Najboljima Srbija nije majka. Bilo da su to talentovani naučnici, matematičari, umetnici ili sportisti, ne čini ništa da ih podrži i zadrži. Naravno, kada steknu svetsku slavu, i te kako se onda gura da se ogreje pod tim njihovim oreolima, zaslugama i priznanjima. Tako je bilo, tako jeste i tako će, na žalost, izgleda i dalje biti.
Moćna beogradska književna čaršija neumoljiva je, recimo, umela da bude čak prema jednom Ivu Andriću. Kako je već dokumentovano, ta literarna provincija je prema njemu stalno osećala neku dozu rezerve, u etničko-konfesionalnom ključu, razume se, pa su se tako mogli čuti nadimci koje mu je prišivala, kao što su "katolički pop", "jezuita", "papin miljenik", "fra Ivan-beg", "don Ivo" i tome slično. A u trenutku kad je pukla vest da je Andrić dobio Nobelovu nagradu, prestonička književna čaršija je, kako bi izbegla svetsku bruku, sa rotacija panično skidala i uništavala primerke časopisa koji su sadržavali oštru kritiku Andrićevog dela.
Palanačka vodenica nikada se i nipošto nije zaustavila, po istoj matrici melje i danas: izbacuje žito, zadržavlja kukolj. Primera je pregršt i svejedno je od kojeg se krene.
Može i od Novaka Đokovića, u čiji teniski razvoj njegova zemlja dinara nije uložila, a o čiji je oreol globalne zvezde i te kako umela da se očeše; može i od Ane Ivanović, koja je svetski sportski uspeh takođe postigla uprkos izostanku podrške svoje otadžbine; a moglo bi i od dramske spisateljice Biljane Srbljanović, koja je za neverovatno kratko vreme pokorila nemačke i druge pozorišne scene u inostranstvu; ne samo požnjela svetske uspehe kakve nije nijedan srpski dramski pisac pre nje, već se upisala kao nosilac evropskih pozorišnih promena, o čemu svedoči i prestižna Evropska nagrada za novu pozorišnu umetnost.
Time je, kako je s pravom primećeno, "srpska kultura ostvarila gotovo nemoguć parodoks: 'proizvela' je prvog dramskog pisca svetskog uspeha u vreme jednog od svojih najvećih 'iskoraka od sveta' ", u izvođenju Slobodana Miloševića i njegove klike.
U ovdašnjim kuloarima su, međutim, njeni inostrani uspesi umanjivani optužbama da su zasluženi time što Biljana denuncira Srbiju i Srbe.
O tome koliko su to besmislene tvrdnje za RSE svedoči i univerzitetski profesor i pozorišni kritičar i teatrolog Ivan Medenica.
Naravno da je jedan od elemenata njenog uspeha bio i Biljanin društveni angažman tokom devedesetih koji se artikulisao kroz njeno delo, ali je izvesno da to nije mogao da bude ključni razlog njenog uspeha, ističe Medenica.
"Kada sam jednom prilikom razgovarao sa Peterom von Beckerom, tadašnjim urednikom vodećeg nemačkog pozorišnog časopisa 'Theater heute', i rekao mu kakva je recepcija Biljaninog međunarodnog uspeha u Srbiji, on je odgovorio: 'Ali, to je potpuno besmisleno! Zbog čega bi nemački poreski obveznici plaćali skupu kartu za pozorišnu predstavu, samo da bi gledali kako se jedna mlada Srpkinja obračunava sa Miloševićem?' ", navodi Ivan Medenica, te dodaje:
"Dakle, određena društvena konstelacija može da bude od pomoći, ali sigurno nije najbitniji razlog uspeha. Najbolji dokaz, uostalom, jeste to što Biljana Srbljanović dobija narudžbine od stranih pozorišta i što se njeni komadi ponovo igraju u stranim pozorištima i deset i više godina od pada Miloševićevog režima. Dakle, to je jedno veoma usko, ako hoćete, i gotovo palanačko sagledavanje uspeha naših ljudi u inostranstvu, uvek sa pretpostavkom da postoje neke zakulisne radnje. To je rezultat činjenice da se mnogi uspesi i afirmacije u lokalu stvaraju, zapravo, na osnovu ne nužno profesionalnog kvaliteta i dometa, nego raznih lobističkih struktura, pa se onda pravi takva jedna projekcija – pogotovu u nečemu što izaziva zavist, a to je uspeh u inostranstvu."
Na otpor domaće sredine nailaze i oni umetnici koji su se ostvarili u inostranstvu, a koji se nisu eksponirali svojim političkim stavovima, ukazuje Medenica.
