'Priveden sam, ne šalji mi poruke': Kako je novinar RSE tajno izveštavao s Krima

Pišu: Krimske realnosti RSE i Dmitro Jevčin

Artem Lisak, novinar nagrađen Emijem, rizikovao je svoju slobodu da na tajnom zadatku izveštava sa Krima koji je okupirala Rusija – prolazeći kroz ispitivanja u FSB-u, strahu od praćenja i stalne pretnje da bude uhapšen, dok je dokumentovao kršenje ljudskih prava i život pod aneksijom. Od 2016. do 2020. izveštavao je za projekat Krimske realnosti RSE pod pseudonimom Nazar Sitnik.

Od ruske okupacije ukrajinskog poluostrva Krim 2014. godine, ukrajinski novinari su se suočili sa zastrašivanjem i nasiljem. Od marta 2015. bilo im je dozvoljeno da rade samo uz akreditaciju ruskog ministarstva spoljnih poslova – koja je retko, ako ikada, bila odobrena. Uprkos rizicima, Lisak je nastavio da izveštava o životu pod okupacijom, često stavljajući na kocku slobodu kako bi to radio.

"Obavio sam osnovne pripreme", kaže Lisak. "To je značilo čišćenje mojih naloga na društvenim mrežama – uklanjanje svih fotografija s Evromajdana (protesta), bilo čega s ukrajinskim zastavama ili ukrajinskim vojnicima. Izbrisao sam sve četove. To je bio prvi korak. Čak sam obrisao i brojeve telefona, znajući da... ili, na primer, sačuvao sam kontakte naših urednika pod potpuno drugim imenima. Da je neko prošao kroz moj telefonski imenik, telefonski imenik je bio potpuno očišćen."

Smislio je priču kako bi osigurao da ne izaziva sumnju ili privlači neželjenu pažnju dok snima kamerom.

"Čak sam napravio Jutjub kanal i postavio nekoliko različitih video snimaka. Neke sam samo preuzeo s interneta i ponovo zakačio kao da me zanimaju istorijske znamenitosti. Neki video snimci su zapravo bili moji. To je bio deo moje priče. Čak sam pokušao da malo promovišem kanal da bih dobio neke preglede. Moja priča je bila da sam bio bloger koji radi za reklamnu agenciju, ali da volim Krim – vazduh, prirodu, blogovanje. Naveo sam da vodim da odem tamo i da s vremena na vreme mogu da radim na daljinu. To j bila moja priča koje sam se držao".

Lisakova porodica, bliski prijatelji, pa čak i mnoge njegove kolege nisu znali šta on zaista radi.

"Na primer, moja mama je mislila da sam otišao da radim u Poljsku. Imao sam i objašnjenje zašto ne mogu da je zovem – rekao bih: 'U Poljskoj sam, odavde je teško zvati'. Dugo vremena čak ni većina mojih kolega nije imala pojma. Samo moj najbolji prijatelj i možda nekolicina drugih su znali. Bilo je psihički teško... Kad god bi me neko pitao šta radim, samo bih rekao: 'Na kreativnoj sam pauzi'", rekao je Lisak za RSE.

Lisak je snimio ekskluzivne priloge s okupiranog Krima, koji su pokrivali teme poput turističke sezone, pritisaka na Ukrajinsku pravoslavnu crkvu, progona krimskih Tatara, nelegalne izgradnje autoputa Tavrida i Kerčkog mosta i ugnjetavanja LGBT zajednice. Takođe je smislio sopstvene bezbednosne protokole za rad na Krimu.

"Nikad ne bi ostajao u jednom gradu duže od tri dana… Nosio sam veliki ranac i stalno sam se kretao", rekao je Lisak. "Ponekad bi imao osećaj – možda paranoičan – da me neko prati. Samo bi odlučio da moram da se preselim. Uveče uđem u autobus i krenem u drugo mesto, samo zato što sam imao taj osećaj. Kao, vidite nekoga u autobusu, a onda kasnije te večeri, primetite istu osobu na obali u drugom gradu. I počneš da se pitaš: Da li umišljam? Da li je slučajnost? Ili da li me neko zaista prati?"

