Dva dana nakon što su u Hagu oslobođeni Ante Gotovina i Mladen Markač, vicepremijerka Vlade Srbije Suzana Grubješić otkazala je posetu Zagrebu. Posete ja bila zakazana za 27. novembar, a tokom nje je trebalo da bude potpisan Protokl o saradnji u procesu evrointegracija.
Zatezanje odnosa između dve države nakon odluke Tribunala u Hagu koja je izazvala oduševljenje u Hrvatskoj i duboko razočaranje u Srbiji, sada je potpuno izvesna. Narodni poslanik Žarko Korać prognozira da će se strasti vremenom spustiti. U razgovoru sa njim, u progrum RSE za Srbiju, voditeljica nevladine organizacije „Dokumenti“ Vesna Teršelič slaže se u oceni da je odluka Grubješićeve ipak nešto što zabrinjava.
Teršelič: To je znak koji zabrinjava ali je, nažalost, očekivana konsekvenca presude u petak. Mislim da je zahlađenje na relaciji Zagreb – Beograd reakcija koje smo se bojali, ali je sada i na jednoj i na drugoj zemlji da naprave sve što mogu kako se ne bi dalje nastavilo urušavati međusobno komuniciranje i suradnja, posebno suradnja među pravosuđima jer je težina odgovornosti za procesuiranje ratnih zločina u tijeku i nakon Oluje sad na Državnom odvjetništvu Hrvatske ali je iznimno važna tu i suradnja sa tužilaštvom u Beogradu. Isto tako se politika u Hrvatskoj treba distancirati od politike nekadašnjeg predsjednika Franje Tuđmana koji je zaustavljao povratak, mada je znao za počinjene zločine ne samo u vrijeme Oluje, nego od 1991. nadalje. Zločini su se zataškavali i njihovo procesuiranje se sprječavalo. Što se tiče Srbije, mislim da je iznimno važno distanciranje od politike Slobodana Miloševića. Tako da i jedna i druga zemlja trebaju učiniti vrlo važne korake u suočavanju s prošlošću na razini vladinih institucija, kako na razini političara, političke volje, tako i na razini pravosuđa.
Korać: Ja mislim da to neće ići predaleko u praktičnom smislu. Svakako predstoji jedan period zahlađenja. Paradoksalno je bes u Srbiji usmeren više ka Haškom sudu. Ovde se stiglo tako daleko da neki ljudi koji bi bar formalno trebalo da budu ozbiljni kada govore o političkim pojavama, navode čak i sumu koju je Hrvatska potrošila na lobiranje. To je već dobilo razmere iracionalnog. Međutim, sigurno je da postoje interesi i sreća je da su se državni odnosi između Srbije i Hrvatske razvijali uvek tako da nikada nisu išli prevelikom brzinom i zapravo neke velike padove nisu ni imali jer su išli, po nekoj logici života. Znači, urađeno je ono što je moralo da se uradi, a pre svega jer je Hrvatska na pragu ulaska u EU, dok Srbija ima te aspiracije...
Korać: Prva reakcija Srbije i ove vlasti je da je nivo saradnje sa Hagom sveden na tehnički nivo, ali je vrlo oprezno izbegnuto da se kaže da se prekida saradnja jer bi to imalo konsekvence. Njih će biti. Međutim, mene više brine ukupna atmosfera u odnosima između dva naroda, jer ovo u Srbiji nažalost postaje unisono stanovište da je svet stao sada na stranu hrvatskih vlasti i to sukcesivnih hrvatskih vlasti da niko ne treba da odgovara za zločine tokom i nakom „Oluje“ i zaista jeste jedna neugodna činjenica da niko nije procesuiran, ali s druge strane kad u Srbiji gledate reakcije na Vukovar da ovde i nema reakcija, nego se u Srbiji u crkvi u Beogradu govori o srpskim izbeglicama a da niko i ne pominje hrvatske žrtve i besmislicu razaranja Vukovara. Tako da je ovo korak nazad u srpsko -hrvatskim odnosima u smislu da svako ostaje potpuno unutar svoje interpretacije savremene istorije.
