Voker: U Siriji je humanitarna katastrofa

U Siriji je humanitarna katastrofa i, stoga, ne vidim vezu između potencijalne vojne intervencije da se ona spreči, sa pitanjem demokratije, kazao je za Radio Slobodna Evropa Kristofer Voker (Christopher Walker), izvršni direktor Nacionalne zadužbine za demokratiju (National Endowment for Democracy) u Vašingtonu.

Kada je reč razočarenju ishodom „Arapskog proleća“ u Egiptu, Voker smatra da ljudi imaju kratko pamćenje. Naime, promene 2011. godine nisu rezultat demokratije, već višedecenijske vladavine Hosnija Mubaraka.

Na Balkanu je ostvaren napredak, imajući u vidu teško nasleđe ratova, kaže Voker. On je, međutim, istakao da su ostali veliki izazovi, pre svega potencijal za etničke sukobe, imajući u vidu poziciju manjina širom Balkana.

RSE: Demokratija se formalno širi na sve veći broj zemalja. Najnoviji primer demokratskih težnji je „Arapsko proleće“. Međutim, svedoci smo i suštinske krize demokratije, čak i na njenom izvorištu, odnosno u razvijenim zemljama Zapada gde je i začeta. Globalna ekonomska kriza je dodatno zaoštrila pitanje sve produbljenijih socijalnih razlika, čime se podriva jedan od ključnih demokratskih principa – jednakost šansi.

Voker: Kao što ste napomenuli, postoji nekoliko važnih aspekata u odgovoru na pitanje – kuda ide demokratija. Najpre, treba priznati da demokratski procesi uzimaju maha u delovima sveta u kojima, po mišljenju mnogih, to nije bilo moguće, pre svega na Bliskom istoku. Uoči „Arapskog proleća“ 2011. mnogi su smatrali da obični ljudi u tom regionu nisu mnogo zainteresovani za promene, što se pokazalo kao pogrešna procena. Međutim, nakon okončanja „Arapskog proleća“ ispostavilo se da je najveći problem kako nakon višedecenijske vladavine autoritarnih i korupcionaških režima stvoriti novi, demokratskiji, odgovorniji i pravedniji sistem. To je realnost širom sveta.

Takođe, ovo je vreme u kome se i stare, tradicionalne demokratije u SAD i Evropi suočavaju sa sopstvenim ekonomskim i društvenim izazovima, a koji se tiču kvaliteta njihovog demokratskog sistema. Reč je, između ostalog, o ulozi novca i posebnih interesa u politici. Građani su sa pravom zabrinuti i zainteresovani za sadašnje trendove. No, kako se približava 25. godišnjica od pada Berlinskog zida, veoma je važno da se svi prisetimo da su od tog doba pokrenuti veoma pozitivni globalni trendovi u razvoju demokratije. U tom smislu, najnoviji izazovi, koje sam pomenuo, treba dodatno da nas podstaknu da se sa njima suočimo u cilju poboljšavanja kvaliteta demokratije.

RSE: Mnogi ljudi na Zapadu, uključujući i na protestima kao što je „Okupirajmo Volstrit“, izražavaju nezadovoljstvo ne samo ekonomskom krizom već i nivoom demokratije, ističući da princip jednakosti šansi postoji samo na papiru. Takođe, srednja klasa, kao stožer svakog demokratskog društva, čak je i na Zapadu izložena sve većem pritisku, naročito nakon izbijanja globalne ekonomske krize. U kojoj meri to može ugroziti demokratske procese.

Voker: Da, to su izazovi, i demokratski sistemi u Evropi i SAD nastoje da se suoče sa njima. O njima se intenzivno razgovara. Vlasti u SAD ukazuju na nejednakosti i nužnost jačanja pravde u društvu. Naravno, mnogo je teže naći rešenje za ovaj problem nego debatovati. Ipak, mislim da pojedini krugovi previše pesimistično ocenjuju situaciju i pretnje demokratiji. Ako ništa drugo u ovom trenutku ne postoji uverljiva alternativa demokratskom sistemu.

RSE: Kako gledate na veoma žučnu raspravu između radikalnih kritičara aktuelne prakse na Zapadu, poput Čomskog i Štiglica, sa jedne strane, i pobornika neoliberalne politike, sa druge.

Voker: To je, po meni, u neku ruku lažna debata. Čini mi se da su argumenti, koji se čuju iz pojedinih krugova, previše alarmantni. Tačno je da se Evropa, pogotovo njen južni deo, suočava sa velikim problemima. Takođe, i u SAD se postavljaju ozbiljna pitanja o funkcionisanju sistema. Međutim, smatram da su previše katastrofičke ocene da demokratski sistem na Zapadu uopšte ne funkcioniše, da je u potpunosti zakazao. Treba imati na umu da demokratija nikada nije bila ni zamišljena kao savršeni sistem, već da omogući da se stalno radi na njenom poboljšanju. To je u potpunoj suprotnosti sa načinom funkcionisanja autoritarnih zemalja čije se vlasti ne obaziru na mišljenje građana. Mogućnosti promena u takvim režimima, u smislu zadovoljenja potreba stanovništva, kudikamo su manje obećavajuće nego u demokratskim društvima.

Kratko pamćenje Egipta

RSE: Takozvane autoritarne demokratije - kao što su kineska sa političkim monizmom i tržišnom ekonomijom i ruska suverena demokratija – nastoje da se predstave kao alternativa zapadnoj liberalnoj demokratiji. U kojoj meri je reč o specifičnoj primeni demokratskih principa na specifične uslove, a u kojoj o populizmu?

