„Kada smo počeli sa aktivnostima postojala je velika volja i želja da se tim unesrećenim ljudima pomogne. Rat na Bliskom istoku je teška borba za slobodu i patnja za sve nevine ljude, koji sada u velikom broju prolaze kroz našu zemlju, ne svojom voljom, već im je to jedina preostala opcija da se izbore za ličnu slobodu. U ovoj situaciji svi treba da se saosećamo sa njima, da budemo odgovorni i da svako od nas da svoj doprinos onoliko koliko može“, kaže za RSE Agon Ajeti, volonter iz Preševa.
Za doprinos u pomaganju izbeglima Ajeti se našao i među nedavnim dobitnicima nagrade „Ličnost godine“ Misije OEBS. Volonteri iz Kancelarije za mlade Preševo, od početka izbegličke krize pomažu ljudima koji preko Makedonije, stižu u Srbiju.
Preko makedonsko-srpske granice, od početka juna, prešlo je preko 600.000 izbeglica, koje su pored ostalih humanitarnih organizacija, danonoćno dočekivali i volonteri lokalene Kancelarije za mlade pružajući im sve potrebne informacije za nastavak puta, hranu, odeću i obuću.
Valon Arifi, sadašnji kordinator Kancelarije za mlade kaže za naš program, da su se mladi volonteri uključili u pomoć izbeglicama potpuno spontano na samom početku izbegličke krize, pokušavajući da im obezbede krov nad glavom i potrebne informacije za nastavak puta.
„U početku smo čekali ljude u kojima je tada bio najpotrebniji smeštaj, jer su bili na ulici i po nekoliko dana čekali, a tih dana je bilo veoma kišovito. Moji prijatelji su našli dve kuće naših komšija koji žive u inostranstvu i prve naše akcije su bile da smeštamo ljude u njih kada pada kiša“, priča Arifi.
Prema Ajetijevim rečima, u protrklih osam meseci mladi volonteri iz Preševa danonoćno su dežurali na punktovima u Miratovcu i Preševu, kroz koje su prolazile izbeglice slušajući njihove potresne priče koje će im zauvek ostati u sećanju, kao i poneki lep događaj.
„U lepom sećanju će nam ostati svi blagoslovi koje smo dobili od izbeglica, a od teših trenutaka pamtićemo užasne priče koje smo čuli od njih o tome da su izgubili svoje najmilije i u teškoćama na putu od Sirije do Srbije“, kaže naš sagovornik.
Za Valona Arifija, najteži dan bio je 22. avgust kada je u Miratovac za prethodnih 36 sati stiglo 15.000 izbeglica, a na terenu je bilo samo pet volontera. Padala je kiša, nije bilo struje i vode kao ni hrane i obuće. Nekoliko nedelja kasnije usledio je i jedan lep događaj, koji ga je ubedio da dani i noći provedeni na terenu u svim vremenskim uslovima naisu bili uzaludni.
„Jednom prilikom video sam mladog dečka, starog 17 - 18 godina, koji je bio bez porodice. Čekao je u redu ispred Prihvatnog centra zajedno sa više od 4.000 ljudi. Zatražio mi je cigaretu i ja sam mu je dao, usput ga malo ohrabivši. Posle nekoliko dana, kada je stigao u Nemačku, pronašao me je preko fejsbuka i poslao mi jedno vrlo emotivno pismo koje i danas čuvam“, veli Arifi.
Naši sagovornici kažu da će pomoć ibglicama i dalje biti potrebna i da je, pored materijalnih sredstava, najpotrebnija topla ljudska reč i dobrodošlica.
„Pomoć izbeglicama je i dalje neophodna i to ne samo materijalna, već i reč dobrodošlice ili pouzdana informacija koja će im biti od koristi“, kaže Ajeti a Arifi dodaje da su jedan od vidova dobrodošlice i majice koje nose, na kojima piše „Dobro došli u Evropu“.
