucija mora da ima integritet i da odoli bilo kakvom pritisku. I mislim da se ovde ne radi o pritisku već se ukazuje na jednu posledicu propuštanja u jednom dugotrajnom postupku gde je veći broj lica oštećen“, kaže Ristić.

Koreni fenomena

Inicijativu za razršenje sudije podneli su Otporaši a njoj se pridružila i ministarka pravde koja je učestvovala u reizboru sudija. Bez obzira na to koliko je sudija Vidojković doprinela odugovlačenju i zastarevanju postupka, koji je vodila od samog početka, mogu li zvaničnici ministarstva pravde da najavljuju njeno razrešenje umesto da to učini nezavisno telo koje bi takvu odluku moglo da donese. Sama sudija tvrdi da se vesti o njenom razrešenju prenose kako bi bili zastrašeni oni koji odlučuju u tom slučaju. I Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije kaže da se takvim izjavama državnih funkcionera zaista vrši pritisak na sudske organe.

“Ja se pitam odakle njemu ta saznanja i ta diskreciona postupanja da kad mu odgovara da priča nešto iz oblasti VSS on priča, a kad mu ne odgovara on onda kaže da ne može u to da se upušta. To je potpuno protivustavno ponašanje koje Homen kontinuirano pokazuje svaki put kada ulazi u najave odluka koje treba da donese sudski organ”, kaže Boljević.

Zastarevanje postupaka je pak, česta praksa u srpskom pravosuđu i nakon sprovedene reforme zbog koje srpske vlasti trpe kritike i Evropske komisije i domaće stručne javnosti. Tako su zastareli brojni postupci protiv mnogih funkcionera Miloševićevog režima za optužbe zloupotrebe službenog položaja, poput bivše komesarke za izbeglice Bratislave Morine, te bivših ministara saobraćaja i telekomunikacija Ratka Marčetića, zdravlja Leposave Milićević, pravde Dragoljuba Jankovića, trgovine Zorana Krasića, poljoprivrede Jovana Babovića. Ili vladike Pahomija koji je bio optužen da je seksualno zlostavljao četvoricu dečaka. Fenomen zastarevanja se pojavljuje u vidu pravilnosti ako se radi o politički osetljivim stvarima, kaže profesor prava Vladimir Vodinelić.

“Koreni tog fenomena verovatno nisu u svim slučajevima isti. Ali, ono što se čini najverovatnijim to je, sa jedne strane, da sam sudija pusti da stvar ode u zastarelost jer se sa uverenjem tog sudije ne slaže da bi neko trebalo da odgovara iako bi po pravilima morala biti doneta oslobađajuća ili osuđujuća odluka. S druge stane je moguće, s obzirom na to koji su sve akteri bili u pitanju, bilo da su oni iz crkve pa je nekoj trenutnoj vlasti posebno stalo da čini prioritete i privilegije onima koji su u crkvi, bilo da se radi o nekome ko bi u ovom slučaju mogao biti sastavni deo vlade iz vladajuće koalicije a ima dovoljno moći da na to pravosuđe utiče na taj način da ono ne funkcioniše”, ocenjuje Vodinelić.

Jedan od predloga stručne javnosti je da se zastarevanje produži i traje mnogo duže nego što su kazne da ne bi dolazilo do ovakvih slučajeva.