(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Potez Ukrajine da podnese zahtev za članstvo u NATO naišao je na poprilično iznenađenje u Briselu. Vrlo malo njih je videlo da se to sprema i iako tamo postoji mnogo simpatija prema Kijevu, nemojte očekivati da će se zemlja brzo pridružiti vojnom savezu, kao što je predsednik Vladimir Zelenski obećao kada je najavio najnoviji potez. U stvari, ne očekujte mnogo po ovom pitanju uskoro.
Najčešće tumačenje koje čujem kada razgovaram sa zvaničnicima NATO-a tiče se momenta u kojem je Zelenski najavio svoje namere – samo nekoliko sati nakon velikog šoua Vladimira Putina u Moskvi, u kojoj je ruski lider potvrdio nameru da pripoji novu ukrajinsku teritoriju i još jednom zapretio Zapadu nuklearnim oružjem – zveckanje sabljama.
Medijski iskusan, Zelenski je morao da "ukrade Putinovu slavu", rekao mi je jedan zvaničnik i, sudeći po medijskom izveštavanju, uspeo da natera ljude da pričaju o nečem drugom osim o najnovijem potezu Kremlja. Razgovor, međutim, verovatno neće trajati toliko dugo.
To me je takođe podsetilo na još jedan potez Kijeva, ranije tokom rata: pritisak na Zapad da se uvede zona zabrane letenja iznad Ukrajine. Nekoliko dana ukrajinski zvaničnici su se zalagali za ovo, a stručnjaci su raspravljali o prednostima i nedostacima toga. Ali nemogućnost toga značila je da su sva čavrljanja ubrzo zamrla i da se o tome ozbiljno ne govori od početka marta.
Ista sudbina će verovatno zadesiti nastojanja Ukrajine za članstvo u NATO-u i to iz istog razloga: Zapad, koji ovde predstavlja NATO, ne želi ni na koji način da bude uvučen u ovaj sukob. Da biste razumeli zašto, ne morate da tražite dalje od konferencije za štampu generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga u Briselu kasnije, tog istog dana.
Da, rekao je kada su ga pitali o kandidaturi Ukrajine za NATO da "svaka demokratija u Evropi ima pravo da se prijavi za članstvo u NATO-u, i da NATO saveznici poštuju to pravo. I mi smo iznova i iznova izjavljivali da vrata NATO-a ostaju otvorena".
To je u suštini bio način da NATO-a da smiri Ukrajinu (kao i druge zemlje koje teže NATO-u, kao što su Bosna i Hercegovina i Gruzija) od kada je na samitu NATO-a 2008. u Bukureštu odlučeno da je jednog dana ta zemlja dobrodošla da se pridruži Klubu. Ovde se ništa nije promenilo. Ali ono što je važnije sa te konferencije za novinare bile su dve druge rečenice Stoltenberga.
Prva je bila "NATO nije strana u sukobu". Upravo tu rečenicu je ponovio još dva puta tokom svojih 18 minuta pred novinarima. NATO je spreman da brani svaki pedalj sopstvene teritorije, a članice alijanse i dalje veoma žele da, snabdevanjem oružjem i municijom, Kijevu pomognu da porazi Rusiju.
Ali nemojte očekivati da će NATO priskočiti u pomoć na bilo koji drugi način. Vojna konfrontacija sa Moskvom je nešto što treba izbegavati bez obzira na sve. Dakle, sve dok je ruskog prisustva na ukrajinskoj teritoriji, čitava ideja da se Ukrajina još više približi članstvu je prilično sporna. Isto važi i za Gruziju i njene zamrznute sukobe.
Druga rečenica koju je Stoltenberg izgovorio, a koja potencijalni prijem Ukrajine čini još spekulativnijim je ova: "Mi podržavamo pravo Ukrajine da izabere sopstveni put, da odluči u kakvih bezbednosnih aranžmana želi da bude deo. Zatim, odluku o članstvu, naravno, mora da donese svih 30 saveznika i mi te odluke donosimo konsenzusom".
Potreba za konsenzusom je pravi ubica ukrajinskih nada. I produžiće čekanje ma koliko Kijev insistirao. Ovde ne morate da tražite dalje od Finske i Švedske. Njihove kandidature za članstvo u NATO-u naišle su na veliku dobrodošlicu kada su se prijavile u maju ove godine. Bio je to svrsishodan proces, baš kao i onaj koji Zelenski traži, a neki koraci su preskočeni ili se o njima vrlo brzo odlučivalo.
A neko vreme se čak govorilo o tome bi se nordijski par mogao pridružite krajem leta. Sada smo u oktobru i nema naznaka da turski parlament ili predsednik daju zeleno svetlo sve dok Stokholm ne učini neophodne ustupke. Osim toga, ni mađarski poslanici još uvek ne žure da glasaju za.
Ukrajinske planove za članstvo podržalo je devet predsednika zemalja Centralne i Istočne Evrope i na dalje bi potencijalno moglo biti još nekoliko simpatizera, u zavisnosti od toga kako se odvijaju ratna zbivanja i kako se geopolitički pejzaž u Evropi menja u narednim mesecima. Ali još smo daleko od konsenzusa od 30 (32 kada se Finska i Švedska konačno pridruže).
Ono što bi moglo da se promeni jeste da NATO ažurira način na koji postupa sa zemljama kandidatima. Do sada je to rađeno preko Akcionog plana za članstvo (MAP) – svojevrsnog pretpristupnog NATO programa za savete, pomoći i praktičnu podršku prilagođenu potencijalnom članu. MAP ne podrazumeva buduće članstvo u NATO-u.
Finska i Švedska su u potpunosti preskočile ovu fazu, dok je Bosna i Hercegovina u njoj od 2010. godine i još uvek nije previše napredovala. I za Ukrajinu i za Gruziju se čak i dobijanje MAP-a do sada pokazalo nedostižnim.
Na predstojećem samitu NATO-a u Viljnusu, zakazanom za leto 2023, moglo bi se desiti da se MAP dodeli Kijevu ili Tbilisiju – ili oboje. Ali MAP je postao politički osetljiva reč u krugovima NATO-a, posebno kada se pominje u vezi sa istočnim aspirantima. Možda bi to mogao biti "MAP u suštini, ali ne pod tim imenom", nešto što bi moglo biti predstavljeno kao "mapa puta" ili "konsultacije o članstvu"?
U svakom slučaju, svaki korak napred bi naravno zahtevao konsenzus, a i jednoglasnost je potrebna i za sledeće korake – potpisivanje protokola o pristupanju i njegovu ratifikaciju. Drugim rečima, težak zadatak za koji će trebati vreme.
Najveća šansa scenario za Ukrajinu, kada je u pitanju njena kandidatura za članstvo u NATO-u, leži u tome da se mnogo toga promeni na bolje, kako na bojnom polju, tako i u političkim salonima širom alijanse, tokom devet meseci uoči sledećeg samita.
Facebook Forum