„Sedeli smo zajedno i razgovarali šta se dešava, šta je to što odlikuje naše druženje? Samoodbrana. Ljudi moraju da se udruže, da naprave svoj zid samoodbrane“, kaže bivša predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero, višedecenijski sudija sada u penziji, o grupi čija je slika, koja se pojavila na društvenim mrežama pre nekoliko meseci a potom i pre neki dan ponovo, uzbudila javnost. Koja je protumačila da se stvara nova partija. Na slici su okupljeni za stolom u nekom kaficu, između ostalih, glumci Nikola Kojo i Rale Milenković, akademik Dušan Teodorović, sociolog Jovo Bakić, režiser Želimir Žilnik, pisac Filip David, istoričarka Dubravka Stojanović....
RSE: Dakle, da li to Nikola Kojo pravi partiju?
Petrović Škero: Ne pravimo partiju, ali pijemo kafu. Druži se grupa ljudi. Kada se pojavila slika, svi su se pitali šta je to. Kako smo mi postali prepoznatljivi u javnosti? Bili smo i ranije, ne po nekom nepoštenom radu, ne zbog nemoralnih ciljeva, ne zbog krivičnih dela, nego zato što je svako od nas bio prepoznatljiv zbog načina na koji se bavi svojom profesijom.
RSE: Bilo je odmah komentara: mora da je to buduća Vlada... Sve sami budući ministri.
Petrović Škero: Nikada se nisam bavila politikom, nego svojom profesijom. Svi ti ljudi koje ste pobrojali nikada se nisu bavili politikom, nego svojom profesijom. Ono što ih zajedno, i svakoga ponaosob, u tom druženju odlikuje, jeste da imaju kao pojedinci potencijal da brane moralne principe u svojoj struci, da kažu naglas šta je, u okviru onoga čime se bave, nezakonito i šta je neustavno. Naravno da onda postaneš prepoznatljiv. Šta nam je zajednički imenitelj, nego ove osobine. Sve to nas je dovelo do toga da se družimo. Zaista želim da se i dalje družim sa takvim ljudima.
RSE: Ja, ipak, ostajem rezervisana prema objašnjenju da je to samo „kafe družina“. Potpis na najnovijoj slici te „kafe družine“ je bio „Samoodbrana“. Komentari su bili da je to naziv buduće partije. Čujem da je bila još jedna ideja, da se potpišete kao NIKO. Šta znači jedno, a šta znači drugo?
Petrović Škero: Našli se ljudi koji se uglavnom poznaju i došli drugi, koji se upoznaju. Imaju svoje lepe priče, svoju lepu kafu. Pričali smo o tome šta je u ovome društvu potpuno ugroženo, gde smo mi, koji su to intelektualci koji trpe sve to?
Došli smo do zaključka da nam je nauka (N), sa svim onim što se dešava u pogledu plagijata, u pogledu plagiranja doktorata, sticanja titule, užasno ugrožena. Kada je ugrožena nauka, onda nam je ugroženo i mnogo što-šta drugo što je vezano za obrazovanje.
Institucije (I) su veoma ugrožene, pravosudne, zdravstvene, prosvetne. Neću da pričam koliko je ugrožen Parlament i šta se time sve dešava....
Kultura (K) nam je ugrožena.
Ugroženo nam je obrazovanje (O).
Tako smo stigli do reči NIKO. Ali, kao što vidite, nije se formirala partija pod imenom NIKO.
Onda se ponovo slikala kafe družina. Sedeli smo zajedno i razgovarali šta se dešava, šta je to što odlikuje naše druženje? Samoodbrana. Ljudi moraju da se udruže, da naprave svoj zid samoodbrane.
Zaista želim svim svojim prijateljima i celoj toj družini, da i dalje pijemo kafu, da ostanemo kakvi jesmo, otvorenih reči, da ostanemo slobodni da iskažemo moralna načela u našim strukama. Ako se tako svi ponašamo, mislim da imamo neku nadu da izađemo iz ove momentalne krize.
RSE: Da li vas je iznenadila reakcija? Reakcije su bile baš burne i bili ste ohrabrivani da napravite nešto više od običnog druženja uz kafu?
Petrović Škero: Naravno da me iznenadila ta reakcija. Kada bolje razmisliš, shvatiš šta je nas spojilo. Imenitelj nam je da smo u svojim profesijama postali prepoznatljivi. Ako nisi učinio ništa loše, onda ljudi pomisle da bismo bili njihov spas.
