Hoćemo i pripada nam više! Moglo bi se reći da je upravo takvu poruku prvi vicepremijer odlazeće Vlade Srbije i (izvesno je) budući premijer Aleksandar Vučić izneo, objašnjavajući razloge zbog kojih je Srbija nezadovoljna raspodelom dobiti u Naftnoj industriji Srbije. Reč je o preduzeću u kojem je 51 odsto akcija u ruskom vlasništvu, dok je udeo države Srbije nešto više od 29 procenata. Motivi se čine jasnim. Naime, Budžet Srbije vapi za dodatnim finansijskim inekcijama, pri čemu nezadovoljstvo pre šest godina postignutim sporazumom sa Moskvom takođe nije ništa novo. Ostaje još da se vidi da li je ispravan i trenutak za otvaranje osetljivog pitanja.
Poneta ukrajinskim slučajem, Rusija je u ovom trenutku nesumnjivo koncentrisana izgradnjom svoje nove globalne pozicije. U takvim okolnostima nameće se utisak da bi Vučićev istup u Moskvi lako mogao biti shvaćen kao „prst u oko“. Diplomata i analitičar Dušan Lazić ocenjuje da tako, ipak, ne mora biti:
„Svaka racionalna politika to ne može doživeti kao guranje prsta u oko. Ta politika bi morala da vidi koji su to pogođeni interesi partnera sa kojim želi dugoročno da sarađuje. Srbija želi najbolje odnose i saradnju sa Moskvom, ali to mora da bude i uzajamno. U smislu da i Moskva ima svakako interesa da sarađuje sa Srbijom“.
Čiji je ulog zapravo veći? Uzburkani ukrajinski istok, sa većinskim proruskim raspoloženjem, podsetnik je za mnoge faktore da se, želeli to ili ne, u ovom trenutku bira strana. Izazov je posebno težak za Srbiju s obzirom proevropski kurs kojim uveliko gazi i ruski, ne samo sentiment, nego upravo primer NIS-a pokazuje i jak ekonomski interes, kome se leđa ne mogu okrenuti. I sam Vučić je obazriv:
„Srbi su jedini ne računajući zakavkaske republike, u ovom delu sveta, a naravno i u ovom delu Evrope, jedini koji nisu glasali protiv Rusa“.
On govori o sankcijama nametnutim Rusiji nakon aneksije Krima. Dalje, međutim, onaj koji će sa odvano nezabeleženom podrškom javnosti predvoditi Vladu Srbije, kao jedno od pitanja od kojih neće bežati upravo postavlja Naftnu industriju Srbije, čijih je 51 procenat za 400 miliona evra prodat januara 2008. godine ruskom „Gaspromnjeftu“.
„Mi to sada ne možemo da menjamo. Ne znam da li je to pravio Boris Tadić ili Vojislav Koštunica, nije u krajnjoj liniji ni važno ko je napravio. Mi smo država, poštujemo te ugovore, ništa ne rušimo. Ali ako napravite 380 miliona evra, i znamo da ste ga najvećim delom napravili eksploatišući našu naftu i ako je već srpski udeo u NIS-u 29 odsto.... Pa izvinite a zašto svake godine pare da idu u razvoj? Zašto svake godine profit da povučete vi? E sad lepo ostavite u Srbiji ono što je naš deo ili dajte deo ’Srbijagasa’ prema ’Gaspromu’ koji postoji“.
Neki od onih koje smo kontaktirali u tehničkoj Vladi, rekli su nam da je Vučić prosto ishitreno reagovao. No, niko od njih nije želeo javno da komentariše ili barem ne dok se ne učine konkretni potezi. Oni bi, očekuju mnogi, trebalo da idu u pravcu otklanja posledica dogovora sa „Gaspromnjeftom“, koji su, pak, očigledni. Konsultant za inostrana ulaganja Milan Kovačević:
„Mi smo jako puno stvari uradili na našu veliku štetu. Prvo smo prodali srpske izvore nafte. Prodali smo i koncesiju koju imamo u Africi. To smo prodali u okviru prodaje NIS-a, što je bilo apsolutno pogrešno. To je trebalo potpuno izdvojiti jer nema direktne veze sa pretežnim prodavcem nafte. To nije trebalo njemu dati, pa tako duboko omogućiti njemu da bude monopolita. To nikada nije trebalo da uradimo“.