Jednom, dok je snimao blizu grada Kerča, Lisak je zamoljen da ostavi svoj broj telefona lokalnom aktivisti koji je rekao da ima nešto važno da podeli. Aktivista je kasnije nazvao i predložio da se nađu na autobuskoj stanici, ali se nikada nije pojavio.

"Stojim tamo i već ih vidim – dva tipična FSB lika. I odmah znam. Oni kažu: 'Dobro veče, FSB. Ko si ti? Šta radiš ovde?' Pokazujem im svoj ukrajinski pasoš. Jedan od njih kaže: 'Molim vas, sedite u naš auto.' A ja odgovaram: 'Krenuću s tobom, ali neću u auto'. Idu nešto ispred mene, a ja pokušavam da malo zaostanem. Otključavam telefon u džepu, bacim pogled na ekran i pošaljem kratku poruku uredniku: 'Priveden sam, ne šalji mi poruke'. To je sve što sam uspeo da pošaljem pre nego što sam izbrisao čet."

U kancelariji FSB-a, Lisak je bio uveren da ga ispituju Rusi – odali su ih naglasak i potpuno nepoznavanje geografije Krima.

"Jedan me je ispitivao. Onda je ušao drugi i pitao isto. Onda je i treći uradio isto. Tada su mi već uzeli telefon", priseća se on. "U nekom trenutku uđe jedan od agenata FSB-a i pita: 'Arteme, imaš li brata?' Pomislio sam, mada sam pročistio kontakte, a mog brata definitivno nema u telefonu, nema smisla lagati – saznaće ako žele. Pa sam rekao 'Da, imam brata'. Onda je pitao 'A sestru?' Rekao sam 'Ne, nemam sestru'".

"Onda je rekao nešto čudno. Kaže: 'Pa, neko ko tvrdi da je tvoja sestra upravo ti je poslao poruku.' Ispostavilo se da je urednika koga sam uspeo da kontaktiram napisao pretvarajući se da je moja sestra, 'Kako si?'"

U tom trenutku, Lisak je odlučio da kaže istinu.

Pročitajte i ovo:

Ruska iskopavanja kulturnog nasleđa Krima

"Tada sam izvukao svoju legitimaciju za Radio Slobodna Evropa – oko trećeg sata, kada je već izašla prva laž. Rekao sam: 'Momci, ja takođe snimam za Ukrajinski servis RSE kao frilenser. Putujem okolo, ovo i ono'. Samo su rekli: 'Shvatili'."

Lisakov iznajmljeni stan na Krimu je pretresen, a laptop i druga oprema zaplenjeni, ali ništa protivzakonito nije pronađeno. Onda se sudbina neočekivano umešala. On je priveden 23. februara, na Dan branioca otadžbine, državni praznik u Rusiji.

"Čuo sam ih kako idu po hodnicima, žaleći se da sam im pokvario planove za odlazak u saunu – s prostitutkama, devojkama i tako dalje", priseća se Lisak. "Zvali su svog pretpostavljenog. Pojavi se načelnik, a ne zna šta da radi. Niko od njih ne zna. Svi su bili izvan grada, kozački tipovi, i shvatili su da bi to značilo gomilu izveštaja i dodatnog posla."

Službenici FSB-a, očigledno kako im ne bi propao praznični dan, predložili su Lisaku da snimi priznanje videom, u kome tvrdi da je došao na Krim samo da zaradi nešto novca. Nakon što je snimio video, pustili su ga. U pet sati ujutro seo je u autobus i uspeo da pređe administrativnu granicu s Krima koji je okupirala Rusija nazad u ostatak Ukrajine.

Posle tog iskušenja, Lisak je prestao da radi na terenu. Proveo je šest meseci radeći u kancelariji Ukrajinskog servisa RSE u Kijevu pre nego što je nastavio putovanja po Krimu. Otprilike godinu dana išao je tamo i nazad, snimajući i producirajući priče za Krimske realnosti – sve dok ga FSB ponovo nije pozvao na ispitivanje.

Ovoga puta Lisaku je pretilo suđenje. Optužen je da je ilegalno radio kao novinar po ruskom zakonu i da nije prijavio da odlazi na Krim zbog posla. Umesto da sačeka suđenje, odlučio je da rizikuje i uspeo je još jednom da pređe granicu. Posle toga se više nikada nije vratio na Krim.