Šta mi nemamo danas? Nemamo ni poziciju, koju cenimo, a nemamo ni opoziciju. Zašto imamo protest koji ovoliko traje? Zato što svaki čovek koji želi nešto da uradi za sebe i za svoje moralno čišćenje, želi u tome da učestvuje. Učestvujem u tome da pokažem da se ne slažem ni sa opozicijom, ni sa pozicijom.
RSE: Na slici je i sociolog Jovo Bakić koji je svojim izjavama izazvao burne reakcije. Rekao je da je ovom društvu potrebna revolucija. Pominjao je u nekom kontekstu i „duge cevi“. Kako komentarišete njegov istup? Da li mislite da je prekoračio prag dozvoljenog?
Petrović Škero: Mislim da je to sloboda govora. On se nije udruživao, nije planirao... On je govorio ono šta misli. On je sociolog. On na to ima pravo i obavezu, kao što i ja imam i pravo i obavezu da govorim o novim zakonima koji nisu dobri ili su dobri, o Ustavu....jer to je moja profesija. Svako ko se bavi svojom profesijom ima i pravo i obavezu da kaže šta misli. Arhitekta Bakić je imao i pravo i obavezu da govori o tome šta se dešava sa našim gradom.
RSE: Da li vi razumete zašto ga je policija pozvala?
Petrović Škero: Nisam sudija krivičar i ne shvatam zašto ga je pozvala. Ne bih rekla da ima bilo kog elementa nekog dela. On ima pravo na slobodu govora jer on, kao sociolog, razvija svoju misao.
RSE: On nije napravio nikakav prekršaj?
Petrović Škero: Po meni, ne. Mislim da ga je pozvala zbog „uterivanje straha“. To se zove, na posredan način, ukidanje slobode govora ne zabranom, nego strahom. Izađi i kritički pričaj šta hoćeš, ali ćeš dobiti poziv u policijsku stanicu. To sam tako doživela. Kako su drugi, ne znam.
RSE: Koji su instrumenti na raspolaganju opoziciji i građanima u situaciji kada su praktično blokirane institucije?
Petrović Škero: Ovo što se dešava nam pokazuje koji su instrumenti - građanski otpor, razni vidovi građanskog otpora. Koliko su delotvorni, to je veliko pitanje.
Mene je mnogo uplašilo razmišljanje ljudi iz Evropske unije koji su rekli da mi nemamo šansu da nešto napravimo. Zašto? Mi nemamo opoziciju, koja u ovome trenutku može ozbiljno da se suprotstavi poziciji. Do promene dolazi uvek putem izbora. Sada se postavlja veliko pitanje - a šta uraditi, da bi se stvorila ta opozicija?
Mi smo sada u građanskom protestu, u građanskom vidu otpora prema svemu ovome što se dešava, i u pogledu pozicije i opozicije koja je doskora bila na vlasti, većina njih. Građani nemaju poverenja ni u opoziciju.
RSE: Kako biste vi nazvali sistem vladavine u Srbiji? Da li je to diktatura, autokratija ili parlamentarna demokratija, sa malim ili većim nedostacima?
Petrović Škero: Ne bih mogla da kažem da je parlamentarna demokratija. Ne bih mogla da kažem da je ovo zemlja vladavine prava. Ovo polako, ali sigurno, postaje autokratija.
RSE: Evropska unija je nedavno, u svom izveštaju, veoma kritički ocenila stanje u pravosuđu u Srbiji. Koliki može biti učinak te kritike?
Petrović Škero: Duboko se nadam da će ova zemlja konačno shvatiti, posle prve neuspele reforme pravosuđa, kakvo je sudstvo. To sudstvo postaje sve lošije, sve zavisnije, na njega se vrše posredni uticaji. Više niko ne zove sudiju lično telefonom, nego izađe na televiziju i kaže kakva je potrebna presuda, šta će se desiti sa reformama i slično.
I konačno dolazi izveštaj u kome se jasno kaže da nema napretka u reformama pravosuđa. Otvoreno je poglavlje 23 koje govori o vladavini prava. Otvoreno je poglavlje 24 o korupciji. Šta se kod nas dešava? Nema nikakvih rezultata u pogledu stvarne borbe protiv korupcije. Ona se povećava. Šta se dešava sa pravosuđem? Garanti nezavisnosti se gase. Sudstvo ne radi baš kako treba. Sudije pokušavaju sve predmete u kojima se oseća politički pokušaj uticaja da stave sa strane i tako izbegnu sukobe.