Voker: Zanimljivo je da se sve zemlje koje ste pomenuli - Kina, Rusija, Iran sebe naziva teokratskom demokratijom, a Venecuela bolivarskom demokratijom – uvek predstavljaju kao demokratske. Međutim, ako se koristi bilo koji razumni kriterijum za definiciju demokratije – mogućnost građana da iskažu svoje mišljenje, mehanizmi za utvrđivanje odgovornosti i kontrole vlasti, vojske i službi bezbednosti – nijedna od ovih zemalja ne poseduje te karakteristike.

Dakle, nijedna od njih ne može biti dobar model za druge države zbog mnoštva razloga. Na primer, Rusija, čija ekonomija počiva na nafti i gasu sa rasprostranjenom korupcijom, nije privlačna drugima. Kina je nešto drugačiji slučaj, ali i u njoj je korupcija veliki problem, zatim socijalne nejednakosti. Smatram da drugi pokazuju više interesovanje za ideju kineskog modela, nego za sam model.

RSE: Pomenuli smo na početku „Arapsko proleće“. Započelo je, kao i sve revolucije, sa velikim oduševljenjem a završilo razočarenjem, zbog izneverenih očekivanja, pre svega u Egiptu. Pomalo je paradoksalno da je, koristeći demokratske procedure, na vlast došlo Muslimansko bratstvo, koje nije baš demokratski pokret.

Voker: Kada je reč o Egiptu, ljudi imaju kratko pamćenje. Naime, promene 2011. godine nisu rezultat demokratije, već višedecenijske vladavine Hosnija Mubaraka. Reč je o nasleđu korupcije, tako da je samo mali broj ljudi uživao privilegije, zatim veoma ograničenoj političkoj participaciji i medijskim slobodama. To je izazvalo ogromno nezadovoljstvo građana. No, bila su nerealna očekivanja o mogućnosti suštinskih i dubinskih promena samo dve godine nakon Mubarakovog zbacivanja, imajući u vidu pomenuto nasleđe, zatim da veoma uticajna armija i Muslimansko bratstvo nisu privrženi demokratiji.

RSE: U slučaju američke vojne intervencije u Siriji - da li bi to doprinelo širenju demokratije, kao što je Buš isticao u vreme invazije Iraka, ili bi omogućilo raznim ekstremistima da ojačaju pozicije?

Voker: Ne slažem se sa premisom vašeg pitanja. Sirija je u fokusu zbog višedecenijske brutalnosti najpre režima Hafeza el Asada, a potom i njegovog sina Bašara. Radi se o sistemu u kome je građanima uskraćen pristojan standard, lišeni su mogućnosti istinske političke participacije, ne postoji politička opozicija, novinari su redovno izloženi represiji. Sve je to dovelo do eksplozivne situacije. Sada se suočavamo sa neželjenim efektima takve vladavine Asadovog režima, koji je, na tragu pomenute prakse, upotrebio hemijsko oružje protiv sopstvenog stanovništva.

Postoje i kratkoročne mere ali demokratska zajednica u Evropi i SAD treba da se zapita koji su koraci neophodni u dužem vremenskom roku da bi se izbegla situacija sa kojom se sada svet suočava u Siriji. To je veoma kompleksno ali ključno pitanje, za koje je neophodno pronaći odgovor da se opet ne bi bavili simptomima višedecenijske represivne vladavine.

Dakle, ovde je reč o humanitarnoj katastrofi i, stoga, ne vidim vezu između potencijalne vojne intervencije da se ona spreči, sa pitanjem demokratije.

Neosporan napredak Balkana, ostali izazovi

RSE: O situaciji na Balkanu. Da li je demokratija, s obzirom na opredeljenje svih zemalja na ovom prostoru da uđu u Evropsku Uniju, nepovratan proces. Mnogi upozoravaju na opasnosti od nerešenih pitanja iz ratova 90-ih, postojanje više, nacionalnih istina ko je za njih odgovoran, ko je žrtva a ko počinilac.

Voker: Imajući u vidu procese nakon okončanja oružanih sukoba – postkonfliktno okruženje i izazove sa kojima se suočava – može se reći da je na Balkanu ostvaren značajan uspeh, pre svega na putu ka Evropskoj uniji. Hrvatska je već postala članica, Srbija i ostale zemlje postupno idu tim putem. Dakle, neosporan je napredak ako se uzme u obzir polazna osnova, kao i da je ishod ratova 90-ih mogao biti još tragičniji.

Međutim, ostali su izazovi. Mislim na potencijalne etničke sukobe, imajući u vidu poziciju manjina širom Balkana. Dakle, uvek ima potencijala za nevolje.

RSE: Na šta konkretno mislite. Koji je sukob potencijalno najeksplozivniji?

Voker: Odgovoriću načelno. Na Balkanu ima još izazova. Bilo je perioda u prošlosti ne samo tu, već i širom sveta, kada su politički lideri preuzeli odvažne korake u cilju pronalaženja mirnog i produktivnog rešenja. Dakle, na liderima na Balkanu je da nastave takav kurs.

RSE: Konkretno, da li možete zamisliti da Srbija prizna u narednih nekoliko godina Kosovo, što će biti preduslov za njen ulazak u EU?

Voker: Ne znam. Ne bih se bavio predviđanjima. Međutim, od toga je važnije načelo da su zemlje u jugoistočnoj i centralnoj Evropi, koje su se suočavale sa komplikovanim problemom položaja nacionalnih manjina – na primer, Mađarska i Rumunija – prosperirale rešavanjem tog pitanja u okviru Evropske unije, smanjivanjem mogućnosti sukoba i povećanjem izgleda za mir.

RSE: Da li je paradoks demokratskih procesa da nekadašnji bliski Miloševićevi saborci sada iskazuju veći entuzijazam za evropske integracije Srbije i neophodne reforme na tom putu, nego sledbenici prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića?

Voker: Demokratski ambijent omogućava neočekivane obrte, odnosno savezništva.