Milica Spasojević (73) iz Brđana kod Čačka za proteklih pola veka kao hraniteljka je odgajila 53 dece. Sa njima je zajedno preživljavala sve dečje bolesti, prve ljubavi, loše ocene u školi, a sa suprugom Filipom, koji joj je bio velika podrška, dramatične trenutke rastanaka kada su deca koju su čuvali odlazila na usvajanje ili kod rođaka. Kaže da bi sve isto uradila kada bi se ponovo rodila.
73-godišnja Milica Spasojević iz čačanskog i gornjomilanovačkog Centra za socijalni rad preuzela je 35 mališana, 15 je u različitim slučajevima primila "preko reda" i uz to na svet donela troje svoje dece. Sve je počelo krajem 1963. godine, kada je Milica bila majka dve male devojčice i tek rođenog dečaka i nastavilo se do 2005. kada je iz njenog doma otišao poslednji dečak. U kući Spasojevića ponekad je bilo kao u obdaništu, priča Milica.
"Desetoro tuđe i moje troje, ne mogu svi da stanu za sto. Prvo spremim njima doručak, pa posle svekru, svekrvi, Filipu i meni. Bila sam navikla na tu decu i, čini mi se, ne bih mogla bez dece", priča ona.
Miličin suprug Filip kaže da su svima pružali istu količinu ljubavi. Moglo se samo dogoditi da prema tuđoj deci budemo nežniji, a nikako suprotno, objašnjava krepki starac.
"Nisam moje nikad ni previo ni nahranio. A njih nahranim, operem, obučem", kaže Filip.
Trenutke zajedničke radosti neumitno i dramatično narušavali su rastanci sa decom koja su zauvek odlazila na usvajanje ili kod rođaka.
"Kad god na usvojenje mi iznosimo krevetac iz sobe i sedam dana niko ništa ne okuša. To je plač, kuknjava, hoćemo da crknemo. Sve živo te boli, plačeš, ne znaš šta ćeš sa sobom, pa drhtiš od muke", kaže Milica.
Treba imati srce
Milica kaže da je najteži trenutak u poslednjih 50 godina za nju bio kada su došli da odvedu sedmogodišnju Anu, koja je kao beba pronađena u kutiji u autobusu i data joj na čuvanje.
"Ja je oblačim i spremam odelo u kesu i samo plačem. Ona me pita, mama kud me spremaš? Sine, ideš kod svoje tetke sedam dana pa ćeš da se vratiš. Kaže ona, mama, kada idem sedam dana što mi onda spremaš bundicu. A meni srce otpada".
Gotovo svi koje su čuvali redovno se javljaju Milici i Filipu. Neki od njih, kada ih put nanese u ovaj kraj, svrate u kuću u kojoj su proveli detinjstvo. Izgrle se sa hraniteljima, isplaču, prisete se trenutaka koje su zajedno proživeli.
Velika većina bivših članova porodice Spasojević danas su ozbiljni porodični ljudi, rasuti svuda po Srbiji i Evropi. Mnogi od njih su završili fakultete.
"Pravili smo ispraćaje, išli smo na zakletve, na svadbe, mladence, babine, sve smo mi to obavili kao svojoj deci", navodi starica.
Milica Spasojević ističe da potpuno zadovoljna svojim životom i da bi sve ponovo uradila kada bi se ponovo rodila.
"Baš sam srećna. Treba imati humanosti, treba imati srce da sve izdržiš i pre svega treba imati roditeljske ljubavi da te ta deca vole", ističe ona.
73-godišnja Milica Spasojević iz čačanskog i gornjomilanovačkog Centra za socijalni rad preuzela je 35 mališana, 15 je u različitim slučajevima primila "preko reda" i uz to na svet donela troje svoje dece. Sve je počelo krajem 1963. godine, kada je Milica bila majka dve male devojčice i tek rođenog dečaka i nastavilo se do 2005. kada je iz njenog doma otišao poslednji dečak. U kući Spasojevića ponekad je bilo kao u obdaništu, priča Milica.
"Desetoro tuđe i moje troje, ne mogu svi da stanu za sto. Prvo spremim njima doručak, pa posle svekru, svekrvi, Filipu i meni. Bila sam navikla na tu decu i, čini mi se, ne bih mogla bez dece", priča ona.
Miličin suprug Filip kaže da su svima pružali istu količinu ljubavi. Moglo se samo dogoditi da prema tuđoj deci budemo nežniji, a nikako suprotno, objašnjava krepki starac.
"Nisam moje nikad ni previo ni nahranio. A njih nahranim, operem, obučem", kaže Filip.
Trenutke zajedničke radosti neumitno i dramatično narušavali su rastanci sa decom koja su zauvek odlazila na usvajanje ili kod rođaka.
"Kad god na usvojenje mi iznosimo krevetac iz sobe i sedam dana niko ništa ne okuša. To je plač, kuknjava, hoćemo da crknemo. Sve živo te boli, plačeš, ne znaš šta ćeš sa sobom, pa drhtiš od muke", kaže Milica.
Treba imati srce
Milica kaže da je najteži trenutak u poslednjih 50 godina za nju bio kada su došli da odvedu sedmogodišnju Anu, koja je kao beba pronađena u kutiji u autobusu i data joj na čuvanje.
"Ja je oblačim i spremam odelo u kesu i samo plačem. Ona me pita, mama kud me spremaš? Sine, ideš kod svoje tetke sedam dana pa ćeš da se vratiš. Kaže ona, mama, kada idem sedam dana što mi onda spremaš bundicu. A meni srce otpada".
Gotovo svi koje su čuvali redovno se javljaju Milici i Filipu. Neki od njih, kada ih put nanese u ovaj kraj, svrate u kuću u kojoj su proveli detinjstvo. Izgrle se sa hraniteljima, isplaču, prisete se trenutaka koje su zajedno proživeli.
Velika većina bivših članova porodice Spasojević danas su ozbiljni porodični ljudi, rasuti svuda po Srbiji i Evropi. Mnogi od njih su završili fakultete.
"Pravili smo ispraćaje, išli smo na zakletve, na svadbe, mladence, babine, sve smo mi to obavili kao svojoj deci", navodi starica.
Milica Spasojević ističe da potpuno zadovoljna svojim životom i da bi sve ponovo uradila kada bi se ponovo rodila.
"Baš sam srećna. Treba imati humanosti, treba imati srce da sve izdržiš i pre svega treba imati roditeljske ljubavi da te ta deca vole", ističe ona.