Nadam se da će ova država da shvati da nema demokratije ako nije obezbeđena vladavina prava, podela vlasti i nezavisno sudstvo i da će iskoristiti priliku da se ugrade prava rešenja u ustavne amandmane čija je izrada u toku.
RSE: Napravljena je zabuna, s obzirom na to da je pre mesec-dva rečeno da je Ministarstvo pravde sačinilo Nacrt ustavnih amandmana. Sada se to ne pominje. Šta se događa sa tim Nacrtom koji je svojevremeno pretrpeo ozbiljne kritike od strane stručne javnosti.
Petrović Škero: Skoro sva strukovna udruženja koja se bave pravom i pravosuđem, sav civilni sektor koji se bavi vladavinom prava, ima velike primedbe na predložene amandmane.
Kako ide postupak promene Ustava? Prema našem Akcionom planu u 2016. godine ustavni amandmani treba da stignu u parlament i da budu usvojeni 2017. godine. Godine 2017, nema ni govora o početku tog procesa. A sami sebi smo zadali taj zadatak. Sledeće godine se kreće u konsultativni postupak oko pravljenja Ustava. Ko ga vrši? Ministarstvo. Ko u ministarstvu? Ne znamo. Koja radna grupa radi na tome? Ne znamo.
RSE: Nacrti amandmana koji su izašli u javnost, o kojima se izjašnjavala struka, pravljeni su na neustavan način? Da li sam dobro razumela?
Petrović Škero: Dobro ste razumeli. Kako se menja Ustav? Ustav sam reguliše proceduru promene. Ovlašćeni predlagači su ili Vlada ili dve trećine poslanika ili nekoliko hiljada ljudi koji to traže svojim potpisima. Oni predlažu i dostavljaju nadležnom odboru Skupštine predlog za izmenu Ustava. Odbor utvrđuje da li je to ovlašćeni predlagač, da li ima obrazloženje za to, iznosi na Skupštinu. Skupština odlučuje o promeni.
Posle dve godine priče o Ustavu, mi smo stigli u ovu fazu. Odbor je dao zeleno svetlo da se Skupština izjasni o procesu promene ustava.
Skupština vraća postupak odboru koji pravi radnu grupu i donosi nacrt amandmana koji opet prosleđuje Skupštini.
RSE: Suština ustavnih pormena je da se obezbedi depolitizacija sudstva, presecanje kanala preko kojih politika utiče na izbor sudija, tužilaca visokog saveta sudstva i tako dalje?
Petrović Škero: Nakon što je Venecijanska komisija prvobitni paket amandmana ocenila lošom ocenom, predstavnici Skupštine sada tvrde da su oni toliko dobro urađeni, da će biti začas sve obavljeno.
Struka, međutim, ne zna kakav je predlog Vlade, ne znamo ni dan-danas ko u ministarstvu to radi....
RSE: Da li mislite da se odustalo od nacrta amandmana koji ne garantuju depolitizacija sudstva?
Petrović Škero: Ne verujem. Ono što je suštinsko, što ste vi izgovorili, jeste način izbora članova Visokog saveta sudstva, zatim Tužilačkog saveta, njihove nadležnosti, način na koji se mogu raspustiti… Predloženi nacrt amandmana je takav da , ako se usvoji, ta tela će biti pod većim političkim uticajem nego što je sada kada sve članove bira Skupština i na taj način se osigurava direktni uticaj politike.
Od tih nacrta amandmana Vlada ne odustaje. Ja ipak želim da se nadam da će eksperti učestvovati u radnoj grupi za pravljenje ustavnih amandmana, da će to biti znalci ustavnog prava, ljudi koji se bave pravosuđem i da će oni nešto promeniti.