"Još svežiji primer, i nekako neobičniji, jeste, recimo, uspeh mladog reditelja Miloša Lolića u, takođe, zemljama nemačkog govornog područja. Redovno režira u pozorištima Austrije, Nemačke, pa i Slovenije, osvaja nagrade, ali i to se ovde ne prihvata rado, ovde se i za to pronalaze neki razlozi iako, za razliku od Biljane Srbljanović, nije reč o nekome ko je u javnosti eksponiran po svom političkom stavu. Njegov uspeh bode oči zbog toga što ga je on ostvario jednim umetničkim jezikom, jednom scenskom poetikom koju bismo mogli uslovno okarakterisati kao bitefovsku, koja kao takva nikada nije imala baš najbolju prođu u našem 'mejnstrim' pozorištu. U ovom slučaju su, dakle, umetnički, a ne politički, elementi razlozi zbog čega ljudi imaju neku vrstu otpora prema uspehu koji su ovakvi autori ostvarili u inostranstvu", konstatuje Ivan Medenica.
Ni u drugim oblastima stvaralaštva nije bolji odnos prema izuzetnim umetnicima. Uopšte, umetnost je poslednja rupa na svirali bila i ostala.
Za kulturu se u ovoj zemlji odvaja tek nešto više od pola procenta bruto proizvoda i to govori o svemu. Ozbiljne emisije iz kulture sa televizija su odavno prognane, ali zato na sve strane cvetaju reality programi.
Uskoro će, kako kaže glumac Nikola Đuričko, starleta Mimi Oro biti poznatija od Andića.
Svemu uprkos, svako malo neko izuzetno srpsko filmsko ostvarenje, recimo, pobere lovorike u svetu, ali za film ovde, poslovično, para nikad nema.
O tome svedoči i Vuk Ršumović, iako se nada da će stvari krenuti nabolje. Njegov rediteljski i scenaristički prvenac "Ničije dete" pre dve godine trijumfovao je na Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, osvojivši tri nagrade publike i dve žirija kritike, a do danas ih je na svetskim i domaćim festivalima prikupio već nekoliko desetina.
"Ne znam da li postoje neki pozitivni pomaci u Filmskom centru, ali, generalno, mislim da je jako slabo prepoznata važnost ulaganja i ideje da se prezentujete u svetu. Jako je teško otići i biti prihvaćen na nekom festivalu A kategorije, kakvi su Kan, Venecija ili Berlin, a da pritom, vaša institucija, Filmski centar Srbije ne raspisuje dve godine konkurs i ne ulaže, recimo, u strane koprodukcije. Ukoliko neka kinematografija ne podstiče međunarodnu saradnju, samim tim je teže filmu iz te kinematografije da se nađe na jednom festivalu tog tipa", kaže Ršumović, te naglašava:
"Ne znam, mislim da se sada menjaju stvari. Vidim da će film Nikole Ljuce 'Vlažnost', koji će biti u Berlinu, kako je najavio, imati tamo podršku Filmskog centra. U našem slučaju, konkretno, mi smo išli u Veneciju, ali Filmski centar nije ni na koji način smatrao da treba da podrži naš odlazak na taj festival. To se, nadam se, sada menja, ali mora se reći da ne postoji nikakva strategija ili neko razmišljanje na duže staze, mi sve radimo ad hoc. Sad je neka ideja svih ljudi koji se bave filmom ovde da se uspostavi neki sistem. Samim tim će se vrlo brzo videti i neki rezultati."
Iako optimizmu, bar za sada, nema baš mnogo mesta, možda bi ova priča mogla da se završi nešto bolje nego što je počela. Tome je kumovala vest da je novosadski EXIT proglašen za najbolji evropski festival za 2016. godinu.
"European Best Destinations, evropska krovna organizacija za promociju evropske kulture i turizma, dodelila je ovo priznanje u saradnji sa sa Evropskom komisijom. Exit je osvojio prvo mesto ispred festivala kao što su engleski "Secret Garden", belgijski Tomorrowland, pa čak i festivalski gigant Glastonbury.
Bojana Kozomora, PR menadžerka EXIT-a, seća se kako i zašto je EXIT začet.
"Nastao je kao neka vrsta studentskog društvenog pokreta čiji cilj je bio da napravi velike društvene promene u društvu, s obzirom na to da su devedesete bile prilično mračne i u mnogome ograničavale mladog čoveka koji je u to vreme živeo u Srbiji. Ali, da je neko 2000. godine rekao toj grupi mladih ljudi koji su napravili festival da će za deceniju i po to biti festival koji će kupiti sve međunarodne nagrade na evropskom i na svetskom nivou, verovatno ni oni ne bi verovali u to. Međutim, napornim radom i istrajnošću, a pre svega velikom željom da se prave ogromne promene i da se stalno ide na bolje, mi smo u tome i uspeli", kaže za RSE Bojana Kozomora.
Zbog niskog standarda mladih iz Srbije, njihove slabe kupovne moći, EXIT još uvek ne može da bude finansijski samoodrživ, dakle, još mora da ima ekonomsku podršku i grada i Vojvodine, ali jednog dana staće na svoje noge.
Kada bi ovakva strategija podrške i prepoznavanja vanserijskog kulturnog potencijala postala primer i drugde, verovatno se odavde ne bi odlivali ni pamet ni talenat.
