Jedan od gostiju Foruma 2000 koji je upravo završen u Pragu bio je Ivan Vejvoda, potpredsednik nemačkog Maršalovog fonda iz Vašingtona. Našeg sagovornika – politikologa, istraživača, prevodioca i predavača na svetskim univerzitetima, inače jednog od osnivača Beogradskog kruga i nekadašnjeg savetnika premijera Zorana Đinđića – pitamo: Šta mu govore slike kolona izbeglica, zatvaranja granica i sukoba se imigrantima, sa kojima se i sam susreo, i to i u trenutku kada je izgledalo da je Evropa politički stabilno i ekonomski prosperitetno mesto sa neupitnom budućnošću?
„Kriza sa evrozonom počela je mnogo ranije, zajedno sa globalnom ekonomskom krizom koja je potresla, ne samo ceo svet, već i stabilnu Evropsku uniju. 2008. godine finansijska kriza je pokrenuta iz SAD, sa propašću Lehman Brothers banke, usledila je teška kriza sa Grčkom, a i dalje ostaje pretnja da će Velika Britanija da izađe iz EU nakon referenduma. Sve je to govorilo o nestabilnosti i okretanju zemalja EU samima sebi, jer se nezaposlenost povećavala, a nije bilo ekonomskog rasta, ili je on bio vrlo slab. Kriza sa migracijama i izbeglicama samo je povećala prethodno stvorenu
Uprkos krizi evrozone, EU je i dalje jedan od najsnažnijih ekonomskih blokova na svetu, i dalje su to zemlje prosperiteta, gde upravo izbeglice žele da dođu.
neizvesnost. Uprkos tome, EU je i dalje jedan od najsnažnijih ekonomskih blokova na svetu, i dalje su to zemlje prosperiteta, gde upravo izbeglice žele da dođu. Ne idu u druge delove sveta, jer znaju da u Evropi imaju više mogućnosti i izvesnosti za neku bolju sutrašnjicu. Nije ništa neobično da je upravo to pravac kretanja svih onih koji beže od rata u Siriji i drugih podrucja zahvacenih ratom i nasiljem, jer je izazov zaista ogroman.
RSE: Čini se da suština rešenja izbegličkog problema ipak nije u Evropi već na Bliskom Istoku, pre svega u Siriji i Iraku, gde milioni ljudi beže iz svojih domova zbog rata, razaranja i zločina koje brutalno sprovode militanti iz tzv. Islamske države.
Vejvoda: Rešenje je u korenu problema, u samim tim zemljama. Pored Sirije i Iraka, tu je i Avganistan, Eritreja ili zemlje podsaharske Afrike, gde su ekonomske prilike teške. Treba, trenutno, kratkoročno i dugoročno nalaziti rešenja, da se ljudi ne bi pomerali ka Evropi.
Ono je moguće jedino kao zajedničko rešenje svih članica EU, pa i zemalja odakle smo mi - zapadnog Balkana, čiji su delovi već de facto u EU. Rešenje može biti samo ono u koje smo svi zajedno uključeni, i po pitanju bezbednosti, kontrole granica, politike prema izbeglicama ili radikalnim islamistima, koji se možda kriju među samim izbeglicama i predstavljaju pretnju svim zemljama Evrope.
RSE: Situacija je utoliko ozbiljnija kada vidimo da se ne smiruju sukobi u Ukrajini. Imaju li SAD i Evropa adekvatnu strategiju za rusku agresiju?
Vejvoda: Mislim da je svet bio iznenađen sa onim što se dogodilo, pre svega aneksijom Krima, suverenim delom jedne evropske države koja se događa u XXI veku, kada se mislilo, da je bar u Evropi, nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji i katastrofe koja se nama dogodila, Helsinški ugovor, cija je četrdesetogodisnjica upravo obelezena, neprikosnoven. Rusija je to prekršila, izvršila aneksiju, i u istočnoj Ukrajini podržala separatiste.
Uprkos svemu „normandijski proces“, gde Nemačka i Francuska, zajedno sa Ukrajinom i Rusijom, pregovaraju i dalje je aktuelan. Najavljen je novi sastanak ministara spoljnih poslova tokom Generalne skupštine UN-a u Njujorku i dogovor oko sporazuma iz Minska koji zahteva da se obe strane suzdrže od nasilja. Civili stradaju i dalje pate.