RSE: Šta je danas najveći problem u pravosuđu? Način na koji se biraju sudije i tužioci ili taj neformalni uticaj, nekada telefonom, a sada, kako vi kažete, javno, preko medija? Ima mnogo slučajeva koji kompromituju današnje sudstvo: nerasvetljena ubistva gardista na Topčideru (gardisti Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović poginuli u vojnom objektu Karaš u Topčideru u Beogradu 2004. godine, gde su bili na straži); Savamala (bespravno rušenje objekata u aprilu 2016. godine zarad projekta Beograd na vodi); slučaj spasavanja bebe iz Novog Pazara vojnim helikopterom koji se prilikom sletanja po lošem vremenu srušio na aerodromu u Beogradu; najnovija saobraćajna nesreća službenog vozila direktora Koridora Zorana Babića, u kojoj je poginula jedna žena; slučaj saobraćajne nesreće u kojoj je sin vlasnika televizije Pink, Željka Mitrovića, usmrtio devojku 2013. godine ... Svi ti slučajevi nemaju konačni sudski epilog.
Petrović Škero: Svi ovi predmeti koje ste pobrojali, osim možda posljednjeg, uopšte nisu ni stigli do sudstva. Oni su u postupku istrage koju sprovodi policija po nalogu tužilaštva. Kako to funkcioniše?
Slušala sam kolege koji kažu da policija ne postupa po nalozima. Bila sam svedok, kao i vi i mnogi građani, kada sam na televiziji čula izjavu o nestanku nekog novinara u nekom manjem gradu. On se posle pojavio. Nije se znalo da li je bila otmica ili nešto još gore. Predsednik države je preko televizije izjavio kako ćemo se svi šokirati kada čujemo šta se dogodilo. On je govorio na televiziji, a u isto vreme je sniman tužilac koji je rekao da nema nikakve informacije o tome. (Reč je o novinaru Stefanu Cvetkoviću iz Bele Crkve koj je nestao u junu 2018. godine pa se zatim pojavio pod čudnim okolnostima).
RSE: U tom lancu od policije, preko tužilaštva, do sudije, koja je karika najslabija?
Petrović Škero: Sve imaju svoje određene slabosti. Policija očigledno radi posao tako što se negde nešto jako brzo uradi (na primer u roku od jednog dana je saopštila da je pronašla ko je ukrao testove za malu maturu), sa druge strane, ta ista policija, za slučaj Savamala ni posle dve i po godine ne daje nikakav izveštaj tužilaštvu (o tome ko je naredio nelegalno rušenje objekata po noći u Hercegovačkoj ulici).
RSE: Da li sve to govori da postoje zaštićene ličnosti u današnjem društvu?
Petrović Škero: Ako pogledamo koliko imamo korupcije i ako pogledamo predmete koji teku pred sudom, ponekad se pitam šta se to dešava. Jer, pred sudovima se nalaze samo predmeti sitne korupcije. A šta je sa velikim korupcionaškim aferama? I način na koji se smenjuju i postavljaju ljudi na čelu nezavisnih kontrolnih institucija ostavlja prostor za sumnju da postoje zaštićene i nezaštićene ličnosti.
RSE: Vlast se žali da su sudije „žuti iz Tadićevog vremena“ ( bivše vlasti Demokratske stranke). Karakterističan slučaj je sudija Apelacionog suda Miodrag Majić koga vlast optužuje da nije nezavisan, da je korumpiran, da učestvuje u zaveri protiv predsednika Vučića. Majić jako kritički govori o stanju u pravosuđu danas. Da li je sudija Majić prekoračio nešto što je deo sudijske etike odnosno pravila o čemu sudija može, a o čemu ne može javno da govori?
Petrović Škero: Sudija Majić se i profesionalno bavi krivičnim pravom. On ima i pravo i obavezu, prema etičkom kodeksu, da govori o zakonu koji nije prošao javnu diskusiju. Nije se samo promenila jedna odredba tog zakona koja govori o silovanju dece, trudnica, teškim ubistvima. Mnoge odredbe su tu izmenjene.
Ako nemamo javnu diskusiju, ako postoji u nekoj emisiji na televiziji organizovan dijalog, normalno je da će sudija tada da iskaže svoje profesionalno mišljenje, uz ogradu koju napravi: ako se taj zakon bude doneo, sudija ga mora primenjivati. Mi u sudstvu smo ograničeni zakonom koji donosi zakonodavna vlast. Ako zakon ne valja, onda menjaj zakon, a ne sudstvo.
