Javna administracija i političke partije predstavljaju najkorumpiranije delove srpskog društva. Korupcija pojede nekoliko stotina miliona evra u Srbiji. Podaci govore da su rezultati policije, tužilaštva i sudova na istom nivou kao i 2000. godine.
Gotovo svaki treći građanin u Srbiji imao je direktnog iskustva sa korupcijom, pokazala su ranija istraživanja. Smatraju da je korupcija najzastupljenija u političkim partijama i u zdravstvenom sektoru.
Toga je svesna i direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Zorana Marković koja navodi da agencija deluje preventivno, bez mehanizama koji bi kočili bujanje korupcije.
„Međutim jedna stvar je inkriminacija, jedna stvar je istraga, jedna stvar je kažnjavanje onih koji počine krivično delo kada korupciju otkrijemo kao posledicu. Agencija treba da radi na sprečavanju, uvođenju i jačanju mehanizama koji ne smeju da dovedu do takvih dela, koji treba da umanje u dugoročnom periodu. Apsolutno smo ubeđeni da ćemo uspeti da pojačamo integritet javnih institucija i javnih funkcionera kroz mehanizme koji nam stoje na raspolaganju. To zahteva malo vremena, strpljenja, sistemski i sistematski rad i izuzetno dobru koordinaciju svih državnih organa”, kaže direktorka agencije za borbu protiv korupcije.
Međutim svakim novim merenjem nivo korupcije u Srbiji podiže lestvicu. Gotovo 80 procenata društvenog tkiva je razoreno mitom i korupcijom. Šta je zapravo zatajilo u sprečavanju korupcije?
Korupcija postoji u svim zemljama, slaže se i Dragana Boljević iz Društva sudija Srbije ali kao glavnog razarajućeg faktora potencira negativnu vezu političkih partija i državnog aparata.
„Kod nas ta politička volja uopšte nije viđena. Iako je bilo mnogo zahteva iz Evropske unije, postoje tačno spiskovi ljudi koji moraju biti procesuirani zbog korupcije i to je notorna činjenica o kojoj se ćuti. Znači kod nas do sada nije postojala politička volja, a drugi osnovni preduslov je taj da vi imate stvarno nezavisno pravosuđe, a to znači i sudove i tužilaštvo”, pojašnjava Dragana Boljević.
Pravosudni sistem pod čvrstom rukom
Zakoni su u velikoj meri ostali “mrtvo slovo” na papiru. Kao “alibi” pred javnošću obično se obavi poneko hapšenje nižeg činovnika i objavi da je zakonodavstvo Srbije ujednačeno sa zakonodavstvom zemalja, članica EU. Međutim zakonodavna aktivnost kojoj je cilj da se sankcioniše korupcija, nije baš na visokim nivou, jer je i sam pravosudni i tužilački sistem pod čvrstom rukom političke nomenklature, kaže za RSE zamenik javnog tužioca Goran Ilić.
„Naime starešine Tužilaštva se biraju u jednom procesu koji ima odlike političkog procesa i onda je malo verovatno da tužilac koji se bira uz blagoslov politike može da ima kapacitet da se bori sa korupcijom posebno ako je ona povezana sa vrhom političke vlasti. Znači problem je kada već imamo takav način izbora javnog tužioca onda bi bilo logično da se odnosi unutar tužilaštva decentralizuju, drugim rečima da neki tužioci „izvan kontrole” sistema pokrenu neke postupke”, pojašnjava Ilić.
Svojevrsna “kultura korupcije” u Srbiji prisutna je zahvaljujući i činjenici da se prema nekim procenama, četvrtina nacionalnog dohotka stvara u “sivoj zoni”. Tome treba pridodati i neregularnosti u javnim nabavkama gde se u privatne džepove zagubi i nekoliko stotina miliona evra.
Stagnaciju Srbije u borbi protiv korupcije, primetio je profesor dr Petrus Van Dayn iz Holandije, koji se decenijama bavi pitanjima korupcije.
„Statistički podaci jasno govore da su rezultati policije tužilaštva i sudova na istom nivou kao i 2000-te godine. Tu nema dileme. Čujem da su neki rezultati i nešto lošiji nego u tom periodu. S druge strane ljudi su sve više indiferentni kada je reč o problemu korupcije i oni to izražavaju. Zahvaljujući strpljenju i pritiscima formirane su određene institucije, ali ni one ne funkcionišu kako bi trebalo“, kaže profesor dr Petrus Van Dayn.
Ipak ima i nečega što doduše na trenutak deluje kao ohrabrujuće. Krivično zakonodavstvo Srbije dosta dobro normativno pokriva borbu protiv korupciju. Međutim ono se ne primenjuje na adekvatan način i profesor krivičnog prava iz Kragujevca Stanko Bajatović kao rešenje predleže sledeće:
„Ja lično, dakle, mislim da uspeha u borbi protiv korupcije u onom potrebnom stepenu nema bez efikasnog krivičnog postupka. Nema bez oduzimanja imovinske koristi koja je stečena izvršenjem tih krivičnih dela i bez izricanja onih mera bezbednosti koje će zabraniti vršenje poslova zahvaljujući kojima je ustvari i to krivično delo izvršeno“, savetuje Bajatović.
