Čitava diskusija o datumu za početak pristupnih pregovora između EU i Srbije bila je nepotrebno pregrejana. Datum objektivno nije toliko važan jer u pristupnim pregovorima sledi još sto novih koraka, iako je nova srpska vlada svakako zaslužila to simboličko priznanje. Nemačka je ispoljila veću predostrožnost dajući Srbiji početak pregovora najranije u januaru, uz uslov prethodne provere implementacije, zbog negativnog iskustva sa prethodnom Tadićevom administracijom, kada se dogovoreno često nije ispunjavalo. Aprilski sporazum će najverovatnije biti implementiran jer nijedna strana ne bi reskirala dalji korak u evrointegraciji koji je već dobila, kaže, pored ostalog, Bodo Veber, nemački ekspert za Zapadni Balkan, viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije iz Berlina.
Veber: Mislim da je to rešenje koje je jedino bilo moguće, tim pre što je poslednjih nekoliko sedmica pre odluke Bundestaga bila prisutna skepsa nekih tvrđih opcija nemačkih konzervativaca da se datum uopšte ne dodeli. Na kraju je, na sreću, pala odluka Bundestaga da se datum, ipak, da, najranije u januaru. To je, dakle, nekakav kompromis, mada nije više bilo velikih razlika između onoga što su druge članice EU zahtijevale i odluke Bundestaga, odnosno, pozicije nemačke vlade.
U tom smislu, odluka Saveta nije previše naglašena, pre je u pitanju uobičajen proces odlučivanja, s tim što ostaje odstup u slučaju da ne bude ozbiljne implementacije sporazuma; to niko ne očekuje, ali ako bi bilo problema, taj potez bi se koristio kao još jedan instrument.
Veber: Mislim da je ova cijela diskusija oko datuma bila nepotrebno pregrejana, stvarao se utisak da sada EU ne ispunjava svoja ranije data obećanja. Dobili smo, rekao bih, jedan veliki korak - završnicu dijaloga Kosova i Srbije, odnosno, aprilski sporazum, pa je bilo logično da posle tog sporazuma nešto mora uslediti. Nekih je razlika, kako rekoh, bilo unutar EU, pogotovo unutar Nemačke. Zbog ranijeg iskustva sa prethodnom Vladom Srbije da se ono što se potpiše ponekad ne implementira bilo je pitanje kako, s jedne strane, obezbediti punu implementaciju a, s druge, nagraditi srpsku vladu za ono što je učinila da dobije taj simboličan datum; datum, koji, doduše, objektivno nije toliko bitan koliko se potenciralo. Prema tome, ja bih rekao da je to puno zeleno svetlo.
Veber: Mislim da se to mora videti u cjelokupnom kontekstu. Ipak je to jedna dinamika koju do sada nismo imali, a do koje je došlo zahvaljujući poziciji EU i novoj vladi Srbije u poslednjih pola godine. Otuda to pregrejavanje priče o datumu kao velikom koraku. Razume se, to, u izvesnom smislu, za srpsku stranu jeste veliki korak, ali treba podsjetiti da sada slijede pristupni pregovori, a to je proces koji sadrži dodatnih stotinjak koraka koji, u suštini, taj datum relativizira. Mislim, dakle, da je za Beograd bilo simbolično važno da se dobije datum, a da li je to zeleno ili žuto svetlo, manje je bitno. Ali, kada se pitanje datuma toliko izdramatizuje, onda to naravno otvara prostor za neke političke igre i međustranačke odnose.
Veber: Cela poenta skepse vladajuće koalicije u Berlinu upravo je i bila u tome. Imali smo, setimo se, u jednom trenutku čak i pretnje iz Beograda da se, ako se ne dobije datum, neće ni implementirati sporazum.
Postoji, dakle, mogućnost da Evropski savet u decembru opet zamrzne proces pregovora ako ne bude implementacije, ali ja verujem da ćemo, ipak, videti na delu implementaciju. Naravno, dobili smo jedan tesan plan sa vrlo kratkim rokovima, ali ne verujem da bi neka od strana nakon svega što je učinjeno i posle svega što je iz Brisela stiglo, sada to rizikovala, tako da sam uveren da će stvari ipak ići u pravcu implementacije.
