Hrabar potez ministra prosvete Srđana Verbića - tako oni koji su kritikovali uvođenje veronauke u škole u Srbiji na prečac komentarišu njegovu inicijativu za analizom svrhe, kako ovog obaveznog izbornog predmeta, tako i njegove alternative – građanskog vaspitanja. Na Verbićev predlog za veliko smanjenje časova veronauke (i građanskog), oštro je reagovala Srpska pravoslavna crkva, a skupštinska većina ga je odbacila kao “prenagljen”.
Zaprepašćenje i optužbe iz Srpske pravoslavne crkve, i tišina u Vladi čiji je ministar traju od kada je Srđan Verbić na konstitutivnoj sednici Nacionalnog prosvetnog saveta izašao sa predlogom da je nakon više od decenije od kada su veronauka i građansko vaspitanje uvedeni u škole, došlo vreme da se podvuče crta, te da se preispitaju njihovi rezlutati i svrha. Uz poruku da đaci u školama imaju više časova nego što je to zakonom dozvoljeno, ministar je predložio i da se ova dva predmeta u osnovnim školama izučavaju četiri, umesto svih osam godina kako je do sada bio slučaj, a da se iz srednjih škola izbace.
“Ja ću se samo pozvati na zakon. Nastavne planove i programe donosi Nacionalni prosvetni savet i razmatra sve moguće inicijative koje dođu od relevantnih prosvetnih organa”, kaže za RSE Aleksandar Lipkovski, profesor Matematičkog fakulteta i član Političkog saveta “Dveri”.
On je nedavno, glasovima većine u Skupštini, a bez podrške ministarstva prosvete, izabran za predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta. Dodaje da Verbićeve izjave neće komentarisati dok ne stigne zvaničan predlog.
“Da li će se naći na dnevnom redu, to ćemo videti kada dođe”, navodi Lipkovski.
U Vladi Srbije, bez komentara kako na predlog, tako i na optužbe iz Srpske pravoslavne crkve kojima ministar prosvete izložen – od toga da “nije dostojan funkcije”, preko poruka da njegove ocene nemaju veze ni sa crkvom, ni sa verom, ni sa nacijom, do zamerki što se “nikada nije odazvao nijednoj crkvenoj svečanosti na Bogoslovskom fakultetu”.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve Irinej primio je delegaciju pokreta “Dveri” sa kojom je zajednički ocenio da je verska nastava “moralni stub srpske prosvete”, te da se radi o predmetu koji ima veoma bitan moralno-vaspitni karakter. On je, kako saopštavaju “Dveri”, ocenio da se veronauka može dopuniti kvalitetnim sadržajima građanskog vaspitanja, poput “patriotizma i ljubavi prema otadžbini”.
Sam Verbić pokušava da objasni da ne ukida veronauku, već želi da se o potrebi da se ona uči u školama razgovara. Ukazuje i na to da dva izborna predmeta produbljuju razlike između učenika.
“Mi smo napravili segregaciju u samoj školi. Ti đaci se razdvajaju i mi smo ti koji smo ih podelili. U višejezičnim sredinama, situacija je još ozbiljnija, jer tu se podele na grupu koja uči pravoslavnu veronauku i grupu koja uči, pa one koji uče, recimo, islamsku veronauku i treća grupa, koja ide na građansko vaspitanje. Mi smo ti koji smo napravili predmete i koji utičemo da imamo segregaciju u školama”, rekao je ministar prosvete.
Veronauka je na velika vrata u laičku školu ušla 2001. godine, a vrata joj je otvorio prvi demokratski premijer Srbije Zoran Đinđić. Protivnici uvođenja verske nastave kritikovali su ga da je, kako bi dobio naklonost crkve i konzervativnih slojeva društva, zanemario dalekosežne posledice ovakve odluke. U tadašnjim raspravama ipak nije preovladao argument da veronauci nije mesto u svetovnoj školi, i da bi, umesto nje, trebalo uvesti laički predmet o religiji. Formirana je državna Komisija za versku nastavu, sastavljena od predstavnika "tradicionalnih verskih zajednica" i ministarstava prosvete, a svaka zajednica ima svoj program za versku nastavu.
“Mislim da je ministar Verbić potpuno u pravu što je otvorio pitanje i veronauke i građanskog vaspitanja. To je tema o kojoj se raspravlja u celoj Evropi, ona već duži niz godina preispituje versku nastavu, konfesionalnu, nekonfesionalnu, religijsko obrazovanje, koje onda treba da se kombinuje sa građanskim vaspitanjem, i to je potpuno legitimna tema za razgovor. Način na koji je to uvedeno je bio ishitren i ne razumem ni jednu ni drugu stranu koje su bez ikakvih argumenata napale ministra Verbića, koji se, priznajem, odlučio na jedan hrabar potez”, kaže nekadašnja pomoćnica ministrastvu prosvete, profesorka Srbijanka Turajlić.
Protivnici preispitivanja svrhe veronauke navode da je ona važna za obrazovanje, a od argumenta se mogu čuti oni koji se odnose na očuvanje idenititeta, te kolektivne ciljeve države i nacije.
