„Kaznenu politiku vodi država, a politiku kažnjavanja vode sudovi. Ali će politika kažnjavanja biti rigorozno ograničena. To će sve za manje od mesec dana biti usvojeno“, izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u ponedeljak, nadovezujući se na ono što je rekao nekoliko dana ranije – da će u Srbiji biti uvedena doživotna kazna za najteža krivična dela.
On je, nakon otvaranja fabrike "Aptive packard" u Leskovcu, izjavio da ga ne zanimaju kritike na društvenim mrežama i dodao da ova inicijativa nema nikakve veze s eventualnim vanrednim izborima.
Podsetimo, Vučić je 12. januara, nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, najavio uvođenje doživotne kazne za najteže prestupnike, uz mogućnost uslovnog otpusta nakon 25 godina, a dva dana kasnije je pojasnio da ta mogućnost neće biti dostupna svima.
„Kada sam govorio o uslovnom otpustu posle 25 godina, kako postoji u evropskom zakonodavstvu, to se neće odnositi na sva krivična dela – dakle, za krivična dela ubijanja dece, višestruka ubistva u povratu, za najteža krivična dela u sticaju takve mogućnosti neće biti“, kazao je Vučić.
Međutim, Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije, upozorava da bi Srbija, ukoliko usvoji takav predlog, mogla da se nađe na udaru kritika Saveta Evrope.
“Na nivou Saveta Evrope doživotna kazna ne može da postoji, a da se ne preispita posle izvesnog vremena, obično nakon 25 godina od izricanja. Ako ne bi bilo uslovnog otpusta, to bi bio problem, s obzirom na to da smo mi preduzeli određene prakse Saveta Evrope onog momenta kad smo postali članica te institucije”, objašnjava Boljević.
Iako postoje primeri država-članica Saveta Evrope koje imaju praksu izricanja doživotne kazne bez prava na uslovni otpust, ne bi bilo dobro po međunarodni imidž zemlje, ali ni po ljudska prava da se Srbija nađe na toj listi, ocenjuje pravnik nevladinog Beogradskog centra za ljudska prava Vladica Ilić.
On ukazuje na to da bi, ukoliko doživotna kazna bude uvedena, trebalo raditi na popravljanju prakse uslovnog otpusta i pomilovanja.
Prema aktuelnim statistikama, u Srbiji je stopa uslovnog otpusta jedna od najnižih u regionu, a pomilovanje se gotovo ni ne koristi za lica koja izdržavaju kazne od 15 godina naviše.
Podaci Beogradskog centra za ljudska prava pokazuju da je od 2013. godine podneto više stotina molbi za pomilovanje, a predsednik Republike nije potpisao nijedno.
“Ti podaci ukazuju da mi, čak i ako uvedemo kaznu doživotnog zatvora, možemo hipotetički doći u nelagodnu situaciju, a to je da instituti koji bi trebalo da omogućavaju osuđenom da jednog dana povrati slobodu na osnovu dobrog vladanja – a to su uslovni otpust i pomilovanje – ne budu delotvorni i da mi iz tih razloga budemo proglašeni državom odgovornom za povredu člana tri Evropske konvencije o ljudskim pravima – nečovečno i ponižavajuće kažnjavanje”, objašnjava Ilić.
Predsednik Srbije obznanio je plan za pooštravanje kaznene politike svega 12 dana nakon što je ministarka pravde Nela Kuburović formirala Radnu grupu za izmene i dopune Krivičnog zakonika koja je trebalo da se bavi razmatranjem inicijative Fondacije „Tijana Jurić“ za uvođenje kazne doživotnog zatvora.
Fondacija „Tijana Jurić“, koja nosi ime 15-godišnje devojčice otete i ubijene jula 2014. godine u okolini Subotice, pokrenula je peticiju za uvođenje doživotne kazne za ubice dece bez prava na uslovni otpust i pomilovanje, koju je podržalo oko 160.000 ljudi.
Zlatko Nikolić, doktor socioloških nauka i viši naučni saradnik Instituta za kriminologiju u penziji, međutim, ukazuje da tendencija da se oštrijim kažnjavanjem prestupnika smanji broj krivičnih dela nije dala rezultate.
Nikolić smatra da političari ne bi smeli da povlače populističke poteze kada je reč o ozbiljnim temama, kakva je izmena Krivičnog zakona države.
„Doživotna kazna zatvora je samo emotivna potreba uplašenog javnog mnjenja. Političari imaju pravo da se služe i time i da predlažu tako nešto. Međutim, ako gledate sa kriminološkog aspekta, ne postiže se efekat toga. Najvažnije je da kazna bude izvesna, da počinioca ne može da zaštiti ni vladika, ni pop, ni papa, a naročito ne predsednik države ili stranke. Tada nije potrebna doživotna kazna. Tada se više nikome neće isplatiti da ponavlja krivično delo“, objašnjava Nikolić.
Prema podacima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde Srbije iz 2017. godine, u zatvorima u Srbiji nalazi se oko 10.900 osuđenih i pritvorenih lica, što je za 800 ljudi više nego 2015. godine, kada je Savet Evrope u svom izveštaju naveo da u Srbiji i dalje postoji problem prenatrpanosti u kazneno-popravnim ustanovama.
To je još jedan od razloga da se preispita predlog uvođenja doživotne robije, smatraju stručnjaci.
“Naše kaznionice su dosta popunjene, uslovi u kojima se izdržavaju kazne su loši, u mnogim zavodima postoji nedostatak osoblja i službe za tretman. U nekim zavodima postoji i nedostatak zdravstvenog osoblja, mali je broj psihijatara. Sve u svemu, pitanje je koliko ćemo mi imati koristi od uvođenja takve kazne”, kaže Vladica Ilić.
Postojeći zakon propisuje 40 godina zatvora kao maksimalnu kaznu, sa mogućnošću uslovnovnog otpusta nakon odslužene dve trećine, odnosno nakon 26 godina i šest meseci. U tom smislu je i inicijativa za uvođenje doživotne kazne donekle paradoksalna, jer se, po evropskim standardima, raniji izlazak iz zatvora može tražiti ranije – nakon 25 godina.
Zlatko Nikolić smatra da je četrdesetogodišnja kazna i dalje najbolja opcija.
„Sve kriminalne statistike pokazuju da se kriminalni prestupi dešavaju u kalendarskom uzrastu prestupnika od 25 do 39 godina, retko do 45, a iza toga apsolutno padaju. Kad nekome ko ima 35 godina date 40 godina – a ja nemam ništa protiv da se upiše da nema smanjivanja kazne niti pomilovanja – onda taj prestupnik izlazi sa više od 70 godina. On je već dobrano starac i nesposoban je za bilo kakvo novo vršenje istog krivičnog dela“, kaže Nikolić.
U ovdašnjem zakonodavstvu smrtna kazna je bila najoštrija sankcija do 2002. godine, kada je umesto nje uvedena kazna od 20, a potom i od 40 godina. Poslednja smrtna kazna izvršena je pre 27 godina.
Facebook Forum