Nakon što su države Zapadne Evrope odlučile da više ne primaju takozvane „ekonomske migrante“, ljude koji dolaze iz zemalja koje nisu zahvaćene ratom, mnogi od njih su na svom putu ka boljem životu ostali „zaglavljeni“ u Srbiji. S obzirom da i u Srbiji borave bez papira, nemaju mogućnost da budu primljeni u neki od prihvatnih centara ili da odsednu u hotelu odnosno hostelu, pa zimske dane i nedelje, provode pod vedrim nebom.
Ograda ne zaustavlja migrante
Nakon nekoliko meseci zatišja, ilegalni prelasci srpsko-mađarske granice su ponovo aktuelna tema. Izbeglice uglavnom iz azijskih zemalja pristižu kao i ranije autobusima iz Beograda i zatim se privremeno zaustavljaju u naseljima blizu granice, pre svega Horgošu i Martonošu, i upravo kroz žičanu ogradu, koju je Mađarska letos podigla radi zaštite od takvih prelazaka granice, ulaze u tu zemlju.
Ištvan Bačkulin, predsednik Mesne zajednice Horgoš, kaže za naš program da se svakoga dana evidentira nekoliko desetina pokušaja prelazaka granice, a da pridošlice iz ratom i krizom zahvaćenih zemalja ponovo svoje privremeno odmorište na putu ka EU nalaze u Horgošu.
„Svake večeri ih možete videti kako taksijima pristižu u naše naselje, i ponekad prenoće u parku. Svakoga dana se granica prelazi i svakoga dana mađarska policija hvata na desetine. Uzimaju klešta, seku ogradu prelaze jarkove, prelaze Tisu sa gumenim čamcima... Više ne kupuju šatore, nego gumene čamce. I sve to iako svakodnevno mađarska policija patrolira duž žičane ograde“, kaže Bačkulin.
Opširnije u tekstu Mađarska ograda ne zaustavlja migrante.
Maleni plato ispred beogradske autobuske stanice prinudni je dom za nekoliko desetina ljudi koji su iz Maroka, Alžira, Egipta i drugih država sa teškom ekonomskom situacijom krenuli ka Zapadnoj Evropi. Nova, pooštrena pravila, granice Evropske unije otvaraju samo za one koji beže od rata, dok su ostali, okrakterisani kao „ekonomski migranti“, sada zaglavljeni negde na takozvanoj „balkanskoj ruti“.
To je sudbina i grupe ljudi koje u Beogradu od kiše štiti samo nadstrešnica, a greju se u vrećama za spavanje, blisko naguranih jedna uz drugu. U prihvatne centre ne mogu, kao ni u hotele, jer Srbija odnedavno takođe papire izdaje isključivo državljanima Sirije, Iraka i Avganistana koji izraze nameru da idu u Nemačku ili Austriju.
Dvadesetosmogodišnji mladić iz Maroka, tu je već dve nedelje.
„Želim da idem u Italiju. Moji bi prijatelji bi takođe želeli da odu u Italiju, Nemačku, Švajcarsku, ali ne možemo da dobijemo papire sa kojima bismo otišli“, kaže nam dok pokazuje na ljude skrivene ispod ćebadi.
Negde na putu slomio je i nogu. Ipričao nam je da je, kako bi nastavio putovanje i iz Grčke ušao u Makedoniju, a potom i u Srbiju, bio primoran da se osloni na krijumčare.
„Uzeli su nam 1.000 evra po osobi. Prvo sam morao da pešačim 12 sati sa slomljenom nogom. Kretao sam se uz pomoć ovoga“, kaže dok pokazuje na par štaka i invalidska kolica.
„Kad smo stigli u Makedoniju, krijumčar nas je kolima dovezao dovde“, dodaje.
Preko krijumčara je pokušao da nastavi ka Hrvatskoj, ali nije uspeo. Sada namerava da pokuša ponovo. Krijumčarima će morati da da još 1.000 evra.
„Nemamo drugo rešenje. Ako ostanemo ovde, jednog dana će doći policija i odvesti sve ljude iz Maroka i Alžira, a ja ne želim da se vratim u svoju zemlju. Tamo nemam posao. To je i razlog iz kog sam otišao“, kaže.
Bez ikakvih prava
Isti problem ima i mladić iz Egipta kog smo sreli nadomak autobuske stanice.
„Ovde spavam već skoro dva meseca“, kaže i pokazuje nam na pločnik autobuske stanice. I on je pokušao da pređe u Hrvatsku. Proverili su ga, i vratili nazad. U Srbiju je ušao iz Makedonije, nelegalno.
„Makednoska mafija mi je uzela 700 evra. Više nemam novca“, dodaje.
Bilo da su kao naš sagovonik ostali bez novca ili da ga i dalje imaju, takozvani „ekonomski migranati“ koji su u Srbiji ušli nelegalno i nisu registrovani, praktično nemaju nikakva prava, kaže nam Branislava Đonin, volonterka info punkta „InfoPark“, u koji migranti svraćaju da se informišu o svojim daljim mogućnostima ili da nešto pojedu.
„Spavaju u napuštenim vagonima koje nađu tu oko železničke stanice ili su u parku. Oni praktično nemaju nikakva prava ovde. Ne mogu da odu u hotel. Sve i da imaju novac, neće niko da ih primi“, dodaje Branislava Đonin.
Druga opcija je da se prijave za azil u Srbiji. U tom slučaju, do razrešenja njihovog zahteva mogli bi da se smeste u neki od prihvatnih centara. Mnogi od njih su već, međutim, razočarani usled neuspešnih pokušaja da nastave put ili su, usled nedostatka novca poput našeg sagovornika iz Egipta, gotovo ostali bez daljih mogućnosti.
„Možda ću se vratiti kući... U Egipat“, kaže nam.
On nije i jedini koji je posle više neuspelih pokušaja da uđe u Evropsku uniju i života na ulici, odlučio da se vrati kući. Branislava Đonin primećuje da je to sve češća pojava.
„Svakog dana imamo bar po jedan slučaj ili pitanje – kakva je procedura ili kakve su mogućnosti“, navodi Branislava Đonin:
A procedura ni za povratak kući nije jednostavna.
„Tu im mi pomažemo da legalizuju svoj status ovde. Oni, praktično, bez bilo kakvog papira ne mogu ništa da urade ovde niti njihova ambasada može da im pomogne. Onda ih mi vodimo u Savsku ulicu, da legalizujemo njihov status, da im pomognemo da dobiju te potrebne papire kako bi mogli da započnu proces vraćanja kući“, dodaje ova volonterka.
Dok napuštamo park kod autobuske stanice upoznajemo još jednog mladića iz Maroka. Takođe je ostao „zaglavljen“ u Srbiji. Na stanici spava već nedelju dana. Uprkos svemu, nije izgubio optimizam i namerava da nastavi put.
„Ja imam san“, kaže nam i dodaje da teško da će ga ostvariti u svojoj zemlji jer: "U mojoj zemlji nema budućnosti“.