“Verovatno smeta nekim, da kažem malo grubo, tamnim evropskim silama što smo prijatelji sa Rusijom, što smo pravoslavni. Pa pošto su oni postali ateisti, hoće nas da zadrže kao mnogobošce. Zaboga, mi smo svoj identitet već dobrim delom izgubili i vidite da Evropa hoće da promeni naš kod. Pa mi ne možemo postati Švajcarci, ni Šveđani”, navodi bivši dekan Bogoslovskog fakulteta Pribislav Simić.
Nema ni kadra
Ako je suditi po izjavama roditelja sa kojima smo razgovarali, nisu imali na umu ove razloge kada su se opredeljivali između dva obavezna izborna predmeta za svoju decu.
“U obrazovnom sistemu kroz koji sam ja prošla nije bilo veronauke. Kao dete i tokom odrastanja imala sam neka pitanja na koja nisam dobijala zadovoljavajuće odgovore i htela sam njoj da pružim priliku da sazna nešto novo o veri i da dobije neke odgovore koje joj ja ne mogu dati. Što se tiče građanskog, s obzirom da je suprug advokat, a ja sam profesor jezika, tom temom se bavimo na dnevnom nivou i pružamo im te neke bazične stvari koje bi trebalo da znaju”, kaže Marija Plavša, čija je kćerka na veronauci.
Sin Tanje Jovičić je na časovima građanskog vaspitanja.
“Nismo bili baš odlučni od starta i lomili smo se do poslednjeg trenutka. Ali nekako smo prelomili da bi to građansko nešto što bi njemu u prvom razredu sigurno bilo prijemčljivije jer nismo porodica koja je odrasla u verskom duhu. A činjenica je i da ja imam članove porodice koji su druge vere, pa je i to možda bio neki od razloga”, navodi ona.
Uz problem segregacije, ministar je ukazao i na to da u školama nema dovoljno adekvatnog kadra za nastavu veronauke i građanskog, pa te predmete predaju i oni koji ne ispunjavaju standarde u potpunosti.
“Pa i učitelja ima raznih, i veroučitelja ima raznih. Ako nemamo kadar, onda ga stvorimo”, kaže bivši dekan Bogoslovskog fakulteta Pribislav Simić.
Iz Srpske pravoslavne crkve demantuju da nemaju obučene kadrove, no pitanja kakvi su dosadašnji učinci verske nastave, i šta tačno đaci učena tim časovima ostaju bez jasnog odgovora.
“Ja se plašim da to niko ne zna zato što je to u nadležnosti crkve, a ona nikada nije izašla ni sa kakvom analizom. Ono što se ja takođe plašim je da niko ne zna ni kako izgleda učenje građanskog vaspitanja jer ni tu nemamo neku analizu i, koliko se vidi iz štampe i iz drugih izvora, nastavnici koji nemaju dovoljan fond časova, bez obzira za šta su nastavnici, izvode nastavu građanskog vaspitanja. Dakle, to sve zajedno nema nikakvog smisla”, ocenjuje Srbijanka Turajlić.
Utiske svoje dece (prvi razred osnovne škole), sa časova veronauke, odnosno građanskog prenose Marija Plavša i Tanja Jovičić.
“Mi precizan koncept ni građanskog ni veronauke nismo dobili. Ne mogu da kažem da to sve zadovoljava neka naša očekivanja, ali verujem da postoji plan. I verujem da tu ima i dosta razgovora, ali ne mogu od ćerke da saznam sve o čemu oni pričaju, ne može prosto da mi prenese sve”, kaže Marija Plavšić.
“Ne vidim da ima neke negativne komentare, a opet nije ni nešto preterano oduševljen, tako da ne mogu da dam neki sud. To možda zavisi i od predavača, a i kod njega u odeljenju ima više dece koja su se opredelila za veronauku pa je možda i zbog toga manje interesantno”, navodi Tanja Jovičić.
Ovo je trend u kojem društvo prati državu. Pored uvođenja nastavnog predmeta, u sekularne institucije ušli su i verski obredi i slave, a dosadašnje političke elite nisu se mnogo trudile da zaštite sekularnost obrazovnih institucija.
Da li je vreme za preispitivanje odluke iz 2001. godine?
“Možda treba imati manje časova, i možda treba posvetiti vreme i drugim verama i informisati decu o društvu u kome žive,” odgovara Tanja Jovičić.
“Ne smatram da treba ukinuti veronauku, ali takođe ne smatram da je neophodna. Prosto, vera je nešto što se uči kod kuće,” kaže Marija Plavša.
U evropskim državama nastava veronauke organizuje se po različitim modelima.
“U Skandinaviji su recimo prešli na religijsko obrazovanje, na proučavanje istorije religije, povezano naravno sa istorijom umetnosti, kulture i svega ostalog. Francuska razmišlja o uvođenju religijskog obrazovanja da bi nekako pomirila svoju multikulturalnost. Imate još nekih čvrstih bastiona u Evropi gde se izvodi klasična konfesionalna nastava, ali je činjenica da se cela Evropa menja i da negde preovlađuje stav da nije dobro decu konfesionalno deliti od prvog osnovne i da je, naravno, potrebno poznavanje svih religija, a ne samo jedne”, kaže Srbijanka Turajlić.
Podsetimo i na to da je Savet Evrope još 2007. godine ponudio svojim članicama da verifikuju dokument koji se bavi opasnostima od kreacionizma u obrazovanju. Srbija ga nije potpisala.
