Piše: Reid Standish
Ruski vojni napad velikih razmera na Ukrajinu mnoge vlade i pravni stručnjaci smatraju očiglednim kršenjem međunarodnog prava.
Ruski predsednik Vladimir Putin izobličio je pravni jezik kako bi odbranio svoje postupke, navodeći da je ruska invazija 24. februara opravdana nepotkrepljenim tvrdnjama da Kijev sprovodi genocid nad etničkim Rusima u ukrajinskom regionu Donbasa, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Ukrajina je odgovorila 27. februara podnošenjem tužbe protiv Rusije na najvišem sudu Ujedinjenih nacija, odbacivši optužbu Moskve za genocid kao apsurdnu i zatraživši od sudija da nalože hitno zaustavljanje ruskih vojnih operacija.
Tražeći od Međunarodnog suda pravde (MSP) u Hagu da odbaci ruske optužbe, Kijev tvrdi da Ukrajina i Rusija imaju spor oko značenja Konvencije o genocidu iz 1948. godine koju su obe zemlje potpisale.
Šta se može postići takvim potezom? Kako drugačije Kijev može u međunarodnom sistemu da pozove Moskvu na odgovornost? I može li komplikovani svet međunarodnog prava zaista doneti pravdu?
Tražeći odgovore na ova pitanja, RSE je razgovarao sa Entonijem Dvorkinom (Anthony Dworkin), višim saradnikom u Evropskom savetu za spoljne odnose i stručnjakom za međunarodno pravo.
RSE: Kakva je legalnost ruskog rata u Ukrajini i kako je on kategorisan po međunarodnom pravu?
Dvorkin: Prva treba reći da u Povelji UN jedan od njenih centralnih članova zabranjuje pretnju silom ili upotrebu sile jedne države protiv druge i ova invazija Rusije na Ukrajinu izgleda kao očigledno kršenje te zabrane.
Ne samo tog formalnog člana Povelje UN, već onoga što se generalno smatra suštinskim temeljom modernog međunarodnog prava, kamena temeljca međunarodnog pravnog poretka koji je uspostavljen posle Drugog svetskog rata. Dakle, invazija jedne zemlje na drugu bez ikakvog opravdanja, što vidimo u ovom slučaju, predstavlja suštinsko kršenje centralnog principa međunarodnog prava.
RSE: Kakve pravne puteve Ukrajina zapravo ima? Videli smo da su Ukrajinci najavili da će pokušati da izvedu Rusiju pred Međunarodni sud pravde. Kako neka zemlja može da odgovara ako je prekršila međunarodno pravo?
Dvorkin: Pre nego što odgovorim na to, možda vredi razjasniti kao dodatak mom poslednjem odgovoru da po Povelji UN države imaju pravo da koriste silu ako je to samoodbrana i vredi napomenuti da se ruski predsednik Putin u svom govor u kojem je najavio napad koji je nazvao specijalnom vojnom operacijom, pozvao na Povelju UN i tvrdio da je to legitiman akt samoodbrane Rusije. On je istakao da se Rusija brani od, kako je rekao, pretnje napadom Ukrajine na Rusiju i tekućih napada Ukrajine na separatističke enklave u Donbasu.
Dakle, tu postoji neka vrsta pretpostavljenog pravnog argumenta, ali ti pravni argumenti zaista nemaju validnost jer nema napada iz Ukrajine na Rusiju. On mora ili da neposredno predstoji ili da je već u toku, ali se ti navodni napadi na enklave se ne događaju i, ako ništa drugo, nasilje se koristi iz enklava, a ne obrnuto.
Postoji više načina na koje međunarodni pravni poredak pokušava da podrži Povelju UN. Jedan od njih je u suštini kroz rad Saveta bezbednosti (UN) i Savet bezbednosti je prema Povelji UN zadužen za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti. Međutim, kao što znamo, Rusija je stalna članica i ima pravo veta u Savetu bezbednosti.
Rusija je bila u stanju da stavi veto na rezoluciju koja je predložena pre nekoliko dana. Dakle, taj put je u suštini blokiran.
Što se tiče pravnih tela, postoji (MSP), koji je telo u međunarodnom pravnom sistemu koje odlučuje o sporovima između država. Nadležnost (MSP-a) je malo ograničena, tako da može da se bavi sporovima između država samo u slučajevima kada su obe države prihvatile nadležnost suda i jedan broj država je rekao da će prihvatiti nadležnost u svim slučajevi koji se pojave – što se zove obavezna nadležnost – ali Rusija to nije uradila.
Dakle, jedini način na koji Ukrajina može da pokrene slučaj je pozivanje na konvencije koje imaju klauzulu u sebi koja omogućava da se sporovi oko tumačenja konvencije upućuju (na MSP) i to je ono što Ukrajina radi Konvencijom o genocidu.
Međutim, takođe vredi primetiti da nisu samo pretnja silom ili upotreba sile kršenja Povelje UN, već i agresija predstavlja zločin prema međunarodnom krivičnom pravu. Pojedinci se u teoriji mogu smatrati odgovornim za naređivanje ili nadgledanje akta agresije na drugu državu, ali takođe postoje neka ograničenja koliko je verovatno da će se zaista naći forum na kome će se to saslušati.