Teršelič: Rekla bih da je bitno to što se može za zločine suditi negdje drugdje. A što se tiče zločina u i poslije „Oluje“ rekla bih da je to neka druga poruka. Jer sada nemamo ni jednu pravosnažnu presudu za ratne zločine nad civilnim stanovništvom u „Oluiji“ i poslije nje.
Teršelič: Apsolutno. I apsolutno je skandalozno da patnja žrtava nije priznata. Ali ono što ohrabruje jesu poruke nakon izricanja presude. I predsednik Ivo Josipović i premijer Zoran Milanović, iz izražavanje zadovoljstva presudom, vrlo su jasno naglasili koliko je važno baš procesuirati zločine i priznati patnju žrtava. E sad, političke volje svih ovih godina evidentno nije bilo, čime je poslana i poruka pravosuđu. Ne moramo se praviti da politička volja ne utiče na efikasnost i brzinu procesuiranja zločina. Tako da ja očekujem inteziviranje istraga i stvarno je potez na državnom Tužilaštvu Republike Hrvatske.
Korać: U potpunosti se sa tim ne slažem. Upravo je to jedna naopaka logika. Ne čudi me od Ivice Dačića koji je izrastao iz te škole Slobodana Miloševića. A to je da sve na ovom svetu određuje politika. Naravno, u onoj meri u kojoj sam pratio, i mene su iznenađivale presude Haškog tribunala. Ali to su sve različite sudije i različite tužbe i različiti procesi i različiti svedoci i različiti dokazi. Evidentno kao svaki sud i ovaj ima uspone i padove i evidentno da postoji neki političi pritisak. Nema ni jednog suda koji je potpuno izuzet, na nesreću. Ali sa druge strane, to o čemu govori Dačić je teorija zavere Slobodana Miloševića. To je posebno uvredljivo za uopšte ideju postojanja jednog takvog suda. Jeste glavni problem da je upravo to što je rekao Dačić negde sumira ono što se dogodilo u Srbiji.
To je da sada ovde već 90 odsto ljudi ne veruje da je to sud, nego nekakvo političko telo koje po nekakvim instrukcijama velikih sila kažnjava bilo jedan, drugi ili treći narod. To me vraća na sam početak, taj ad hok sud koji je napravljan za zločine na prostoru bivše Jugoslavije i Ruande, on je u Srbiji izgubio svaki kredibilitet. To je problem za svaku demokratsku ličnost u Srbiji jer taj sud je, na žalost, morao da uradi ono što sudstva novonastalih država nisu bila u stanju da urade. Niti u Hrvatskoj, a niti u Srbiji, u mnogo slučajeva ništa nije procesuirano. Ja ću samo navesti da u Srbiji uopšte nije otvoreno, na primer, pitanje logora u kojima su bili Hrvati iz Vukovara. Ovde je trenutno kredibilitet suda urušen, a samo pravosuđe je samo neke procese otvorilo, a vezano za zločine koje su počinili ljudi sa srpske strane.
Teršelič: Mislim da su daleko od delotvorne komunikacije. Dakle, komunikacija ni prije presude nije bila na zadovoljavajućem nivou, jer dvije susjedne države, Srbija i Hrvatska, zaista treba da imaju dobru saradnju. Ona se mogla i prije presude unaprijediti. Sada imamo jedan pad i zaista je na obje strane da pokažu jasne znakove i političke volje i procesuiranja zločina, kako bi se ta saradnja unaprijedila. Mislim da presuda Tribunala uopšte ne mora uticati na nezavisnu instituciju Međunarodnog suda pravde.
Zatezanje odnosa između dve države nakon odluke Tribunala u Hagu koja je izazvala oduševljenje u Hrvatskoj i duboko razočaranje u Srbiji, sada je potpuno izvesna. Narodni poslanik Žarko Korać prognozira da će se strasti vremenom spustiti. U razgovoru sa njim, u progrum RSE za Srbiju, voditeljica nevladine organizacije „Dokumenti“ Vesna Teršelič slaže se u oceni da je odluka Grubješićeve ipak nešto što zabrinjava.