S druge strane, bila je potrebna saradnja sa Rusijom oko Irana, koja je bila uspešna. To je istorijski dogovor svih glavnih svetskih sila, uključujući SAD, Evropu, Kinu i Rusiju, da se smiri kriza. Iran je potreban da bi se našlo rešenje na Bliskom Istoku. Stvari su zaista veoma povezane. Rusija jeste deo rešenja na Bliskom Istoku, bez obzira na sve što se u ovom trenutku događa u Ukrajini.
Teško je zamisliti da će Krim u nekom kraćem roku biti vraćen Ukrajini, ali njegova aneksija neće biti priznata.
Nikome nije u interesu da se rat nastavi i da civili stradaju. Teško je zamisliti da će Krim u nekom kraćem roku biti vraćen Ukrajini, ali njegova aneksija nece biti priznata. Celovito ispunjenje uslova dogovora iz Minska i potpuni prekid sukoba može da dovede do ukidanja sankcija Rusiji. Do tada sankcije prema Rusiji i dalje traju, a ne verujem da će biti u skorije vreme one biti ukinute.
RSE: Ali se istovremeno Putin pokazao kao krajnje nepouzdan „partner“ za rešavanje problema u Ukrajini s obzirom da su ruske snage prisustne u zonama sukoba?
Vejvoda: To sigurno jeste tako, jer je očigledno došlo do narušavanja teritorijalnog integriteta Ukrajine. On je taj koji vodi Rusiju, u ovom trenutku, pa prema tome, nema drugog sagovornika. Zato je državni sekretar SAD-a i išao pre par meseci u Soči da se s vidi s njim.
RSE: Mnogi sukob Zapada i Rusije porede sa najtežim periodima hladnog rata?
Vejvoda: To nije onaj hladni rat koji je trajao do 1989. godine. Ovo je jedna druga situacija u kojoj postoje isto tako velike napetosti. Uprkos onome što se dogodilo, strane ipak zadržavaju kakav-takav nivo razumnosti, pa nije došlo do onoga čega smo se pribojavali – napretka separatista uz podršku Rusije prema Marijupolju i „krčenje“ kopnenog mosta prema Krimu. Mislim da je svako znao da bi to bio korak kojim bi se otišlo predaleko, i da će u tom slučaju Zapad morati da odgovori drugim sredstvima. Trenutno se nalazimo u nekoj vrsti pat pozicije. Izgleda da ćemo imati zamrznuti konflikt na istoku Ukrajine, u Dombasu.
RSE: Nema nikakve sumnje da Rusija istovremeno vodi hibridni rat, koji objedinjuje i medijski rat. Šta je odgovor na rusku propagandu?
Vejvoda: Svi su bili zatečeni tim hibridnim ratom, što naravno nije ništa novo u istoriji, jer u eri slobodnih i pluralnih medija na Zapadu, više nema te vrste propagandne mašine.
Ne treba odustajati od svojih načela i ulaziti u neku kontra-propagandu sa Rusijom, nego govoriti - ono što jeste.
Mislim da je danas ključno danas ono što je govorio predsednik Češke, Vaclav Havel - Živeti u istini. Ključan je vrednosni sistem koji zastupamo, kao ljudi koji veruju u demokratiju, slobodu pojedinca i slobodnu javnu sferu. Dakle, ne treba odustajati od svojih načela i ulaziti u neku kontra-propagandu, nego govoriti ono što jeste. Na izvestan način je istovremeno neizbežno ulaziti i u dijalog.
Mislim da nije dobro, ni u kom slučaju, izolovati Rusiju, niti je ona izolovana, tako da svi, na raznim nivoima, razgovaraju sa njom. Treba videti koja je to putanja kako bi se pre svega, smirila situacija, bez iluzija da može nešto radikalno da se vrati na početne pozicije. Ključno je zaustaviti gubitke života.
RSE: Do koje tačke će Srbija uopšte moći da sedi na dve stolice? Do kada će ona moći da održava ovakve odnose sa EU i SAD-om, s jedne, i Rusijom, s druge strane, obzirom na dubinu konflikta između njih? Videli smo nedavno da su iz Brisela otvoreno upozorili Srbiju da ne učestvuje u vojnim vežbama sa Rusijom, ali se zvanični Beograd na to oglušio?