I što je dalje, možda, još zanimljivije, dodaje Kovačević, ni jedan potonja vlada nije pokušala da popravi aranžman Srbije sa Rusijom. „Nije tačno da je to nemoguće. Nego, mi imamo dosta ljudi koji su emotivno, ili možda na neki drugi način, vezani za Rusiju, pa su vrlo često njihove izjave u korist Rusije a ne Srbije“.
Bez obzira nisu neutemeljene. Naime, sve što je urađeno sa NIS-om urađeno je u skladu sa dogovorom o prodaji. Shodno tome i jula prošle godine na Skupštini akcionara dogovoreno je da iz dobiti NIS-a 25 odsto ukupnog iznosa odlazi akcionarima. Podseća novinarka Ruža Ćirković:
„Tih 25 odsto iznose 12,6 milijadi dinara, što je oko 123 miliona evra. Republici Srbiji je pripalo 29 odsto i avgusta prošle godine je doneta odluka da se to uplati na račun Budžeta Republike Srbije. Republika Srbija može da bude nezadovoljna raspodelom dobiti“.
RSE Ali, nije li to pitanje koje bi trebalo rešavati na Skupštini akcionara?
„Juna prošle godine za predsednika Skupštine akcionara je izabrana Zorana Mihajlović, ministarka energetike, razvoja i zaštite životne sredine. Srbija ima svoje predstavnike i u odboru direktora, to su: Nenad Mijailović, Negica Rajkov i Nikola Martinović. Ali, pretpostavljam da Srbija, s obzirom da je vlasnica 29 odsto, nije u stanju da nadglasa većinskog akcionara. A s obzirom da je država vlasnik, ne mislim da je nedopustivo da pregovara na ovaj način na koji je Aleksandar Vučić predložio“.
A svaki njegov dalji potez, mogao bi se shvatiti i kao izazov za moto pod kojim kompanija gradi svoj imidž u Srbiji, a koji glasi „Snaga je u nama – NIS“. To je sada poruka koja se sada može i dvostruko shvatati, pri čemu je nemoguće bežati od paradoksa u kom se našla Srbija. Jer zaista, može li manjinski akcionar tražiti više nego što mu pripada? Za rešavanje tog i pitanja koja bi se iz njega mogli otvoriti Milan Kovačević savetuje više tansparentnosti u radu NIS-a:
„To bi bio profesionalni da se ta stvar raspravi. Ovo što je uradio Aleksandar Vučić nije u radu. Naime, ne može neko sa 29 posto da, pozivajući se da je nešto u nekom drugom aranžmanu uradio, dobiti veću vlast nego što mu donosi taj procenat koji ima u Akcionarskom društvu“.
RSE: Gde je onda taj prostor u okviru koga bi se moglo razgovarati o drugačijoj raspodeli dobiti?
Kovačević: U Zakonu piše da se moraju svi složiti pa da se isplaćuje dividenda. Ja imam i u drugim preduzećima problem što je tako napisano u Zakonu. Ako bi se počeli da koriste neki drugi načini, onda će to biti samo nastavak pogrešnog postupanja države u upravljaju preduzećima u kojima je ona suvlasnik.
RSE: Pokušavate reći da se promena u raspodeli dobiti može ostvariti samo ako se postigne dogovor na Skupštini akcionara?
Kovačević:Tako je. Bilo bi potrebano da čujemo i tog koji je u Skupštini. Valjda on bolje od samog Vučića zna da li su ta sredstva potreban za razvoj ili nisu.
RSE: Ovde je krajnji cilj pokušaj da se dopuni državni Budžet. Zar ne?