Veber: Pa, vidite, to je dio odnosa Nemačke unutar EU prema pitanju Srbije i Kosova, koje se praktično uspostavlja u ljeto 2011, kada je počeo proces pregovora. Pre toga smo u dugom nizu godina prethodnoj vladi davali zeleno svetlo uprkos tome što često nije bilo jasnog ispunjavanja zahteva. Uprkos tome, opet je dolazilo do zastoja, dakle, nismo rešavali pitanje Kosova u kontekstu evropske integracije Srbije, a onda je došlo i do eskalacije situacije, pucanja na nemačke vojnike u trenutku kada je Nemačka mislila smanjiti svoj udeo u KFOR-u. Tu je Nemačka, u izvesnom smislu igrom slučaja, zbog te situacije, zadobila vodeću ulogu unutar EU; shvatila da se mora govoriti istina i po pitanju Kosova i po pitanju Srbije jer u suprotnom stvari neće voditi nikud - ni što se tiče EU, ni što se tiče Srbije. Tako je i došlo do situacije u novembru i decembru 2011. kada je Nemačka praktično sprečila dodeljivanje kandidatskog statusa Srbiji, ali je u februaru 2012. ipak došlo do nekakvog dogovora, tehničkog dijaloga sa Kosovom, posle čega je usledio kandidatski status, e da bi se nakon toga ponovo javila stara boljka – izostanak dobrog dela implementacije. Dakle, aktuelna pozicija Nemačke potiče iz tog konteksta, a vodjstvo koje je preuzela unutar EU obavezuje je više nego druge da taj proces na kraju ne propadne. Mislim da je to glavni razlog malo skeptičnijeg i opreznijeg odnosa Nemačke u odnosu na druge članice EU.
Veber: Mislim da nije, iako jedan od faktora, naravno, jeste euroskepticizam i negatiavan odnos prema proširenju EU, što je više rašireno među članovima konzervativne CDU, iako toga ima i među drugim strankama. Dakle, postoji jedan manevarski prostor u kojem imate svest o potrebi proširenja EU i dolaženja do trajnog mira na Balkanu na jednoj i tog nekog domaćeg skepticizma, na drugoj strani, ali mislim da to nije bio suštinski razlog. Koliko sam ja vidio, glavni razlog je bio, a na to su ukazali upravo vodeći parlamentarci unutar CDU-a koji poznaju prostor Balkana, da neke stvari nisu implementirane na vreme - recimo, oficir za vezu i neki drugi dogovori koji su se u zadatom roku mogli lako implementirati, ali je do implementacije došlo u poslednjem trenu, odnosno, već prekasno. I, kao što sam već rekao, zbog prethodnog negativnog iskustva sa Tadićevom vladom, preovladalo je uverenje da ne treba opet dati nešto džaba.
Veber: Po svemu što vidimo, sve je još prilično otvoreno, ali ne verujem da ćemo videti potpunu promenu vlade. Znači, eventualno ćemo imati veliku koaliciju SPD - CDU, alternativna opcija zeleno – crvene koalicije trenutno ne izgleda da je verovatna. Mislim da ćemo ponovo imati kancelarku Merkel u nekoj kombinaciji.
Veber: To je još otvoreno pošto Liberali stoje između 4 i 5%, a 5% je izborni prag, tako da je ovo prilično otvoreno i teško je prognozirati, ali jedna od opcija je sigurno velika koalicija. Druga opcija je nastavak prethodne koalicije, a u nekoj kombinaciji bi se mogla zamisliti i zeleno – crna koalicija, konzervativno - zelena, mada je to, prema trenutnim ispitivanjima javnog mnenja, najmanje verovatno; dakle, najmanje verovatna je potpuna promena vlade u kojoj neće biti CDU-a.
Veber: To vam je sad pitanje svih pitanja. Mislim da se još nije išlo tako daleko u razmišljanju o tome, iako to u izvesnom smilu jeste bilo važno nemačkim parlamentarcima, o čemu svedoče onih sedam tačaka delegacije koju je predvodio gospodin Schockenhoff, kada je to prvi put spomenuto. Na jednoj strani, sve ovo što se sada dešava ide uz konstantno naglašavanje sadašnje vlade Srbije da se nikada neće priznati Kosovo, a na drugoj, mislim da aprilski sporazum jeste praktično integracija severa Kosova u državu Kosovo i prestanak postojanja institucija države Srbije na teritoriji Kosova.
