Apeli iz Službe transfizuije krvi iz užičke bolnice za dobrovoljnim davanjem krvi najčešći su tokom letnjih meseci kada su potrebne veće zalihe krvi zbog povećanog broja saobraćajnih nezgoda na magistralnom putu ka crnogorskom primorju.
Vidomir Lučić iz Čajetine uvek je bio spreman dobrovoljnim davanjem krvi da pomogne, da spase nečiji život. Nedavno je dobio jedno u nizu priznanja za humanost, jer je krv dao preko 150 puta.
Žali što ne može i dalje da na ovaj način pokaže svoju želju da pomogne drugima, dajući krv, jer ima 65 godina i više ne može biti dobrovoljni davalac. Prvi put krv je dao kada je postao punoletan, u srednjoj školi. A motiv, ni sam ne može danas tačno da objasni. Kasnije je shvatio da to nekome život znači, a koliko je do sada dao litara krvi, nije računao, ali zna da je spaseno više života:
„Prvi put krv sam dao 1967. godine u Srednjoj poloprivrednoj školi u Požegi. Šta me tada motivisalo danas ni sam ne znam. Bio sam mlad, nisam mnogo znao o humanisti. Medjutim, nešto kasnije, opet sam dao krv, i shvatio da je to zaista humano i veliko ako znaš da time spasavaš nečiji život.Čovek se oseća dobro, jer daruješ deo sebe nekome. Ukupno sam dao krv 157 puta, i sve je išlo preko Opštinske organizacije Crrvenog krsta u Čajetini. Bio sam davalac na svakoj njihovoj akciji, odazivao se svakom apelu iz bolnice, uvek kada je trebalo bio sam tu. Nažalost, više ne mogu da dajem krv, imam 65 godina i to je kraj kažu, više ne smem zbog godina da dajem krv.“
Višestruki davalac krvi, Vidomir je svih ovih godina mladima u svojoj okolini govorio koliko je humano biti dobrovoljni dabalac krvi, i svojim primerom razbjiao predrasude da je to štetno po zdravlje, naprotiv:
„Dosta sam uticao na mlade ranije, ali i dan- danas. Kada imam priliku uvek im govorim da ne traba da imaju starha, da kada imaju prliku neka daju krv, da nem a nikakvih problema po zdravlje, da to nije štetno. Naprotiv, lekari kažu da je korisno po zdravlje. Ali, osećaj da ste uradili nešto humano, on je najzdraviji, on se ne meri ničim. Dobrovoljni davaoci krvi se uvek kada daju krv, dobro osećaju. Mi imamo i svoja udruženja, okupljamo se, družimo. A cilj svega je pomoć drugima. Tako sam godinama mladima objašnjavao zašto sam ja ovoliko pua dao krv, i zašto bih to radio do kraja života da mogu.“
