"Veliki petak je nešto posebno u svakoj kući", kaže nam Marica Temunović majka dvoje dece, koja sa njima i suprugom živi na salašu u blizini Subotice, na krajnjem severu Srbije.
Danas se pripremaju za predstojeći Uskrs, koji hrišćanski katolički vernici obeležavaju za dva dana.
"Pripreme i uskršnji praznici praktično počinju već danas, na Veliki petak, farbanjem jaja i kuvanjem šunke. Sve do ponedeljka, kada nakon svega, prema običajima ovde u Bačkoj dolaze polivači i mlade žene i devojke prskaju parfemom, što je neki način iskazivanje naklonosti i poštovanja", kaže naša sagovornica.
Temunoviće smo posetili na praznik koji se u hrišćanskoj tradiciji obeležava kao dan u kom se Isus Hristos predao rimskim vlastima, koje će ga potom razapeti na krst. To je dan patnje ali i buđenja nade, pa sa Temunovićima razgovaramo o tome može li se u iskušenjima sačuvati optimizam.
Život bez "luksuza"
Otac Blaško, majka Marica i njihove dve devojčice Petra i Tereza žive na starom salašu, sa puno zelenila, sa baštom i velikim dvorištem. Deluju srećnije od mnogih, iako je oskudica njihov stalni pratilac.
Temunović kao i većina poljoprivrednika sa malim posedima žive u skromnim uslovima. Njihov glavni problem, koji svakako otežava funkcionisanje celokupnog života ove četvoročlane porodice, jesu nedovoljni prihodi sa zemlje koju obrađuju.
"Sa posedom od oko pet i po hektara nismo u mogućnosti da živimo normalno, odnosno bez velikih odricanja i šparanja. Nešto hrane proizvodimo ovde na imanju, nešto kupujemo po diskontnim radnjama i odričemo se svakog `luksuza` - kao na primer raznih malih i velikih tehnoloških novotarija. Najviše trpe zbog toga deca, koja moraju da zaborave na kompjuterske igrice, elektronske igračke i tako dalje, a mi ih usmeravamo u drugom pravcu – da svoje igre i radosti potraže u dvorištu, uz loptu i bicikle. Ekskurzije i putovanja su izvan naših mogućnosti i to ostavljamo za neka bolja vremena", priča Blaško Temunović.
Nemaju mnogo pomoći od države u ovoj situaciji, a Temunović smatra da u stvari državu u suštini ne zanima kako žive deca u Srbiji.
"Ta davanje kojima oni žele da podstaknu natalitet u zemlji su mizerna i ispod svakog kriterijuma", kaež.
Poseban problem malih poljoprivrednika je nemogućnost plaćanja penzijskog i zdravstvenog osiguranja, odnosno dug koji im je po tom osnovu "uknjižila" država.
"Ja i supruga nemamo zdravstveno osiguranje i ne možemo ga ni ostvariti, jer ono zahteva 96.000 dinara (oko 800 evra) godišnje za svaku osobu. Mi smo izračunali da je to prihod sa otprilike jedno pet hektara zemlje, a mi imamo svega pet i po hektara. Supruga je imala više od godinu dana zdravstvenih problema i sve je morala sama plaćati. Ali imate i teže slučajeve, ljude koji odustaju od neizbežnih operacija zato što nemaju osiguranje a ni novca da plate lečenje. To je problem koji dotiče 400-500 hiljada ljudi u Srbiji, odnosno to je nacionalni problem."
Temunović kaže da je pesimista kada se radi o rešavanju tih problema, koji muče ljude poput njega i njegove porodice, a jedan od razloga je i taj što poljoprivrednici, po njegovom mišljenju, nemaju stvarnu podršku vlasti.
"Mislim da, realno, iz ovoga izlaza nema – jedino može neko ko je veliki optimista da igra loto i tako se izvuče iz bede u kojoj se nalazimo. Ovde nema formule koja donosi uspeh. Ljudi su puni pesimizma, i ja znam puno onih koji su napustili svoja imanja i otišli u inostranstvo da rade", zaključuje Temunović.
Njegova supruga Marica Temunović, ipak, ima više nade da će se njihov život popraviti. A zasad se štedi gde god se može.
"Živimo skromno, ja sejem baštu, gajimo kokoške, imamo jaja i meso, imamo voće na imanju, pa ne moramo kupovati. Starija ćerka će nam uskoro krenuti u školu, i zato gledamo da se svaki dinar usmeri ka njoj, mada se svi odričemo mnogih zadovoljstva ili pak i neophodnih stvari. Retko kupujemo garderobu, racionalni smo u tome, uopšte, trudimo se da ne kupujemo ono što baš nije neophodno", kaže gospođa Temunović.
Ona pri tom ističe daje ipak veoma zadovoljna onim što imaju.
"Ja volim život na selu, i volim salaš i ovaj naš kraj. Nisam za inostranstvo, zato što ovde ipak vidim nekakvu stabilnost, ovde su naši prijatelji, tu smo rođeni. Kad bismo mogli još samo malo povećati zemlju ili voćnjak, pa da se može normalno opstati. Ja vidim našu budućnost ovde, i imam nadu se da će situacija jednom preokrenuti i da će sve doći na svoje."
Facebook Forum