Kovačević: Naravno da je to. I ja se tu sa Vučićem potpuno slažem. Nama bi strašno važno bilo da ponešto dobijemo od NIS-a i da na taj način olakšamo balansiranje našeg Budžeta. Ali je samo pitanje na koji način to treba uraditi? Da ne ostavimo utisak da mi ne poštujemo svoj sopstveni pravni sistem.
Poneta ukrajinskim slučajem, Rusija je u ovom trenutku nesumnjivo koncentrisana izgradnjom svoje nove globalne pozicije. U takvim okolnostima nameće se utisak da bi Vučićev istup u Moskvi lako mogao biti shvaćen kao „prst u oko“. Diplomata i analitičar Dušan Lazić ocenjuje da tako, ipak, ne mora biti:
„Svaka racionalna politika to ne može doživeti kao guranje prsta u oko. Ta politika bi morala da vidi koji su to pogođeni interesi partnera sa kojim želi dugoročno da sarađuje. Srbija želi najbolje odnose i saradnju sa Moskvom, ali to mora da bude i uzajamno. U smislu da i Moskva ima svakako interesa da sarađuje sa Srbijom“.
Čiji je ulog zapravo veći? Uzburkani ukrajinski istok, sa većinskim proruskim raspoloženjem, podsetnik je za mnoge faktore da se, želeli to ili ne, u ovom trenutku bira strana. Izazov je posebno težak za Srbiju s obzirom proevropski kurs kojim uveliko gazi i ruski, ne samo sentiment, nego upravo primer NIS-a pokazuje i jak ekonomski interes, kome se leđa ne mogu okrenuti. I sam Vučić je obazriv:
„Srbi su jedini ne računajući zakavkaske republike, u ovom delu sveta, a naravno i u ovom delu Evrope, jedini koji nisu glasali protiv Rusa“.
On govori o sankcijama nametnutim Rusiji nakon aneksije Krima. Dalje, međutim, onaj koji će sa odvano nezabeleženom podrškom javnosti predvoditi Vladu Srbije, kao jedno od pitanja od kojih neće bežati upravo postavlja Naftnu industriju Srbije, čijih je 51 procenat za 400 miliona evra prodat januara 2008. godine ruskom „Gaspromnjeftu“.
„Mi to sada ne možemo da menjamo. Ne znam da li je to pravio Boris Tadić ili Vojislav Koštunica, nije u krajnjoj liniji ni važno ko je napravio. Mi smo država, poštujemo te ugovore, ništa ne rušimo. Ali ako napravite 380 miliona evra, i znamo da ste ga najvećim delom napravili eksploatišući našu naftu i ako je već srpski udeo u NIS-u 29 odsto.... Pa izvinite a zašto svake godine pare da idu u razvoj? Zašto svake godine profit da povučete vi? E sad lepo ostavite u Srbiji ono što je naš deo ili dajte deo ’Srbijagasa’ prema ’Gaspromu’ koji postoji“.
Neki od onih koje smo kontaktirali u tehničkoj Vladi, rekli su nam da je Vučić prosto ishitreno reagovao. No, niko od njih nije želeo javno da komentariše ili barem ne dok se ne učine konkretni potezi. Oni bi, očekuju mnogi, trebalo da idu u pravcu otklanja posledica dogovora sa „Gaspromnjeftom“, koji su, pak, očigledni. Konsultant za inostrana ulaganja Milan Kovačević:
„Mi smo jako puno stvari uradili na našu veliku štetu. Prvo smo prodali srpske izvore nafte. Prodali smo i koncesiju koju imamo u Africi. To smo prodali u okviru prodaje NIS-a, što je bilo apsolutno pogrešno. To je trebalo potpuno izdvojiti jer nema direktne veze sa pretežnim prodavcem nafte. To nije trebalo njemu dati, pa tako duboko omogućiti njemu da bude monopolita. To nikada nije trebalo da uradimo“.