Prema tome, to ide u tom pravcu, a da li će se zvanično priznanje za par godina eksplicitno tražiti ili ne – videćemo; to toga se, kažem, još nije došlo, ali poučeni iskustvom sa Kiprom, naša pozicija je da će se na neki način, makar indirektno, morati priznati Kosovo pre ulaska Srbije u EU. EU ne želi imati kiparski scenario kako Srbija ne bi, kao članica EU, blokirala članstvo Kosova par godina kasnije.
S obzirom na to da smo sada dobili korak koji do pre samo godinu dana mnogi nisu mogli ni zamisliti kao moguć, videćemo šta će i sama Srbija za tri-četiri godine misliti da je možda najbolje rešenje. Kad se implicitno prizna Kosovo da bi se sebi olakšao pristupni proces, u kojem možda imate Kosovo kao 35. poglavlje, koje će se provlačiti i kroz druga poglavlja, možda će i sama Srbija, konačno, reći ono što je sada nezamislivo: evo, praktično smo priznali Kosovo i moglo bi nam biti još lakše da ga i formalno priznamo jer bi to ubrzalo i skratilo predpristupni proces.
Provlačenje Kosova kroz pregovore o različitim poglavljima sigurno će biti višestruko komplikovan proces. Dodatno, kosovsko pitanje komplikuje i Ustav Srbije koji bi, i iz drugih razloga, najbolje bilo promeniti jer nakon aprilskog sporazuma imamo realnost na terenu, koja se ne poklapa sa Ustavom iz 2006.
Sve u svemu, u ovom trenutku niko, ni u Nemačkoj, ne traži eksplicitno priznavanje Kosova, ali što se više i dalje bude napredovalo, svakako će doći do normalizacije koju sada ne možemo ni da zamislimo. Možda ćemo za tri-četiri godine, ipak, stići do jedne tačke gde i EU, pa čak i Beograd, a ne samo Berlin, počnu razmatrati mogućnost i formalnog priznanja realnosti.
Veber: Moram reći da sam ja bio malo više optimista u tom pogledu. Mnogo toga je bilo uslovljeno našom evropolitikom koja je do pre par godina bila nejasna. Bilo je otuda veoma važno da krenemo pravcem realnosti što se tiče Kosova. Proces Kosova ima svoju autonomnu dinamiku, ali niko, čak ni EU, ni Srbija ni Kosovo, nisu na početku znali da ćemo stići tamo gde smo sada stigli aprilskim sporazumom. Svakako je tome doprineo i učinak nove vlade Srbije, odluka da se izmedju EU integracije i samoizolacije koja nikud ne vodi, opredeli za prvu opciju, tim pre što, kako je premijer Dačić već rekao, Srbija odavno nema više nikakvu kontrolu nad Kosovom. U tom pogledu svakako se mora odati priznanje novoj vladi.
Što se ocene svega drugog tiče, mislim da je za nju prerano, pošto su sva ostala reformska pitanja bila u senci pitanja Kosova. Sada će se tek valorizovati rad u drugim oblastima, pre svega u poglavljima 23 i 24, dakle, tek će se videti da li će ta borba protiv korupcije ići ka institucionalizaciji, o kojoj će moći da se govori tek kada se bude došlo do suštinskih reformi pravosuđa i policije. Taj posao, zbog dosadašnje dominacije teme Kosova, dakle, tek predstoji. Zbog dinamike koju smo do sada videli, verujem da ni sami akteri još uvek ne mogu da procene dokle će sve to stići.
RSE: Kako biste ocenili odluku Evropskog saveta o dodeljivaju Srbiji datuma pristupnih pregovora najkasnije u januaru, u kontekstu uslova koje je izglasao nemački Bundestag?
Veber: Mislim da je to rešenje koje je jedino bilo moguće, tim pre što je poslednjih nekoliko sedmica pre odluke Bundestaga bila prisutna skepsa nekih tvrđih opcija nemačkih konzervativaca da se datum uopšte ne dodeli. Na kraju je, na sreću, pala odluka Bundestaga da se datum, ipak, da, najranije u januaru. To je, dakle, nekakav kompromis, mada nije više bilo velikih razlika između onoga što su druge članice EU zahtijevale i odluke Bundestaga, odnosno, pozicije nemačke vlade.
U tom smislu, odluka Saveta nije previše naglašena, pre je u pitanju uobičajen proces odlučivanja, s tim što ostaje odstup u slučaju da ne bude ozbiljne implementacije sporazuma; to niko ne očekuje, ali ako bi bilo problema, taj potez bi se koristio kao još jedan instrument.
