“Veliki gutaju male“, kaže poljoprivrednik iz Subotice na severu Srbije, Blaško Temunović pokušavajući da objasni zbog čega je uveren da mogućnost da pojedinci kupuju neogranične površine poljoprivrednog zemljišta ima katastrofalne posledice po male poljoprivredne proizvođače.
“Mali poljoprivrednici nemaju šanse da kupe još zemlje i tako povećaju svoja imanja. Na primer, u Hrvatskoj i Mađarskoj je hektar tri do pet hiljada evra. Kod nase se cena kreće do deset, pa i petnaest hiljada – ne pitaju za cenu“, napomine Temunović.
Vojvođansku poljoprivredu poslednjih godina karakteriše enormna koncentracija vlasništva nad zemljištem, tako da nekoliko krupnih vlasnika raspolaže sa po nekoliko desetina hiljada hektara obradive zemlje.
Takav kapitalizam u poljoprivredi, bez zakonskog ograničenja veličine poseda, uništava male seljake, a krajnja posledica je nastajanje agrarne sirotinje, poručeno je sa tribina o položaju poljoprivrednika u Vojvodini, koju je u više mesta organizovao nevladin Zrenjaniski socijalni forum.
Vlasnici koji poseduju od deset, dvadeset pa i stotinak hekara u takvoj situaciji gube svaku konkurentnost, navodi Miroslav Samardžić iz Socijalnog foruma.
„Velike kompanije kupuju zemljište po vojvođanskim selima. Time podižu cenu zemljištu, a domaći paori onda ne mogu da im finansijski konkurišu i povećaju svoja imanja, i time svoju rentabilnost. Proces koncentracije vlasništva nad zemljištem kod nas je daleko odmakao.
Biznismeni poput Miodrag Kostić (vlasnik kompanije MK Grup), imaju na desetine hiljada hektara u svom vlasništvu. Prosečna seoska imanja danas imaju desetak, dvadesetak hektara i ona ne mogu preživeti. A nekada se sasvim pristojno živelo od desetak hektara“, navodi Samardžić.
Veliki posednici imaju monopol i u formiranju cena na ovom tržištu, a uz to su i pariteti zbog politike države veoma nepovoljni - pre deset godina cena pšenice je bila bila 20 dinara, a cena nafte 75 dinara. Danas je pšenica 16 (oko 0,15 centi), dok je nafta 163 dinara (oko 1,3 evra).
To svakako veoma poskupljuje proizvodnju koja na malim posedima postaje nerentabilna”, kaže Nađ Robert, poljoprivrednik iz sela Belo Blato, kod vojvođanskog grada Zrenjanina.
„Ima nas pet, šest koji obrađujemo oko sedamdesetak hektara. Od togapolovina zemlje je naša, a ostalo uzimamo u arendu. Međutim, zbog velikih posednika i zakup zemlje je sve skuplji, a i prodajna cena raste, jer svi oni sa desetak hektara ili manje prodaju svoju zemlju, pošto nemaju nikakvu računicu da je obrađuju. Ne znam takođe ni dokle ćemo mi izdržati. Zarada je sve manje i praktično radimo da bismo isplatili seme, naftu, porez, odvodnjavanje, kredite bez kojih gotovo i ne možete početi setvu. Napretka nikakvog nema i ne možemo ništa planirati. Država nije zainteresovana da nam pomogne, nema subvencija, odnosno dobijaju je samo mali poljoprivrednici, i to po četiri hiljade. Sa time ne mogu ništa uraditi“, priča Nađ.
Država forsira velike kompanije i strane investitore, dajući im u zakup hiljade hektara po povoljnoj ceni i po pravu prečeg zakupa, kao što je slučaj sa nemačko kompanijom Tenis-om (Tennis), dok su većini domaćih poljoprivrednika ukinute i subvencije. U Evropi su one deo državne politike, a posedi su ograničenina par stotina hektara.
Ukoliko država ne promenu tu svoju politiku, i ne počne da pomaže domaćeg seljaka, selo će propasti, osiromašeno i opljačkano, strahuju sagovornici RSE.
Objašnjenje koje se između ostalog moglo čuti na diskusijama koje je organizova Zrenjaninski socijalni forum je, da je zahvaljujući činjenici otvaranja tržišta za velike evropske proizvođače, došlo do izlaganja domaćih seljaka, potpuno nespremnih, žestokoj konkurenciji.
Ali ne tržišnoj, jer su se u tom procesu stvorli monopolisti u poljoprivredi. Bez pomoći države, kaže Nađ, spasa za poljoprivrednike nema:
„Mi smo toga i te kako svesni, ali kako država ne pokazuje ni najmanje volje da nešto učini, možemo samo da sedimo i plačemo. Imam prijatelje s kojima sam odrastao i koji su takođe u ovom poslu. Kad god se sretnemo, samo o problemima pričamo, o tome kako nema rešenja. Svima je već preko glave! Na žalost, takva situacija nije samo u poljoprivredi. Da je samo u poljoprivredi, nekako bi se već rešilo.“
Ni poljoprivrednim penzionerima nije lakše, budući da seljačke penzije jedva prelaze deset hiljada dinara (nešto više od 80 evra). Jedan od njih je i Adam Jonaš, takođe iz Belog Blata u opštini Zrenjanin.
„Mi penzioneri dakle, životarimo, samo sad kukamo što nam deca odlaze u svet. Penzije su male, ali šta da radimo, to je to“, zaključuje Adam Jonaš.
Facebook Forum