Sudija Majić govori ono što mnogi misle, ali ne govore. Posle toga šta se dešavalo u Skupštini (napadi pripadnika vladajućih stranaka uz upotrebu najtežih kvalifikacija na njegov račun), gde je duboko ugrožen Majić i kao sudija i kao ličnosti, pitamo se - da li mi imamo i trunku vladavine prava ili su nam i ona osnovna ljudska prava, kao što je sloboda govora, kao što je profesionalno ponašanje, zabranjeni?
Kodeks etike kaže da se sudija ne sme suzdržati u tri situacije od javnog govora. Javni govor je i na kolegijumu i pisanje referata i istupanje, ako ga neko pozove na televiziju. Dakle, sudija ima pravo i obavezu da govori onda kada se grubo uruše demokratski principi, kada se radi o novom zakonu koji je naročito važan u primeni od strane suda, i treće, kada sudija obrazlaže svoje presude. Tada mora da obrazloži i ono što je u kontradiktornosti sa odlukom, zašto nije prihvatio te dokaze i zašto nije poverovao, recimo, iskazima svedoka.
RSE: Imate višedecenijsko sudijsko iskustva. Kada su vas najčešće zvali telefonom?
Petrović Škero: Telefonom me nisu pozivali, zato što sam uvek bila jako neugodna osoba. Bojali su se, čak i kolege, da me pitaju da li mogu neko suđenje, na primer, brže da zakažem. Ipak, doživela sam da se u medijima presuđivalo mojim predmetima, da su se izricale želje za ovakvom ili onakvom presudom.
U vreme kada se formirao pokret koji je doveo do promene vlasti 2000. godine potpisan je dogovor, koji sam i ja, kao predsednik Okružnog suda dobila. Dogovor koji su potpisali svi tada opozicioni koalicioni partneri kojim su se obavezali da nikada neće uticati na sud i pozivati sudije kada dođu na vlast. Ako se to desi, postojaće sankcije. Ako su članovi Vlade, biće smenjeni, a ako su partijski funkcioneri, sankcije će donositi partije.
RSE: Kada su došli na vlast, da li su ispoštovali to obećanje?
Petrović Škero: Kako je to delovalo u početku? Čula sam od koleginice kako ju je jedan od predsednika partije pozvao. Pozvao je privatno, tražio da se neki sudski proces ubrza. Pozvala sam predsednika Vlade i rekla mu da ga molim da upozori na zasedanju Vlade da je neko pozvao sudiju da pita nešto za svoga kuma. Posle sam saznala da je o tome zaista bilo reči na Vladi.
Ali sam, samo posle mesec dana, pročitala u novinama izjavu i ministra pravde i predsednika Vlade da i „ptice na grani znaju da je bivši ministar zdravstva trgovao citostaticima“.
Šta je uradilo sudstvo u tom trenutku? Nisam sigurna da bi danas, 20 godina kasnije, to uradilo. Pozvalo je predsednika Vlade, pozvalo je ministra na informativni razgovor da obaveste sud o svojim saznanjima. Na to su se oni zgranuli i rekli da oni to ne znaju. Pitali su ih-kako ne znate, kada ste to rekli medijima kršeći pri tom presunkciju nevinosti.
RSE: Koje je vreme bilo najgore za vas lično, kada vam je bilo najteže da radite?
Petrović Škero: Možda za vreme akcije „Sablja“ (policijska akcija nakon ubistva premijera Zorana Đinđića). Tada je u pritvorima bilo 12.000 ljudi. Tada su svi ćutali i bojali se. Na istoj strani u novinama bile su slike sudija koji su kritikovani, uz slike kriminalaca, pripadnika Zemunskog klana (izvršilaca atentata). To je bilo zaista strašno vreme u kojem se nije znalo ni ko sudi, ni ko direktno, ni ko indirektno vrši uticaj na suđenje.
RSE: U kom vremenu je najviše urušeno pravosuđe?
Petrović Škero: Od 1992. godine, kada smo imali poslednji reizbor, mislim da nijedan dan pravosuđe nije išlo na bolje, uzlaznom linijom. Mislim da ni jedna vlast od onda nije imala stvarnu volju za reformisanjem pravosuđa. Bilo je sve gore i gore.
Mislim da su ovo poslednji trenuci, ako ne želimo da dođemo u situaciju da moramo od osnovne škole da pravimo nov sudski kadar, da obezbedimo garancije za nezavisno sudstvo. Jer, nezavisno sudstvo je pravo građana, a ne pravo sudija.
Facebook Forum