U zemlji sa ozbiljnom krizom kulturnog identiteta, umesto leka vlast nudi ono što narod želi da čuje. Tako su sve češće opštine, pa i gradovi pokrovitelji koncerata najpopularnijih turbofolk ikona, a odluka se zasniva na proceni glasova koje na predstojećim izborima to donosi. Posledice takvog stanja su nesagledive, ocenjuju sagovornici Slobodne Evrope.
Nedavno je najavljen koncert Ace Lukasa u niškoj Tvrđavi, za čije je pokroviteljstvo saglasnost postpisao lično gradonačelnik Zoran Perišić. Iako je u međuvremenu nastup otkazan, otvorio je prostor za ozbiljnu diskusiju o kulturnoj politici i identitetu.
Tvrdnja da je reč o takozvanom "nematerijalnom pokroviteljstvu", odnosno da građane to ništa ne košta, već se izvođač samo oslobađa određenih dažbina, za sociologa i profesora niškog Filozofskog fakulteta Predraga Cvetičanina ne predstavlja opravdanje.
"Kulturno pokroviteljstvo podrazumeva simboličko vrednovanje. Podrazumeva da Grad kaže: 'Ovo je primer kulturne vrednosti.' Drugi model kod pokroviteljstva generalno, na nivou Države ili nivou Grada, jeste kad nešto jeste vredno a nema mogućnosti da se finansijski valorizuje. U ovom slučaju nije ni jedno ni drugo. Niti je primer kulturne vrednosti, niti ima finasijskih problema", kaže naš sagovornik.
Da nije u pitanju neznanje ili nesposobnost, već jasna namera smatra i njegov kolega, sociolog kulture profesor Nikola Božilović.
"Vlast podržava samo one autore i projekte koji predstavljaju apologiju sistema i koji vrše divinizaciju vođe, a među njima svakako nisu ljudi iz rok'en'rola, nego su to i Aca Lukas i Era i ne znam koji sve naši popularni narodni pevači, jer su oni tu uvek da podrže vlast. Ne mora direktno, ali jednostavno kod njih nema ni otpora, ni borbe, ni kritike, ni subverzije, ni pobune."
Sa druge strane, zaključuje Božilović, građani ne mogu ni da traže nešto za šta ne znaju da postoji.
"Normalno je da čovek koji nikada nije čuo za neku vrstu muzike ili neki stil u umetnosti, ne može ni da ga potražuje, jer uopšte ne zna da on postoji. Pala mi je na pamet Marina Abramović, koja je u svojoj umetnosti svetski poznata, a za koju 99 posto mojih studenata nika nije čulo. Zašto nije čulo? Pa zato što im niko nije rekao da Marina Abramović postoji. Kad kažem 'Marina Abramović', to znači 'svi oni za koje ova vlast nije zainteresovana'", komentariše Božilović.
Predrag Cvetičanin smatra da je posledice takvog stanja, gde političari gledaju svoju kratkoročnu korist, teško ispraviti i da mogu trajno uticati na kulturni identitet.
"Mi procenjujemo da će jedan broj potencijalnih birača, pa onda biramo da podržimo i to, da bismo danas-sutra to valorizovali na izborima. To se onda vraća ovoj zemlji kao bumerang. Mislim da posebno na nivou medija, to jest generalno i ovde se javlja problem vaspitanja. Vi konstantno nudite mladim ljudima ono što u stvari ne bi trebalo da bude model i onda posle nemamo nikakvog razloga da se čudimo što ti ljudi pokušavaju da žive na isti takav način."
On dodaje da su u tom smislu "Strategije kulturnog razvoja" zapravo ono oko čega se vladajuća koalicija dogovori, a da brojni dokumenti čija se izrada često prepušta struci, služe da se pokazuju strancima - naročito ako su prevedeni na engleski jezik.
Da bi vlasti trebalo da povedu više računa koga će finansijski ili deklarativno podržati, smatraju i građani.
Ovo su stavovi nekih od njih:
"Ni grad, ni bilo koja državna ustanova ne bi trebalo da finansiraju izvođače koji su komercijalni, koji zarađuju dosta od toga što rade."
"Moje mišljenje je da to nije stav i ukus i želja većine Nišlija i da bi možda trebalo da se uradi neka studija na nivou grada, da se priča sa građanima, da se vidi šta građani žele i šta bi Grad trebalo da finansira."
"Trebalo bi da postoje kriterijumi da se više ulaže u neke izvođače i neku vrstu muzike koja bi mogla i da edukuje mlade."
