Srpski dobrovoljci i plaćenici razmileli su se na obe strane ukrajinskog fronta. Premijer Aleksandar Vučić najavio je zakonsko kažnjavanje državljana Srbije koji se upućuju ka svetskim ratištima, ne misleći pri tome samo na Ukrajinu. Ukoliko bi takvo zakonsko rešenje bilo usvojena u Skupštini, Srbija bi se pridružila državama regiona koje sankcionišu one koji zarađuju na tragedijma drugih ili se gonjeni različitim motivima upuštaju u avanture na nekima od trenutno najkrvavijih tačaka na planeti. Po zakonskom predlogu takva lica može snaći najviše 12 godina zatvora, a jednako dobrovoljcima i plaćenicima, mogli bi biti kažnjeni i njihovi inspiratori.
Stevan Vukojević je predstavnik organizacije koja sebe naziva „Četnički pokret“. U ovdašnjim medijima nije retko govorio o slanju srpskih dobrovoljaca najpre na Krim, a potom i u druge delove Ukrajine, te o njihovom učešću u sukobima koji se zastrašujuće rasplamsavaju na istoku te države. Kaže, kako u toj četničkoj grupi ne strahuju od najavljenih zakonskih izmena:
„Ako neki budu optuženi, ti će biti procesuirani. Jedno dve do tri godine će trajati tužba, biće osuđeni u Srbiji...“
RSE: Na osnovu čega procenjuje da će to trajati dve ili tri godine?
Vukojević: Pa kod nas suđenje traje dve ili tri godine. Vi znate kakvo je naše sudstvo.
Srpska institucionalna tromost očigledno je pribežište i za one koji ni ne pokušavaju da sakriju svoj ratni inostrani angažman, nego se naprotiv njime ponose. No, ukoliko bi se država zaista upustila u gonjenje makar kolovođa, ne bi morala previše da istražuje. Dovoljno bi bilo da pročešlja neke od internet stranica.
Na njima, ne skrivajući svoja lica sa upadljivim (i za njih simboličnim) bradama, šubarama i kokardama, oni su još početkom ove godine obelodanjivali svoje prisustvo na sveže anektiranom Krimu. Do danas prciznih podataka o načinu regrutovanja, puteva kojim odlaze, eventualnoj saradnji sa sličnim ruskim državnim i paradržavnim organizacijama, javno nije bilo. Tokom priprama izmena Krivičnog zakona, predlagač Socijaldemokratska partija ministra u Vladi Srbije Rasima Ljajića, došla je i do nešto priciznijih podataka. O njima govori šef poslaničkog kluba te stranke Milorad Mijatović:
„Teško je ovog trenutka reći o kom se broju radi. Nije mali. U svakom slučaju radi se dvocifrenom broju ljudi koji idu na ta ratišta“.
RSE: Odakle ste dobili tu informaciju?
Mijatović: Od nadležnih službi koje prate ta događanja.
RSE: Koliko je do sada građana Srbije stradalo na ratištima po svetu?
Mijatović: To možete samo posredno da saznate, kada se pojave smrtovnice u novinama. Teško je reći koliko je. Nije mali broj. Posebno oni koji su bili u Siriji. Videćemo kako će se stvari događati u Ukrajini. Ne mogu vam dati tačan podatak.
Najpreciznije što se do sada moglo čuti na ovu temu, zapravo je izgovorio sam premijer Aleksandar Vučić:
„Mi imamo naše ljude, doduše ne u velikim brojevima, reč je o desetinama, a ne o stotinama i hiljadama kao što neki govore. Desetine ljudi koji se bore na ruskoj strani na teritoriji Ukrajine, i desetine ljudi koji se bore na ukrajinskoj strani na teritoriji Ukrajine“.
Ko su ti borci iz Srbije koji ratuju na ukrajinskoj strani, za sada je potpuno napoznato srpskoj javnosti. Vučić je tek naglasio da je na obe strane u „99 osto slučajeva“ reč o plaćenicima. Vukojević tvrdi da kada se govori o njegovim četnicima to nije slučaj, a na pitanje da li će nakon usvajanja zakona odustati od odlaska na ratišta, kaže:
„Ne verujem. Zato što ’Četnički pokret’ ima ljude koji su i u Rusiji. Oni tamo žive i rade. Tako da mogu i odatle da odu. Znači ne moraju da budu direktno iz Srbije“.