Rastu percepcije korupcije koji je zabeležen u poslednjem izveštaju za Srbiju, ponajviše doprinose vlasti koje kršeći zakone istovremeno razvijaju antikorupcijske organe slabih resursa i ovlašćenja.
Gotovo svaki treći građanin u Srbiji imao je direktnog iskustva sa korupcijom, pokazala su ranija istraživanja. Smatraju da je korupcija najzastupljenija u političkim partijama i u zdravstvenom sektoru.
Toga je svesna i direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Zorana Marković koja navodi da agencija deluje preventivno, bez mehanizama koji bi kočili bujanje korupcije.
„Međutim jedna stvar je inkriminacija, jedna stvar je istraga, jedna stvar je kažnjavanje onih koji počine krivično delo kada korupciju otkrijemo kao posledicu. Agencija treba da radi na sprečavanju, uvođenju i jačanju mehanizama koji ne smeju da dovedu do takvih dela, koji treba da umanje u dugoročnom periodu. Apsolutno smo ubeđeni da ćemo uspeti da pojačamo integritet javnih institucija i javnih funkcionera kroz mehanizme koji nam stoje na raspolaganju. To zahteva malo vremena, strpljenja, sistemski i sistematski rad i izuzetno dobru koordinaciju svih državnih organa”, kaže direktorka agencije za borbu protiv korupcije.
Međutim svakim novim merenjem nivo korupcije u Srbiji podiže lestvicu. Gotovo 80 procenata društvenog tkiva je razoreno mitom i korupcijom. Šta je zapravo zatajilo u sprečavanju korupcije?
Korupcija postoji u svim zemljama, slaže se i Dragana Boljević iz Društva sudija Srbije ali kao glavnog razarajućeg faktora potencira negativnu vezu političkih partija i državnog aparata.
„Kod nas ta politička volja uopšte nije viđena. Iako je bilo mnogo zahteva iz Evropske unije, postoje tačno spiskovi ljudi koji moraju biti procesuirani zbog korupcije i to je notorna činjenica o kojoj se ćuti. Znači kod nas do sada nije postojala politička volja, a drugi osnovni preduslov je taj da vi imate stvarno nezavisno pravosuđe, a to znači i sudove i tužilaštvo”, pojašnjava Dragana Boljević.
Pravosudni sistem pod čvrstom rukom
Zakoni su u velikoj meri ostali “mrtvo slovo” na papiru. Kao “alibi” pred javnošću obično se obavi poneko hapšenje nižeg činovnika i objavi da je zakonodavstvo Srbije ujednačeno sa zakonodavstvom zemalja, članica EU. Međutim zakonodavna aktivnost kojoj je cilj da se sankcioniše korupcija, nije baš na visokim nivou, jer je i sam pravosudni i tužilački sistem pod čvrstom rukom političke nomenklature, kaže za RSE zamenik javnog tužioca Goran Ilić.
„Naime starešine Tužilaštva se biraju u jednom procesu koji ima odlike političkog procesa i onda je malo verovatno da tužilac koji se bira uz blagoslov politike može da ima kapacitet da se bori sa korupcijom posebno ako je ona povezana sa vrhom političke vlasti. Znači problem je kada već imamo takav način izbora javnog tužioca onda bi bilo logično da se odnosi unutar tužilaštva decentralizuju, drugim rečima da neki tužioci „izvan kontrole” sistema pokrenu neke postupke”, pojašnjava Ilić.
Svojevrsna “kultura korupcije” u Srbiji prisutna je zahvaljujući i činjenici da se prema nekim procenama, četvrtina nacionalnog dohotka stvara u “sivoj zoni”. Tome treba pridodati i neregularnosti u javnim nabavkama gde se u privatne džepove zagubi i nekoliko stotina miliona evra.
Stagnaciju Srbije u borbi protiv korupcije, primetio je profesor dr Petrus Van Dayn iz Holandije, koji se decenijama bavi pitanjima korupcije.
„Statistički podaci jasno govore da su rezultati policije tužilaštva i sudova na istom nivou kao i 2000-te godine. Tu nema dileme. Čujem da su neki rezultati i nešto lošiji nego u tom periodu. S druge strane ljudi su sve više indiferentni kada je reč o problemu korupcije i oni to izražavaju. Zahvaljujući strpljenju i pritiscima formirane su određene institucije, ali ni one ne funkcionišu kako bi trebalo“, kaže profesor dr Petrus Van Dayn.
Ipak ima i nečega što doduše na trenutak deluje kao ohrabrujuće. Krivično zakonodavstvo Srbije dosta dobro normativno pokriva borbu protiv korupciju. Međutim ono se ne primenjuje na adekvatan način i profesor krivičnog prava iz Kragujevca Stanko Bajatović kao rešenje predleže sledeće:
„Ja lično, dakle, mislim da uspeha u borbi protiv korupcije u onom potrebnom stepenu nema bez efikasnog krivičnog postupka. Nema bez oduzimanja imovinske koristi koja je stečena izvršenjem tih krivičnih dela i bez izricanja onih mera bezbednosti koje će zabraniti vršenje poslova zahvaljujući kojima je ustvari i to krivično delo izvršeno“, savetuje Bajatović.
Rastu percepcije korupcije koji je zabeležen u poslednjem izveštaju za Srbiju, ponajviše doprinose vlasti koje kršeći zakone istovremeno razvijaju antikorupcijske organe slabih resursa i ovlašćenja.
