Strategija postepenog približavanja suprotstavljenih stavova i mišljenja, odnosno konvergencije, putokaz je koji bi trebalo koristiti u rešavanju višedecenijskog spora Kosova i Srbije, a dugoročnije takav pristup doprineo bi stabilizaciji širom Zapadnog Balkana, javlja Glas Amerike.
To su predlozi koje su u novoobjavljenom izveštaju “Od krize do približavanja - strategija za borbu protiv nestabilnosti na Balkanu na njenom izvoru” prezentovali Škola naprednih međunarodnih studija vašingtonskog Univerziteta Džons Hopkins i Vilson centar - jedna od američkih prestižnih akademskih instutucija.
Izveštaj, čiji su autori stručnjaci iz više zemalja, nudi strategiju za preokret – ne samo u vezi sa, kako je ocenjeno, uznemirujućim pogoršanjem stanja na Balkanu već i rastućeg ruskog i kineskog uticaja u tom regionu.
“U srži strategije je jasan argument: trodecenijski raspad Jugoslavije potrebno je da se okonča tamo gde je i započeo – na Kosovu. To se odnosi i na krizu koja se i dalje odvija u Bosni i Hercegovini. Američke sankcije uvedene početkom januara, čak i ako se prošire na širi spektar korumpiranih ličnosti u zemlji, neće rešiti decenijama dugu i neodrživu paralizu Bosne”, navedeno je u izveštaju koji prenosi Glas Amerike.
Autori izveštaja su Edvard Džozef, predavač na univerzitetu Džons Hopkins, Branislav Radeljić, vanredni profesor međunarodne politike na Fakultetu pravnih i društvenih nauka Univerziteta u Istočnom Londonu, Ljuljzim Peci, izvršni direktor Kosovskog instituta za politiku, istraživanja i razvoj, Julija Đođa, vanredna profesorka na Univerzitetu u Džordžatunu, Jan Cingel, izvršni direktor nevladine organizacije Strateške analize i Pol Vila Sarija, iz Direktorata Evropske komisije za susedsku politiku i pregovore o proširenju.
Precizirano je da bi priznanje nezavisnosti Kosova četiri članice Severnoatlantske alijanse (NATO), koje to još nisu učinile (Španije, Slovačke, Rumunije i Grčke), doprinelo transformaciji dijaloga, za koji je ocenjeno da je na izdisaju, kao i čitavog regiona - uključujući Bosnu i Hercegovinu.
“Ubediti te četiri države članice NATO-a kao i petu – Kipar, koja je članica Evropske unije ali ne i Alijanse, nije jednostavno. Biće potreban odlučan napor administracije američkog predsednika Džozefa Bajdena, u tandemu sa ključnim saveznicima, da države koje ne priznaju nezavisnost Kosova, ubedi da promene stav. Kreatori politike koji se nalaze preko Atlantskog okeana ulagaće u taj poduhvat isključivo ako su uvereni u neophodnost, šire koristi i održivost takvog pristupa – i ako prihvate da njihov dosadašnji pristup neće funkcionisati”, ukazano je u tekstu dokumenta.
Umesto pritiska na strane koje iskazuju nespremnost priznavanja Kosova – izveštaj zagovara strategiju približavanja iliti konvergencije stavova tih zemalja sa većinskim pristupom koji zagovaraju Evropska unija i Severnoatlantska alijansa.
To bi se, kako je navedeno, moglo ostvariti ukoliko bi Zapad definisao zajednički stav o Kosovu. Ova teza zasnovana je na tvrdnji da napredak na Balkanu zavisi od toga prihvata li Srbija uspostavljanje poretka u regionu zasnovanog na zapadnim vrednostima.
“U slučaju Srbije to zavisi od odnosa država koje nisu priznale Kosovo prema tom pitanju. Ukratko, evropske države koje to nisu učinile, kao i sa druge strane one koje jesu - ključ su regionalne stabilnosti”, prezentovano je u tekstu.