Vejvoda: Srbija ne sedi na dve stolice, a to ne govorim samo zbog izjava premijera Aleksandra Vučića. Ministar inostranih poslova Ivica Dačić je tokom nedavnog boravka u Vašingtonu jasno rekao da sedimo na jednoj, evropskoj, stolici, te da je sva politika Vlade i države Srbije usmerena ka evropskim integracijama, ali da ta zemlja istovremeno želi da održava dobre odnose sa svima, uključujući i Rusiju. Dakle svi su regionu, ne samo deklarativno, nego i praktično, usmereni ka EU, a većina, osim Srbije, i ka NATO-u.
S druge strane, činjenica da Srbija energetski zavisi od Rusije, ali ne samo ona, već i druge zemlje, jeste jedan od komplikujućih faktora. Mislim da energetska politika Evrope mora biti usmerena na diversifikovanje izvora gasa. Kao i svako dobro domaćinstvo, ne treba zavisiti od jednog izvora. Mislim da je to jedna komplikacija, i da su odnosi sa Rusijom usmereni u tom pravcu, da se obezbedi redovno snabdevanje gasom.
RSE: Ali Srbija će morati da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom EU?
Vejvoda: Apsolutno. Statističari koji to prate kažu da je naša politika usklađena na nekih 65% sa politikom EU. To sigurno nije dovoljno, ali ovo je još rana faza i nadam se, a i izgledno je, da će pregovori sa EU biti otvoreni u decembru. Onda će ti potezi postepenije i brže da se usklađuje.
Srbija ima mnogo više vojnih vežbi sa NATO-om, nego sa Rusijom, ali se to ne ističe tako često. Mnogo više se govori o toj jednoj ili dve vežbe sa Rusijom. Naravno, to nije dobro da se radi jer ako jesmo za EU, a jesmo, i ako je sva naša politika ka tome usmerena, onda mora bezbednosna i odbrambena politika da se sa tim uskladi.
RSE: Da li očekujete da će Crna Gora do kraja godine dobiti poziv za NATO? Koliko bi ta odluka stabilizovala čitav region?
Vejvoda: Apsolutno očekujem taj poziv. Mislim da je to izuzetno važno za stabilnost i bezbednost regiona, pa i Evrope, u ovom rovitom svetu, kakav jeste, i sa krizom izbeglica, da još jedna zemlja pristupi članstvu u Alijansi. Bilo jako važno i da Makedonija koja ispunjava uslove bude pozvana u clanstvo. Članstvo u NATO-u donosi stabilnost i bezbednost, ali NATO nije samo vojni, to je i politički savez, i clanstvo u njemu daje potencijalnim investitorima izvesnost za investicije i razvoj ekonomije.
RSE: Šta je onda u pozadina insistiranja Beograda na održavanje odnosa sa Moskvom?
Vejvoda: Moje mišljenje da je u osnovi energetski odnos. Prosto, svi zavisimo od energenata. Rusija je ta koja ima monopol u ovom trenutku. Nastojimo, u ovoj teškoj ekonomskoj situaciji, da izmedju ostalog izvezemo „fijate“ na rusko tržište kako bi Srbija ekonomski mogla da pređe nulti stepen rasta. Svaka vlada želi da učini građane zadovoljnim, kako bi otvorili više radnih mesta, tim pre što vlada veliki stepen nezaposlenosti i teška ekonomska situacija, gde građani osećaju da žive teže iz dana u dan.
RSE: Ako je ekonomija primarna u odnosima Beograda i Moskve, šta je onda motiv Beograda da i dalje podržava predsednika RS Dodika, s obzirom da se on doživljava u Briselu kao ključ nestabilnosti u BiH?
Vejvoda: Mislim da je tu stvar mnogo složenija. Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je svoju prvu posetu inostranstvu nakon poslednjih izbora obavio u Sarajevu. Mislim da nije moglo biti jasnije poruke, koja se zapravo naslanja na ponašanje svih prethodnih Vlada Srbije posle 2000. godine, od Zorana Đinđića na ovamo – Srbiji je definitivno i dubinski u interesu teritorijalni integritet i suverenost BiH. Dejtonski sporazum, koji ove godine obeležava 20 godina, ima klauzule o specijalnim odnosima Srbije sa BiH, odnosno sa RS-om, te Hrvatske sa BiH, odnosno sa FBIH. Tu takođe postoje ekonomski interesi, ima naravno i istorijskih, ali ja tome ne bih davao preterani značaj, izuzev ovog o celovitosti BiH.