RSE: Kako bi ste vi odgovorili: da li je Srbija od evropskog saveta dobila zeleno ili žuto svetlo?
Veber: Mislim da je ova cijela diskusija oko datuma bila nepotrebno pregrejana, stvarao se utisak da sada EU ne ispunjava svoja ranije data obećanja. Dobili smo, rekao bih, jedan veliki korak - završnicu dijaloga Kosova i Srbije, odnosno, aprilski sporazum, pa je bilo logično da posle tog sporazuma nešto mora uslediti. Nekih je razlika, kako rekoh, bilo unutar EU, pogotovo unutar Nemačke. Zbog ranijeg iskustva sa prethodnom Vladom Srbije da se ono što se potpiše ponekad ne implementira bilo je pitanje kako, s jedne strane, obezbediti punu implementaciju a, s druge, nagraditi srpsku vladu za ono što je učinila da dobije taj simboličan datum; datum, koji, doduše, objektivno nije toliko bitan koliko se potenciralo. Prema tome, ja bih rekao da je to puno zeleno svetlo.
RSE: Da. Ovde ima nekih opozicionih stranaka koje tvrde da Srbija nije dobila zeleno nego samo žuto svetlo.
Veber: Mislim da se to mora videti u cjelokupnom kontekstu. Ipak je to jedna dinamika koju do sada nismo imali, a do koje je došlo zahvaljujući poziciji EU i novoj vladi Srbije u poslednjih pola godine. Otuda to pregrejavanje priče o datumu kao velikom koraku. Razume se, to, u izvesnom smislu, za srpsku stranu jeste veliki korak, ali treba podsjetiti da sada slijede pristupni pregovori, a to je proces koji sadrži dodatnih stotinjak koraka koji, u suštini, taj datum relativizira. Mislim, dakle, da je za Beograd bilo simbolično važno da se dobije datum, a da li je to zeleno ili žuto svetlo, manje je bitno. Ali, kada se pitanje datuma toliko izdramatizuje, onda to naravno otvara prostor za neke političke igre i međustranačke odnose.
RSE: Da li vi verujete ili, pak, ne verujete da će Srbija u periodu od nekoliko sledećih meseci, nije ostalo baš mnogo vremena, uspeti da implementira sve ono što treba da implementira kada je u pitanju briselski sporazum i da, konačno, u januaru otpočne pregovore o članstvu?
Veber: Cela poenta skepse vladajuće koalicije u Berlinu upravo je i bila u tome. Imali smo, setimo se, u jednom trenutku čak i pretnje iz Beograda da se, ako se ne dobije datum, neće ni implementirati sporazum.
Postoji, dakle, mogućnost da Evropski savet u decembru opet zamrzne proces pregovora ako ne bude implementacije, ali ja verujem da ćemo, ipak, videti na delu implementaciju. Naravno, dobili smo jedan tesan plan sa vrlo kratkim rokovima, ali ne verujem da bi neka od strana nakon svega što je učinjeno i posle svega što je iz Brisela stiglo, sada to rizikovala, tako da sam uveren da će stvari ipak ići u pravcu implementacije.
RSE: Zašto je Nemačka jedina članica EU koja je ovako uslovljavala početak pristupnih pregovora Srbije i EU? Da li je odluka Bundestaga bila refleks straha nemačkih političara da, ukoliko se izjasne za bezuslovni datum početka pregovora sa Srbijom, može doći do zastoja, usporavanja i izvrdavanja primene dogovora sa Prištinom?