Kao jedna od potencijalno uspešnih metoda navedeno je identifikovanje i sprovođenje postupaka koji, kako je saopšteno, ne predstavljaju priznanje nezavisnosti, ali umanjuju uticaj Srbije i predstavljaju signal Beogradu i Prištini o mogućoj promeni stavova država koje ne priznaju Kosovo.
Tu se ponajviše aludira na saradnju i dijalog sa Grčkom, jednom od pet država članica EU, koja se u delu međunarodne javnosti smatra prvom koja bi mogla napustiti dosadašnji principijelan stav u vezi sa nepriznavanjem nezavisnosti Kosova.
U izveštaju, koji prenosi Glas Amerike, navedeno je i da je potrebno da administracija američkog predsednika Bajdena imenuje novog diplomatskog predstavnika na funkciji specijalnog izaslanika za priznavanje Kosova.
Takav potez, piše dalje u dokumentu, kombinovao bi se sa izričitim upozorenjem Sjedinjenih Država da će sankcionisati svakog lidera Albanije ili Kosova koji promoviše bilo kakav vid unije između te dve nezavisne zemlje.
Značaj NATO u regiji
Obrazlažući ulogu i važnost otvaranja puta Kosovu ka Severnoatlantskoj alijansi (NATO) autori ukazuju da bi time, kako ocenjuju, nestala trenutna prednost koju Srbija ima nad susedima i u odnosu prema Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji.
“Umesto toga, ravnoteža bi omogućila Beogradu i Prištini da pregovaraju o jedinom rešenju spora koje bi doprinelo stabilizaciji: uzajamnom priznanju zasnovanom na potpuno suverenoj, unitarnoj i funkcionalnoj Republici Kosovo, uz punu zaštitu zajednice kosovskih Srba. Prednosti takvog sporazuma prevazilaze samo Kosovo. Što je sever Kosova u kome dominiraju Srbi integrisaniji, to je manje izvodljiva bilo kakva unija Kosova i Albanije ili eventualna podela – što predstavlja trajnu prepreku velikoj Albaniji i velikoj Srbiji”, smatra šestoro autora.
Time bi Kosovo, kako ukazuju, umesto uporišta koje Rusija koristi za destabilizaciju, a Kina za širenje političkog uticaja, postalo brana etnoteritorijalnim aspiracijama i etnonacionalnim subverzijama koje promovišu Moskva i Peking.
O ulozi Moskve, Pekinga i Orbana
Takođe, ustvrdili su da bi jačanje jedinstva unutar saveza zapadnih zemalja bio najbolji način da se testira spremnost Mađarske za promovisanje i zaštitu režima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je označen kao neliberalni, uključujući tu i mešanje Budimpešte u unutrašnja pitanja Bosne i Hercegovine.
Ukazano je i da bi se bez prednosti i mogućnosti da sprovodi izolacionističku politiku nad Kosovom strateška kalkulacija Beograda promenila.
“Ruski i kineski veto na Kosovo u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija biće od zanemarljive vrednosti za ono što Beograd smatra glavnim političko-bezbednosnim izazovom. Vučićev režim više neće biti u mogućnosti da sprovodi kampanju povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova ili da koristi Kosovo kako bi unapredio ideologiju srpskog sveta, ili pak da izbegne odgovornost za napad režima na demokratski poredak”, navodi se u tekstu – uz napomenu da od Beograda ne bi trebalo izričito tražiti da prizna nezavisnost Kosova.
Top 5 evropskih država pod najvećim političkim uticajem Kine
“Bez značajne podrške Moskve ili Pekinga pitanju koje je za Beograd od najvećeg značaja, tamošnji režim će se boriti da iskoristi politiku približavanja stavova (konvergenciju) na domaćem planu i boriće se da objasni građanima kako je prokockao prednost koju je imao u procesu vođenom između Kosova i Srbije. Poredak za koji se zalaže Zapad, kome se Beograd tvrdoglavo opirao i koji aktivno podriva, konačno će postati univerzalno prihvaćen. Biće ispunjen preduslov za primenu zapadne strategije i primenu reformi u regionu”, jedna je od procena izveštaja.