Unutarnja struktura organizacija koje okupljaju paramilitarce dovoljno je složena, što samo uverava da bi njen kompletni uvid mogao da se ostvari tek saradnjom različitih država. Ukoliko to nije moguće u onima na čijem tlu se odvijaju sukobi, onda makar onih u regionu. Vojni analitičar i istoričar Bojan Dimitrijević ukazuje da bi prvi korak ipak trebalo da obave domaće bezbednosne službe. One bi trebalo, naglašava naš sagovornik, da rizične grupe drže pod kontrolom:
„Na neki način kao što je to radila Kraljevina Jugoslavija tridesetih godina kada je postojao protok ljudi koji su odlazili u španski građanski rat. To možda nije adekvatna istorijska paralela, ali pokazuje mogućnost da država ne samo kroz zakonske okvire, nego i kroz nekakav dodatni bezbednosni okvir motri na grupe koje mogu da svojim ponašanjem, ili neadekvatnim avanturizmom, učine štetu državi“.
Okolnosti su urgentne jer poprilično je vremena proteklo od kada je ovo pitanje aktuelzovano a da nije ništa učinjeno. Na primer, još polovinom prošle godine oglasila se izvena nevladina organizacija „Srednji put“. Koja je i uz poruke na internetu, posredno mlade pozivala da krenu put džihada u Siriju. Upravo je nepostojanje zakona, naveo je premijer Vučić, ograničilo mogućnost delovanja. Stoga su do sada samo skupljani obaveštajni podaci, što je omogućilo sticanje sve više saznanja:
„Vodimo računa po povratku određenih lica, i sa teritorija Sirije i Iraka, što nam je možda još izraženiji problem, ali i o licima koji na teritoriji Ukrajine učestvuju u ratnom sukobu. Mi pratimo njihovo delovanje na teritoriji Republike Srbije“.
Za očekivati je da se u tom procesu došlo i do podataka ne samo o onima koji uzimaju puške u ruke, već i onima koji ih iz ovdašnje udobnosti inspirišu. Najavljene zakonske izmene, koje su od 7. jula u Skupštini, kako kaže u ime perdlagača Milorad Mijatović, razliku neće praviti:
„Mi smo predložili da budu kažnjeni i oni koji odlaze, a isto tako i oni koji su organizatori odlazaka na ratišta u strane zemlje. Kao i za one koji odlaze i za organizatore je predviđena kazna do 12 godina zatvora. U svakom slučaju smatramo da su i jedni i drugi odgovorni za posao koji rade“.
RSE: Ko su oni koji ih inspirišu? Da li dolaze iz religijskih, političkih ili nekih drugih društvenih krugova?
Mijatović: Iz svih koje ste naveli. Iz religijskih, političkih, a isto tako to su ljudi iz porodica koje su slabijeg imovnog stanja, gde im se mnogo toga obećava. Na primer, da će ukoliko oni poginu njihove porodice biti obezbeđene i tako dalje.
Ko god da te ljude inspiriše, morao bi biti svestan da se često obraća najranjivijoj grupi srpskog društva, time i najpodložnijoj toj vrsti manipulacije. Ukazuje na to i neuropsihijatar Vojislav Ćurčić:
„Kada god je društvo u krizi, a naše jeste, onda je to plodno tlo za razvoj ekstremizam. Ima jako puno nezadovoljnog sveta, koji misli da će ekstremnim stavovima i ekstremnim angažovanjima da se oseća bolje. Cela društvena klima pogoduje razvoju ekstremizma. U svakom slučaju to su ljudi koji su nezadovoljni sobom, svojim životima, situacijom u kojoj se nalaze. Onda traže neko rešenje, neadekvatno naravno, ali oni ga vide u ekstremnim stavovima i akcijama“.
Ti pojedinci i te grupe, što se nikako ne sme zanamriti, danas su dodatni rizik za države u koje odlaze, a u budućnosti ekstremizam koji neguju ponovo mogu usmeriti upravo ka sredini iz koje su potekli. Bojan Dimitrijević stoga podvlači:
„Po njihovom povratku, generiše se grupa ljudi koji mogu da predstavljaju pretnja ne samo državi Srbiji, nego i regionu“.
Sve što država čini kako bi štitila druge, preduzima kako bi sutra eventualno zaštitila i sebe.