I što je dalje, možda, još zanimljivije, dodaje Kovačević, ni jedan potonja vlada nije pokušala da popravi aranžman Srbije sa Rusijom. „Nije tačno da je to nemoguće. Nego, mi imamo dosta ljudi koji su emotivno, ili možda na neki drugi način, vezani za Rusiju, pa su vrlo često njihove izjave u korist Rusije a ne Srbije“.
Bez obzira nisu neutemeljene. Naime, sve što je urađeno sa NIS-om urađeno je u skladu sa dogovorom o prodaji. Shodno tome i jula prošle godine na Skupštini akcionara dogovoreno je da iz dobiti NIS-a 25 odsto ukupnog iznosa odlazi akcionarima. Podseća novinarka Ruža Ćirković:
„Tih 25 odsto iznose 12,6 milijadi dinara, što je oko 123 miliona evra. Republici Srbiji je pripalo 29 odsto i avgusta prošle godine je doneta odluka da se to uplati na račun Budžeta Republike Srbije. Republika Srbija može da bude nezadovoljna raspodelom dobiti“.
RSE Ali, nije li to pitanje koje bi trebalo rešavati na Skupštini akcionara?
„Juna prošle godine za predsednika Skupštine akcionara je izabrana Zorana Mihajlović, ministarka energetike, razvoja i zaštite životne sredine. Srbija ima svoje predstavnike i u odboru direktora, to su: Nenad Mijailović, Negica Rajkov i Nikola Martinović. Ali, pretpostavljam da Srbija, s obzirom da je vlasnica 29 odsto, nije u stanju da nadglasa većinskog akcionara. A s obzirom da je država vlasnik, ne mislim da je nedopustivo da pregovara na ovaj način na koji je Aleksandar Vučić predložio“.
A svaki njegov dalji potez, mogao bi se shvatiti i kao izazov za moto pod kojim kompanija gradi svoj imidž u Srbiji, a koji glasi „Snaga je u nama – NIS“. To je sada poruka koja se sada može i dvostruko shvatati, pri čemu je nemoguće bežati od paradoksa u kom se našla Srbija. Jer zaista, može li manjinski akcionar tražiti više nego što mu pripada? Za rešavanje tog i pitanja koja bi se iz njega mogli otvoriti Milan Kovačević savetuje više tansparentnosti u radu NIS-a:
„To bi bio profesionalni da se ta stvar raspravi. Ovo što je uradio Aleksandar Vučić nije u radu. Naime, ne može neko sa 29 posto da, pozivajući se da je nešto u nekom drugom aranžmanu uradio, dobiti veću vlast nego što mu donosi taj procenat koji ima u Akcionarskom društvu“.
RSE: Gde je onda taj prostor u okviru koga bi se moglo razgovarati o drugačijoj raspodeli dobiti?
Kovačević: U Zakonu piše da se moraju svi složiti pa da se isplaćuje dividenda. Ja imam i u drugim preduzećima problem što je tako napisano u Zakonu. Ako bi se počeli da koriste neki drugi načini, onda će to biti samo nastavak pogrešnog postupanja države u upravljaju preduzećima u kojima je ona suvlasnik.
RSE: Pokušavate reći da se promena u raspodeli dobiti može ostvariti samo ako se postigne dogovor na Skupštini akcionara?
Kovačević:Tako je. Bilo bi potrebano da čujemo i tog koji je u Skupštini. Valjda on bolje od samog Vučića zna da li su ta sredstva potreban za razvoj ili nisu.
RSE: Ovde je krajnji cilj pokušaj da se dopuni državni Budžet. Zar ne?
Kovačević: Naravno da je to. I ja se tu sa Vučićem potpuno slažem. Nama bi strašno važno bilo da ponešto dobijemo od NIS-a i da na taj način olakšamo balansiranje našeg Budžeta. Ali je samo pitanje na koji način to treba uraditi? Da ne ostavimo utisak da mi ne poštujemo svoj sopstveni pravni sistem.