Uticaj na BiH i Crnu Goru
Autori smatraju da bi takav razvoj situacije mogao da doprinese poboljšanju stanja u Bosni i Hercegovini.
“Otvara put za ponovne pregovore o manjkavom Dejtonskom sporazumu kojim je zarobljena Bosna i Hercegovina. Pošto bosanski Srbi prihvate rešenja koja predlaže Zapad, hrvatski separatizam i bošnjački demografski oportunizam će se raspršiti. Naravno, razrešenje na Kosovu ne zaključuje sve bolne dileme u Bosni – već ispunjava preduslov za to: srpsko prihvatanje trajnosti i održivosti bosanske države”, piše u tekstu.
Takođe, smatra se da bi u slučaju da četiri članice NATO-a priznaju nezavisnost Kosova - to Srbima i Crnogorcima omogućilo da osmisle način za suživot u, kako je precizirano, nekonfliktnoj, zapadno orijentisanoj Crnoj Gori, nesputanoj, kako je ocenjeno, subverzijom iz Beograda.
“Rastuća transatlantska politika usaglašavanja stavova o Kosovu podstaći će zajednički pristup destruktivnoj, jednostranoj bugarskoj blokadi otvaranja pregovora sa Evropskom unijom za Severnu Makedoniju i Albaniju. Umesto rešavanja više kriza širom regiona, konvergencija je direktno usredsređena na glavni izvor nestabilnosti – otpor Srbije zapadnom poretku – i obezbeđuje sredstva za njegovo prevazilaženje. Umesto poziva na proširenje EU i članstvo u NATO-u, izveštaj uočava razlike između njih i ukazuje na put ka oba cilja”, navode autori izveštaja.
Oni smatraju i da politika usaglašavanja koju nude eliminiše, kako navode, primarni izgovor za skeptike prema politici proširenja Evropske unije: stagnaciju i previranja u regionu.
“Strategija konvergencije brzo se može pokrenuti, i to potezima koji ne predstavljaju priznavanje nezavisnosti Kosova, a mogu dati brz podsticaj dijalogu Srbije i Kosova koji vodi Evropska unija”, ističe se u dokumentu koga pisci smatraju svojevrsnom dopunom transatlantskih ciljeva - uključujući napore u odvraćanju ruske agresije u Ukrajini.
“Ruski predsednik Vladimir Putin se više puta pozivao na Kosovo koristeći ga kao izgovor i racionalizaciju za moskovsku aneksiju Krima. Zajednički stav Zapada o Kosovu odbacuje neosnovanu tvrdnju o Ukrajini i obuzdava rusku destabilizaciju Bosne i Hercegovine. Agitovanje Kremlja u Bosni i Hercegovini zavisi od Beograda, a ne obrnuto”, precizirano je u tekstu uz napomenu da bi zapadni uticaj primenom strategije konvergencije zamenio, kako je ocenjeno, sve slabije molbe Zapada režimu Aleksandra Vučića.
Istovetno, konvergenciju autori smatraju i vrstom protivotrova za, kako je naznačeno, korozivni politički i ekonomski uticaj Kine u regionu.
“Strateško partnerstvo Pekinga sa Beogradom delimično povezuje i Kosovo. Jedinstveni stav Evropske unije o Kosovu vraća suštinsku prednost tog bloka u odnosu na Kinu”, jedan je od stavova izrečen u izveštaju “Od krize do približavanja - strategija za borbu protiv nestabilnosti na Balkanu na njenom izvoru”.
Autori zaključuju i da predvođena Bajdenovom administracijom, konvergencija osnažuje Brisel, omogućavajući Evropskoj uniji da, kako je navedeno, konačno odigra svoju ulogu u okončanju trodecenijske jugoslovenske drame, prenosi Glas Amerike.
