Neke od najpopularnijih TV programa u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, poput serija ’’Bolji život’’, ’’Vruć vetar’’ ili ’’Više od igre’’, meštani Boljkovaca u opštini Gornji Milanovac prvi put su gledali tek pre nekoliko godina u repriznom emitovanju, kada su se pojavile prve digitalne antene i prijemnici.
U ovom selu više od 35 godina nema nikakvog televizijskog signala, a u kakvom su Boljkovčani civilizacijskom zapećku, iako na svega par kilometara od Ibarske magistrale, pokazuje i to što domet za mobilnu telefoniju postoji na svega tri tačke u čitavom mestu.
Na polici koja je pre tri decenije bila ugrađena kao postolje za televizor u kafani ’’Kod krtice’’, danas stoje muzička linija, na čijim zvučnicima sedi plišani majmun, dva pakovanja domina i nekoliko vaza sa cvećem.
Ugostitelj Radoš Nedeljković kupio je početkom osamdesetih TV prijemnik, ali ga je iz kafane izneo odmah kada je shvatio da ne može da uhvati signal tadašnja dva programa Televizije Beograd.
"Trideset godina nemam signal, ne samo ja nego celo naselje ovde, varošica Boljkovci. Pokušavao sam ’82.-’83. godine da instaliram dve tri vrste antena, više me to koštalo nego televizor. Montirali smo, ali nema šanse. Onda sam digao ruke od toga i 30 godina televizor nije unet u ovaj objekat", priča Nedeljković.
Meštani kažu da su u selo nekoliko puta dolazili tehničari RTS i vršili merenja, ali svaki put su im rekli da je selo na takvom geografskom položaju da signal do njega jednostavno ne može da se probije. Izuzetak su zaselci smešteni u brdskom području, gde je program mogao da se prati, iako slika nije bila kristalno jasna. Kuće koje se tu nalaze sve donedavno bile su mesta okupljanja seljana koji su voleli da pogledaju neku seriju, emisiju ili važnu utakmicu.
"Dogovorimo se kad ima neka utakmica ili dobar film nas pet-šest i idemo dva kilometra kod nekog da bi to gledali. Ponesemo malo pića i nešto za meze i družimo se tako kod nekoga ko ima TV prijemnik", kaže Radoš Nedeljković.
Milica Polomac priča da je sa mužem Draganom imala ozbiljne rasprave sve dok nije pristao da u kući instalira digitalni TV priključak sa paketom najpopularnijih programa.
"Ujedala sam muža svakog dana punih 30 godina što me je iz Milanovca doveo u ovu rupu bez televizije, sve dok pre šest godina nismo ugradili ’’Total TV’’. Pitajte ga kako se provodio danima i godinama dok nam TV nije stigao u kuću. Do tada ništa nismo gledali. Nijednu seriju, nijedan film, nijednu utakmicu. Morali smo da idemo na brdo kod komšija da ponekad odgledamo nešto. Uzimali smo kasete, gledali noću filmove", navodi ona.
Ako su Boljkovčani nekad šetali sa antenom u rukama tražeći TV signal, danas to isto rade samo što u ruci drže mobilni telefon u potrazi sa tačkom u selu u kojoj ima dometa mobilne telefonije.
"Ovaj deo ovde i dole ima dometa. Ako se pomeriš tri metra odatle nema dometa. To je zaista katastrofa što se tiče države i svega", ljutito kaže Željko Bojović.
"Treba da se ide da se traži domet ako nekome nešto zatreba hitno, ne daj bože", navodi Rodoljub Verbić.
Seko Boljkovci nalazi se na trasi budućeg autoputa Beograd – Čačak. Meštani se nadaju da će makar taj put dočekati pre televizijskog i signala za mobilnu telefoniju.
U ovom selu više od 35 godina nema nikakvog televizijskog signala, a u kakvom su Boljkovčani civilizacijskom zapećku, iako na svega par kilometara od Ibarske magistrale, pokazuje i to što domet za mobilnu telefoniju postoji na svega tri tačke u čitavom mestu.
Na polici koja je pre tri decenije bila ugrađena kao postolje za televizor u kafani ’’Kod krtice’’, danas stoje muzička linija, na čijim zvučnicima sedi plišani majmun, dva pakovanja domina i nekoliko vaza sa cvećem.
Ugostitelj Radoš Nedeljković kupio je početkom osamdesetih TV prijemnik, ali ga je iz kafane izneo odmah kada je shvatio da ne može da uhvati signal tadašnja dva programa Televizije Beograd.
"Trideset godina nemam signal, ne samo ja nego celo naselje ovde, varošica Boljkovci. Pokušavao sam ’82.-’83. godine da instaliram dve tri vrste antena, više me to koštalo nego televizor. Montirali smo, ali nema šanse. Onda sam digao ruke od toga i 30 godina televizor nije unet u ovaj objekat", priča Nedeljković.
Meštani kažu da su u selo nekoliko puta dolazili tehničari RTS i vršili merenja, ali svaki put su im rekli da je selo na takvom geografskom položaju da signal do njega jednostavno ne može da se probije. Izuzetak su zaselci smešteni u brdskom području, gde je program mogao da se prati, iako slika nije bila kristalno jasna. Kuće koje se tu nalaze sve donedavno bile su mesta okupljanja seljana koji su voleli da pogledaju neku seriju, emisiju ili važnu utakmicu.
"Dogovorimo se kad ima neka utakmica ili dobar film nas pet-šest i idemo dva kilometra kod nekog da bi to gledali. Ponesemo malo pića i nešto za meze i družimo se tako kod nekoga ko ima TV prijemnik", kaže Radoš Nedeljković.
Milica Polomac priča da je sa mužem Draganom imala ozbiljne rasprave sve dok nije pristao da u kući instalira digitalni TV priključak sa paketom najpopularnijih programa.
"Ujedala sam muža svakog dana punih 30 godina što me je iz Milanovca doveo u ovu rupu bez televizije, sve dok pre šest godina nismo ugradili ’’Total TV’’. Pitajte ga kako se provodio danima i godinama dok nam TV nije stigao u kuću. Do tada ništa nismo gledali. Nijednu seriju, nijedan film, nijednu utakmicu. Morali smo da idemo na brdo kod komšija da ponekad odgledamo nešto. Uzimali smo kasete, gledali noću filmove", navodi ona.
Ako su Boljkovčani nekad šetali sa antenom u rukama tražeći TV signal, danas to isto rade samo što u ruci drže mobilni telefon u potrazi sa tačkom u selu u kojoj ima dometa mobilne telefonije.
"Ovaj deo ovde i dole ima dometa. Ako se pomeriš tri metra odatle nema dometa. To je zaista katastrofa što se tiče države i svega", ljutito kaže Željko Bojović.
"Treba da se ide da se traži domet ako nekome nešto zatreba hitno, ne daj bože", navodi Rodoljub Verbić.
Seko Boljkovci nalazi se na trasi budućeg autoputa Beograd – Čačak. Meštani se nadaju da će makar taj put dočekati pre televizijskog i signala za mobilnu telefoniju.