(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
U noći u kojoj gori Kijev, gori Harkov, Odesa, Mariupolj – jesu li barem gorela svetla u visokoplafonskim beogradskim vladarskim salonima?
Da li je predsednik Srbije sa putinovskim ovlašćenjima, naklonostima i interesima okupio svoju svitu da razmotre šta Srbiji valja činiti u situaciji koja je, da parafraziramo pretnju vladara Kremlja, "još neviđena u istoriji"? Ili će Vučić zaključiti da bi Srbija mogla i dalje da nastavi sa kupovinom vremena, iako vremena više nema na svetskom tržištu, a i ako ga ima, cena mu raste vrtoglavije od cene nafte?
Ono čemu prisustvujemo nakon prve dramatične noći i drugog dramatičnog jutra širom Ukrajine jeste i kraj jedne dugovečne, štetne, ali za neke i lukrativne iluzije: iluzije da Srbija može da unedogled obećava sebe Evropskoj uniji i da se kune u vlastitu demokratsku sadašnjost i budućnost, i da se istovremeno preko svake mere pristojnosti, kamoli neophodnosti, intimizuje i na vlastitu moralnu – takođe i materijalnu, mada se to naročito brižljivo krije i zamagljuje – štetu solidariše sa jednim režimom koji kontinuirano nanosi svaku njemu dostupnu bol i sramotu prvo vlastitim građanima, potom susedima i naposletku svakome do koga može da dosegne.
Ako se može nešto reći u Vučićevu odbranu, to bi bilo jedino to da on nije započeo takvu praksu, nego ju je nasledio od svojih prethodnika na vlasti, naročito od desne frakcije "petooktobarskih pobednika". Ali je Vučić sve to ne samo zadržao nego i u mnogo smislova produbio, radikalizovao (ovaj termin, s obzirom na Vučićevu političku istoriju, već gotovo ironično zvuči) i učinio sve teže popravljivim. A pri tome, u sve dramatičnijim okolnostima.
Kako god bilo, ni mnogo veće stvari na svetu više neće biti iste posle prošlog jutra, onog u kojem su ruske trupe krenule na susednu, bratsku, mirnu zemlju; ne manje mirnu od Poljske 1939.
Pa svakako ne može biti isto ni kako se bilo ko, čak ni svaki pojedinac, kamoli cela jedna evropska država, postavlja prema toj neverovatnoj, nadrealnoj, zaumnoj, a opet sasvim stvarnoj, opipljivoj činjenici koja se obrušila na Ukrajinu.
Kijevski metro kao sklonište
Da, trebalo bi da je ipak nemoguće ovo što se u ovom trenutku dešava u Ukrajini i nad njom, ali se ponovo pokazalo da katastrofe počinju tako što se neko dovoljno moćan i dovoljno bezočan potrudi da dokaže da su moguće i stvari koje ne bi smele da budu moguće.
Možda poslednji čin sve nedostojnije kupovine preostalih froncli vremena od beogradskog vladara bilo je demagoško izmotavanje – teško je pronaći otmeniju reč, a da bude prikladna stvarnosti – kako će Srbija osuditi rusku agresiju na Ukrajinu "onda kad Ukrajina osudi agresiju NATO na Srbiju 1999". Cinik bi rekao: a zašto ne i Hitlerovo šestoaprilsko bombardovanje, i upad sultana Murata na Kosovo Polje? Realista bi rekao: ali, Ukrajina je to učinila, i to naravno tada kad je to bilo aktuelno.
Iz nekog razloga, međutim, to se sada ne računa jer pojedinačni Vučić i kolektivni "Vučić" misle da bi ona trebalo da to čini neprestano iznova, kao što i sami čine, kad god nemaju bolju i svežiju ideju.
Rusija je, s Putinom i bez njega, odviše velika i važna zemlja da bi bilo kome bilo jednostavno da odnose s njom postavlja isključivo na osnovi političkog morala, koji je i inače dosta fluidna činjenica. Primera za to je bezbroj, i to čak vrlo zapadno od Srbije.
Ipak, postoje istorijske situacije kad ove "zimzelene mudrosti" moraju da se bar suspenduju. Ako ova situacija nije jedna od tih, onda takvih situacija više ne može ni biti, onda su one proterane iz pojmovnika savremene politike. Međutim, znamo da nisu. Zna to i Vučić, iako uporno nastoji da se to nekako zanemari i zaboravi. Tako mu je udobnije i tako mu je bezbednije, što se može razumeti.
Tako se, međutim, ne može voditi bilo koja evropska zemlja, ne nakon 24. februara 2022.
Neka velika, globalna istorija možda se danas kroji i piše na nebu nad Kijevom. Ovaj njen odjek koji dobacuje do Srbije verovatno neće ispisivati istoriju sveta, ali će biti ne samo Vučićev nego i naš kolektivni doprinos jednoj istoriji.
Ne može se niko od nas više pozivati na neutralnost ili nemoć, a ponajmanje onaj među nama koji je toliko toga učinio da se jedini pita za sve.
Facebook Forum