Veber: Pa, vidite, to je dio odnosa Nemačke unutar EU prema pitanju Srbije i Kosova, koje se praktično uspostavlja u ljeto 2011, kada je počeo proces pregovora. Pre toga smo u dugom nizu godina prethodnoj vladi davali zeleno svetlo uprkos tome što često nije bilo jasnog ispunjavanja zahteva. Uprkos tome, opet je dolazilo do zastoja, dakle, nismo rešavali pitanje Kosova u kontekstu evropske integracije Srbije, a onda je došlo i do eskalacije situacije, pucanja na nemačke vojnike u trenutku kada je Nemačka mislila smanjiti svoj udeo u KFOR-u. Tu je Nemačka, u izvesnom smislu igrom slučaja, zbog te situacije, zadobila vodeću ulogu unutar EU; shvatila da se mora govoriti istina i po pitanju Kosova i po pitanju Srbije jer u suprotnom stvari neće voditi nikud - ni što se tiče EU, ni što se tiče Srbije. Tako je i došlo do situacije u novembru i decembru 2011. kada je Nemačka praktično sprečila dodeljivanje kandidatskog statusa Srbiji, ali je u februaru 2012. ipak došlo do nekakvog dogovora, tehničkog dijaloga sa Kosovom, posle čega je usledio kandidatski status, e da bi se nakon toga ponovo javila stara boljka – izostanak dobrog dela implementacije. Dakle, aktuelna pozicija Nemačke potiče iz tog konteksta, a vodjstvo koje je preuzela unutar EU obavezuje je više nego druge da taj proces na kraju ne propadne. Mislim da je to glavni razlog malo skeptičnijeg i opreznijeg odnosa Nemačke u odnosu na druge članice EU.
RSE: Ipak, SPD i Zeleni, koji čine opoziciju u Nemačkoj, za razliku od vladajuće koalicije, glasali su za bezuslovan datum početka pregovora. Pojedini nemački eksperti tvrde da je Nemačka odložila početak pregovora EU sa Srbijom zbog negativne atmosfere u domaćoj javnosti prema proširenju EU. Da li je stav nemačke vlade i parlamentarne većine prema dodeljivanju datuma Srbiji bio pre svega uslovljen nemačkim unutrašnjepolitičkim pulsom i bližećim se izborima u septembru?
Veber: Mislim da nije, iako jedan od faktora, naravno, jeste euroskepticizam i negatiavan odnos prema proširenju EU, što je više rašireno među članovima konzervativne CDU, iako toga ima i među drugim strankama. Dakle, postoji jedan manevarski prostor u kojem imate svest o potrebi proširenja EU i dolaženja do trajnog mira na Balkanu na jednoj i tog nekog domaćeg skepticizma, na drugoj strani, ali mislim da to nije bio suštinski razlog. Koliko sam ja vidio, glavni razlog je bio, a na to su ukazali upravo vodeći parlamentarci unutar CDU-a koji poznaju prostor Balkana, da neke stvari nisu implementirane na vreme - recimo, oficir za vezu i neki drugi dogovori koji su se u zadatom roku mogli lako implementirati, ali je do implementacije došlo u poslednjem trenu, odnosno, već prekasno. I, kao što sam već rekao, zbog prethodnog negativnog iskustva sa Tadićevom vladom, preovladalo je uverenje da ne treba opet dati nešto džaba.
RSE: U septembru su u Nemačkoj parlamentarni izbori. Kakve šanse prema pulsu javnog mnenja ima CDU – CSU, kakve SPD?
Veber: Po svemu što vidimo, sve je još prilično otvoreno, ali ne verujem da ćemo videti potpunu promenu vlade. Znači, eventualno ćemo imati veliku koaliciju SPD - CDU, alternativna opcija zeleno – crvene koalicije trenutno ne izgleda da je verovatna. Mislim da ćemo ponovo imati kancelarku Merkel u nekoj kombinaciji.
RSE: Mislite da je najverovatnija velika koalicija CDU – CSU – SPD?
Veber: To je još otvoreno pošto Liberali stoje između 4 i 5%, a 5% je izborni prag, tako da je ovo prilično otvoreno i teško je prognozirati, ali jedna od opcija je sigurno velika koalicija. Druga opcija je nastavak prethodne koalicije, a u nekoj kombinaciji bi se mogla zamisliti i zeleno – crna koalicija, konzervativno - zelena, mada je to, prema trenutnim ispitivanjima javnog mnenja, najmanje verovatno; dakle, najmanje verovatna je potpuna promena vlade u kojoj neće biti CDU-a.
RSE: Da li će Nemačka od Srbije tražiti da pre učlanjenja u EU prizna Kosovo ili će biti dovoljan uslov koji je već sada Bundestag uneo u deklaraciju, da se pre punopravnog članstva Srbije u EU obezbedi pravno obavezujući sporazum Beograda i Prištine koji treba da obezbedi da Srbija i Kosovo nezavisno mogu da koriste svoja prava i obaveze, kako je formulisano u deklaraciji?