BiH je sigurno zemlja našeg regiona koja se najsporije kreće ka EU. Mislim da je plan Štanmajera i Hamonda, odnosno britanskog i nemačkog ministra spoljnih poslova, veoma bitan. To bih stavio u jedan širi kontekst takozvanog Berlinskog procesa, kojeg je pokrenula kancelarka Merkel i uzela vođstvo u ime EU, kako bi ubrzala ili pojačala angažman u integrisanju zemalja zapadnog Balkana.
Tu se radi i o kredibilnosti EU. Ako EU nije kadra da integriše zemlje zapadnog Balkana, kakva će biti njena kredibilnost u drugim delovima sveta? Zato je potrebno da EU prevaziđe svoja ograničenja i okrenutost sebi i preuzme mnogo aktivniju politiku, jer je ona odgovorna i za naš region.
RSE: Ipak, stiče se utisak da politika zvaničnog Beograda ima dva lica: Jedno, deklarativno, prihvatljivo za međunarodnu zajednicu, i drugo koje često ne prati uvek ono što se izjavljuje i obećava?
Vejvoda: Mislim da je Srbija, kao i ostatak regiona, deklarativno potpuno jasno usmerena ka EU. Zašto nije u potpunosti okrenuta i na praktičnoj strani? Tu ima i mnogo „politike za domaću upotrebu“, kako se to kaže. Kao i u svim državama, političari žele da budu reizabrani, imaju svoje stranke koje imaju svoje interese i potrebe, ali bih rekao da se ponekada prečesto, u slučaju Srbije, postavlja to pitanje ravnoteže između Zapada i Rusije. Ne bih se sa tim uopšte složio, jer kada sve stavite na tas i kada pogledate činjenice, ipak vidimo kretanje u pravcu EU, i pa izvesna saradnji sa NATO, kako i jačanje odnosa sa SAD, o čemu svedoči i najnovija poseta premijera Aleksandra Vučića SAD-u.
RSE: Stiče se utisak da građani Srbije ne dele takvo oduševljenje potezima aktuelnog rukovodstva, pogotovu kada je reč o unutrašnjim pitanjima, kakvo je više nego primetno u u Briselu ili Vašingtonu?
Vejvoda: Jeste, to je jedna permanentna tačka sporenja. Zemlje izvan našeg regiona gledaju generalni smer kretanja politike država. Gledaju da li političari i rukovodstvo tih država jesu usmereni tamo gde jesu, i da li to podržavaju. Naravno, kada živite unutar zemlje gde je pre svega ekonomska situacija veoma teška, na stvari gledate drugačije. Ljudi zaista teško žive. Nema zaposlenja za mlade, teška je demografska situacija, zivotni standard je u padu.
RSE: I postoji ogroman pritisak na medije?
Medijska situacija u Srbiji je takva da se ljudi osećaju kao da su uskraćeni za informacije.
Medijska situacija je takva da se ljudi osećaju kao da su uskraćeni za informacije. Ipak, postoje društvene mreže poput Facebooka, Twitera ili YouTube-a, tako da zaista svako može da se informiše. Ne bih rekao da vlada medijski mrak. Postoje mediji poput Radija Slobodna Evropa ili Glasa Amerike, ljudima je dostupan internet i niko ne živi u tom smislu pod blokadom.
To da su određene novine ili TV stanice u nekoj vrsti samocenzure, ili „pod kontrolom“ ili to doživljavaju kao cenzuru, sigurno jeste problem. Mislim da bi vlasti u svakoj državi, pa i u našoj, profitirale od toga da puste novinare da rade svoj posao, jer bi to onda njih učinilo mnogo jačim. Dobile bi i podršku u samoj javnosti time što ne sprečavaju slobodan protok informacijama u novinama i na televiziji. Dobra, konstruktivna kritika javnosti je važna, jer bez toga nema demokratije i slobodnog društva.
RSE: Znači zapadni Balkan sporo, ali ipak sigurno, putuje ka EU?
Vejvoda: Apsolutno. Put je mnogo duži i vijugaviji, nego što smo očekivali. Imali smo mnoge iluzije da će to ići mnogo brže. ali poput života, stvari su mnogo komplikovanije. Mislim da su oni koje biramo na izborima usmereni ka tome da nas uvedu u EU, a kancelarka Merkel, kao liderka najjače zemlje u EU, oličava odlučnost i razumevanje EU da to mora, posebno u ovakvoj geopolitickoj situaciji, uz ispunjavanje neophodnih uslova, da se ipak odvija dinamičnije.