Teršelič: To je znak koji zabrinjava ali je, nažalost, očekivana konsekvenca presude u petak. Mislim da je zahlađenje na relaciji Zagreb – Beograd reakcija koje smo se bojali, ali je sada i na jednoj i na drugoj zemlji da naprave sve što mogu kako se ne bi dalje nastavilo urušavati međusobno komuniciranje i suradnja, posebno suradnja među pravosuđima jer je težina odgovornosti za procesuiranje ratnih zločina u tijeku i nakon Oluje sad na Državnom odvjetništvu Hrvatske ali je iznimno važna tu i suradnja sa tužilaštvom u Beogradu. Isto tako se politika u Hrvatskoj treba distancirati od politike nekadašnjeg predsjednika Franje Tuđmana koji je zaustavljao povratak, mada je znao za počinjene zločine ne samo u vrijeme Oluje, nego od 1991. nadalje. Zločini su se zataškavali i njihovo procesuiranje se sprječavalo. Što se tiče Srbije, mislim da je iznimno važno distanciranje od politike Slobodana Miloševića. Tako da i jedna i druga zemlja trebaju učiniti vrlo važne korake u suočavanju s prošlošću na razini vladinih institucija, kako na razini političara, političke volje, tako i na razini pravosuđa.
RSE: Gospodine Korać, sada već govorimo o zahlađenju odnosa Srbije i Hrvatske. Koliko daleko to može ići?
Korać: Ja mislim da to neće ići predaleko u praktičnom smislu. Svakako predstoji jedan period zahlađenja. Paradoksalno je bes u Srbiji usmeren više ka Haškom sudu. Ovde se stiglo tako daleko da neki ljudi koji bi bar formalno trebalo da budu ozbiljni kada govore o političkim pojavama, navode čak i sumu koju je Hrvatska potrošila na lobiranje. To je već dobilo razmere iracionalnog. Međutim, sigurno je da postoje interesi i sreća je da su se državni odnosi između Srbije i Hrvatske razvijali uvek tako da nikada nisu išli prevelikom brzinom i zapravo neke velike padove nisu ni imali jer su išli, po nekoj logici života. Znači, urađeno je ono što je moralo da se uradi, a pre svega jer je Hrvatska na pragu ulaska u EU, dok Srbija ima te aspiracije...
RSE: Upravo zbog toga govorimo o negativnim efektima po srpske evrointegracije. Suzana Grubješić je trebala da potpiše sporazum o saradnji u evrointegracijskim procesima sa Hrvatskom, sa ministarkom spoljnih poslova Vesnom Pusić. Ovo ima direktije posledice na ono što je Srbija definisala kao svoj prioritet.
Korać: Prva reakcija Srbije i ove vlasti je da je nivo saradnje sa Hagom sveden na tehnički nivo, ali je vrlo oprezno izbegnuto da se kaže da se prekida saradnja jer bi to imalo konsekvence. Njih će biti. Međutim, mene više brine ukupna atmosfera u odnosima između dva naroda, jer ovo u Srbiji nažalost postaje unisono stanovište da je svet stao sada na stranu hrvatskih vlasti i to sukcesivnih hrvatskih vlasti da niko ne treba da odgovara za zločine tokom i nakom „Oluje“ i zaista jeste jedna neugodna činjenica da niko nije procesuiran, ali s druge strane kad u Srbiji gledate reakcije na Vukovar da ovde i nema reakcija, nego se u Srbiji u crkvi u Beogradu govori o srpskim izbeglicama a da niko i ne pominje hrvatske žrtve i besmislicu razaranja Vukovara. Tako da je ovo korak nazad u srpsko -hrvatskim odnosima u smislu da svako ostaje potpuno unutar svoje interpretacije savremene istorije.
RSE: Gospođo Teršelič kako razuveriti tu, čini se, većinu u Srbiji koja zaista veruje da je ovo bila presuda protiv građana Srbije, pa čak na nekom nivou i izraz globalne zavere protiv Srbije?