Veber: To vam je sad pitanje svih pitanja. Mislim da se još nije išlo tako daleko u razmišljanju o tome, iako to u izvesnom smilu jeste bilo važno nemačkim parlamentarcima, o čemu svedoče onih sedam tačaka delegacije koju je predvodio gospodin Schockenhoff, kada je to prvi put spomenuto. Na jednoj strani, sve ovo što se sada dešava ide uz konstantno naglašavanje sadašnje vlade Srbije da se nikada neće priznati Kosovo, a na drugoj, mislim da aprilski sporazum jeste praktično integracija severa Kosova u državu Kosovo i prestanak postojanja institucija države Srbije na teritoriji Kosova.
Prema tome, to ide u tom pravcu, a da li će se zvanično priznanje za par godina eksplicitno tražiti ili ne – videćemo; to toga se, kažem, još nije došlo, ali poučeni iskustvom sa Kiprom, naša pozicija je da će se na neki način, makar indirektno, morati priznati Kosovo pre ulaska Srbije u EU. EU ne želi imati kiparski scenario kako Srbija ne bi, kao članica EU, blokirala članstvo Kosova par godina kasnije.
S obzirom na to da smo sada dobili korak koji do pre samo godinu dana mnogi nisu mogli ni zamisliti kao moguć, videćemo šta će i sama Srbija za tri-četiri godine misliti da je možda najbolje rešenje. Kad se implicitno prizna Kosovo da bi se sebi olakšao pristupni proces, u kojem možda imate Kosovo kao 35. poglavlje, koje će se provlačiti i kroz druga poglavlja, možda će i sama Srbija, konačno, reći ono što je sada nezamislivo: evo, praktično smo priznali Kosovo i moglo bi nam biti još lakše da ga i formalno priznamo jer bi to ubrzalo i skratilo predpristupni proces.
Provlačenje Kosova kroz pregovore o različitim poglavljima sigurno će biti višestruko komplikovan proces. Dodatno, kosovsko pitanje komplikuje i Ustav Srbije koji bi, i iz drugih razloga, najbolje bilo promeniti jer nakon aprilskog sporazuma imamo realnost na terenu, koja se ne poklapa sa Ustavom iz 2006.
Sve u svemu, u ovom trenutku niko, ni u Nemačkoj, ne traži eksplicitno priznavanje Kosova, ali što se više i dalje bude napredovalo, svakako će doći do normalizacije koju sada ne možemo ni da zamislimo. Možda ćemo za tri-četiri godine, ipak, stići do jedne tačke gde i EU, pa čak i Beograd, a ne samo Berlin, počnu razmatrati mogućnost i formalnog priznanja realnosti.
RSE: Kako bi ste vi ocenili učinak nove Vlade Srbije? Obično se novoj vladi da godinu dana grejs perioda, ta prva godina još nije istekla, ali uskoro će. Da li ste od ove ekipe očekivali ovo što su uradili kada je u pitanju Kosovo, pa i kada je u pitanju borba protiv korupcije?
Veber: Moram reći da sam ja bio malo više optimista u tom pogledu. Mnogo toga je bilo uslovljeno našom evropolitikom koja je do pre par godina bila nejasna. Bilo je otuda veoma važno da krenemo pravcem realnosti što se tiče Kosova. Proces Kosova ima svoju autonomnu dinamiku, ali niko, čak ni EU, ni Srbija ni Kosovo, nisu na početku znali da ćemo stići tamo gde smo sada stigli aprilskim sporazumom. Svakako je tome doprineo i učinak nove vlade Srbije, odluka da se izmedju EU integracije i samoizolacije koja nikud ne vodi, opredeli za prvu opciju, tim pre što, kako je premijer Dačić već rekao, Srbija odavno nema više nikakvu kontrolu nad Kosovom. U tom pogledu svakako se mora odati priznanje novoj vladi.
Što se ocene svega drugog tiče, mislim da je za nju prerano, pošto su sva ostala reformska pitanja bila u senci pitanja Kosova. Sada će se tek valorizovati rad u drugim oblastima, pre svega u poglavljima 23 i 24, dakle, tek će se videti da li će ta borba protiv korupcije ići ka institucionalizaciji, o kojoj će moći da se govori tek kada se bude došlo do suštinskih reformi pravosuđa i policije. Taj posao, zbog dosadašnje dominacije teme Kosova, dakle, tek predstoji. Zbog dinamike koju smo do sada videli, verujem da ni sami akteri još uvek ne mogu da procene dokle će sve to stići.