U teoriji, Međunarodni krivični sud (MKS) je nadležan za agresiju, ali nadležnost u tom slučaju takođe je prilično ograničena i u ovoj fazi ne bi pokrila slučaj Rusije i Ukrajine.
RSE: Imajući sve to na umu, koliko je verovatno – i koliko je teško – zaista postići pravdu u međunarodnom sistemu i kako se tome može pristupiti s Ukrajinom i Rusijom?
Dvorkin: Teško je, ali nije nemoguće.
Takođe bih rekao da to ne treba posmatrati samo u smislu pravnog postupka koji će presuditi protiv Rusije, to nije jedini smisao prava. Takođe treba da obezbeđuje standard i referentnu tačku za zemlje koje se okupljaju protiv ruske invazije, kao što je široka upotreba sankcija koje vidimo u SAD, Evropskoj uniji i drugim zemljama. To se zasniva na činjenici da Rusija krši međunarodno pravo. Dakle, pravni standardi imaju značaj.
Osim toga, postoji niz drugih načina na koje bi pravni postupci mogli biti relevantni.
Postoji slučaj pred (MSP) po Konvenciji o genocidu. Rekao bih da je to uzak slučaj i primer imaginativnog pravnog rada s ukrajinske strane, jer ono za što oni optužuju ne govori ništa o tome da Rusija sprovodi genocid, jer je genocid sasvim specifičan zločin i zaista nema dokaza da Rusija radi to.
Umesto toga, oni govore da Rusija zloupotrebljava koncept genocida kao lažno opravdanje za svoju invaziju. Ono što oni u suštini traže je sudska presuda koja će reći da kada Putin kaže da se u Donbasu dešava genocid nad govornicima ruskog jezika, da je to potpuno neosnovana tvrdnja i da ne daje nikakvu osnovu za agresivne ruske akcije.
RSE: Dakle, vi kažete da, ako ništa drugo, takvi pravni slučajevi mogu imati veliku simboličku vrednost?
Dvorkin: Mislim da je jedna od stvari na kojima zemlje koje se protive postupcima Rusije zasnivaju svoje odluke ne samo odbrana Ukrajine, već odbrana čitave vizije kako bi međunarodni poredak trebalo da funkcioniše – i odbrana principa koji navodi da zemlje ne mogu jednostavno da napadnu drugu zemlju bez opravdanja.
Naravno, to se dešava i dešavalo se, ali ovde vidimo snažnu reakciju protiv toga i (taj) smer se zasniva na nezakonitom statusu akcije.
RSE: Šta nam mogu reći prošli primeri sličnih scenarija? Invazija SAD na Irak 2003. je primer koji mi pada na pamet, ali ima dosta drugih. Koliko ovi prošli slučajevi mogu biti poučni za Ukrajinu i Rusiju danas?
Dvorkin: Postoji ograničen presedan da lideri krivično odgovaraju za akte agresije.
To se desilo posle Drugog svetskog rata u Nirnbergu i na suđenjima u Tokiju, ali su ta suđenja imala svoja ograničenja. Njih je, na primer, organizovala pobednička strana i suđeno je samo strani koja je izgubila. Takođe, Sovjetskom Savezu, koji je izvršio agresiju tokom Drugog svetskog rata, takođe je dozvoljeno da ima sudije.
Ali ako pogledate akte agresije koji su se desili, možete videti da su uticali na politički ugled zemalja. Mislim da su SAD trpele na međunarodnom planu zbog svoje invazije na Irak. Mislim da je to oštetilo ugled SAD širom sveta.
Poslednjih decenija takođe smo videli veoma važna suđenja vojnim i političkim liderima, kao što je Slobodan Milošević koji se suočio sa suđenjem za nadgledanje ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida.
To je takođe nešto što se ovde mora imati na umu (s Ukrajinom i Rusijom) i (MKS) ovde ima nadležnost, jer je Ukrajina prihvatila nadležnost suda. To znači da bi svaki ratni zločin koji počine ruske snage potencijalno mogao biti krivično procesuiran.
Prema principu komandne odgovornosti, viši lideri Rusije mogli bi biti krivično gonjeni ako se pokaže da su naredili, planirali ili nadgledali ratne zločine.
Sad, koliko je kratkoročno verovatno da će biti pokrenuti uspešni slučajevi ili da se neki ruski vojni ili drugi lideri pojave pred sudom? Na kratki rok mali su izgledi za to, ali na duži rok, videli smo da se politički uslovi menjaju i da se pojedinci koji su izgledali kao da su van domašaja zakona odjednom pojavljuju pred sudovima.
Mislim da vredi to imati na umu i čini mi se da je veoma važno da svako ko je u poziciji da to uradi treba da prikuplja dokaze za svaki zločin koji bi mogao biti počinjen tokom ovog sukoba i da čuva te dokaze u arhivi. Ako u nekom trenutku bude moguće da se pokrenu slučajevi, onda će biti dokaza i ima svedoka spremnih za razvijanje pravnog slučaja.
Facebook Forum