Teršelič: Rekla bih da je bitno to što se može za zločine suditi negdje drugdje. A što se tiče zločina u i poslije „Oluje“ rekla bih da je to neka druga poruka. Jer sada nemamo ni jednu pravosnažnu presudu za ratne zločine nad civilnim stanovništvom u „Oluiji“ i poslije nje.
RSE: I vrlo je razumljivo što to i te kako frustrira one koji su proživeli „Oluju“.
Teršelič: Apsolutno. I apsolutno je skandalozno da patnja žrtava nije priznata. Ali ono što ohrabruje jesu poruke nakon izricanja presude. I predsednik Ivo Josipović i premijer Zoran Milanović, iz izražavanje zadovoljstva presudom, vrlo su jasno naglasili koliko je važno baš procesuirati zločine i priznati patnju žrtava. E sad, političke volje svih ovih godina evidentno nije bilo, čime je poslana i poruka pravosuđu. Ne moramo se praviti da politička volja ne utiče na efikasnost i brzinu procesuiranja zločina. Tako da ja očekujem inteziviranje istraga i stvarno je potez na državnom Tužilaštvu Republike Hrvatske.
RSE Premijer Srbije Ivica Dačić je izjavio da su nakon presuda Gotovini i Markaču osnažene pozicije Hrvatske a vezano za tužbe za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Slažete li se sa takvom ocenom?
Korać: U potpunosti se sa tim ne slažem. Upravo je to jedna naopaka logika. Ne čudi me od Ivice Dačića koji je izrastao iz te škole Slobodana Miloševića. A to je da sve na ovom svetu određuje politika. Naravno, u onoj meri u kojoj sam pratio, i mene su iznenađivale presude Haškog tribunala. Ali to su sve različite sudije i različite tužbe i različiti procesi i različiti svedoci i različiti dokazi. Evidentno kao svaki sud i ovaj ima uspone i padove i evidentno da postoji neki političi pritisak. Nema ni jednog suda koji je potpuno izuzet, na nesreću. Ali sa druge strane, to o čemu govori Dačić je teorija zavere Slobodana Miloševića. To je posebno uvredljivo za uopšte ideju postojanja jednog takvog suda. Jeste glavni problem da je upravo to što je rekao Dačić negde sumira ono što se dogodilo u Srbiji.
To je da sada ovde već 90 odsto ljudi ne veruje da je to sud, nego nekakvo političko telo koje po nekakvim instrukcijama velikih sila kažnjava bilo jedan, drugi ili treći narod. To me vraća na sam početak, taj ad hok sud koji je napravljan za zločine na prostoru bivše Jugoslavije i Ruande, on je u Srbiji izgubio svaki kredibilitet. To je problem za svaku demokratsku ličnost u Srbiji jer taj sud je, na žalost, morao da uradi ono što sudstva novonastalih država nisu bila u stanju da urade. Niti u Hrvatskoj, a niti u Srbiji, u mnogo slučajeva ništa nije procesuirano. Ja ću samo navesti da u Srbiji uopšte nije otvoreno, na primer, pitanje logora u kojima su bili Hrvati iz Vukovara. Ovde je trenutno kredibilitet suda urušen, a samo pravosuđe je samo neke procese otvorilo, a vezano za zločine koje su počinili ljudi sa srpske strane.
RSE: Mislite li da su Srbija i Hrvatska nakon presuda Markaču i Gotovini daleko od poravnanja za tužbe za genocid?
Teršelič: Mislim da su daleko od delotvorne komunikacije. Dakle, komunikacija ni prije presude nije bila na zadovoljavajućem nivou, jer dvije susjedne države, Srbija i Hrvatska, zaista treba da imaju dobru saradnju. Ona se mogla i prije presude unaprijediti. Sada imamo jedan pad i zaista je na obje strane da pokažu jasne znakove i političke volje i procesuiranja zločina, kako bi se ta saradnja unaprijedila. Mislim da presuda Tribunala uopšte ne mora uticati na nezavisnu instituciju Međunarodnog suda pravde.
