U Bosni i Hercegovini trojke se ne rađaju tako često, pa je 14. januar bio poseban dan u gradu na Uni kada je Emilija Vuković u Kantonalnoj bolnici rodila dva sina i djevojčicu. Ipak, najveća radost bila je u domu Vukovića. Osim Emilije, svi drugi su bili u pozitivnom šoku kada su čuli da nosi trojke.
„Ne mogu reći da je meni bio neki poseban šok jer sam dugo željela da sinu podarim brata, sestru. Izgubila sam dvije bebe prije toga, tako da kad sam ovo saznala, meni je to bilo nešto što mi je sam bog podario i vratio ono što je uzeo. Tako sam ja to gledala. Ovo je svakako jedan poseban događaj u mom i u životu mog muža i sina. Ne mogu reći da smo planirali da se desi tako nešto.“
Tata Ante dodaje: „Znali smo da je trudna, ali sa kontrole dolazi kući, smije se, ja sretan, znam da je sve u redu, a ona kaže: 'Nije to sve, imamo dvojke, a možda i treće'. Prve sekunde, ja sam u šoku, ali pozitivni šok. E, onda ponovo na kontrolu, potvrde da su trojke. Bio sam presretan. Stvarno. Niko ponosniji od mene.“
Svoju braću, Luku i Ivana i sestricu Leonu, s nestrpljenjem je čekao i najstariji sin Dorijan. On je svojoj mami bio najveća podrška i pomoć, kako tokom trudnoće, tako i sada kada su bebe došle kući.
„Bio sam jako radostan kad mi je tata rekao ujutro da je mama rodila. Pravim im hranu kad je treba napraviti, dodam stvari kad treba.“
„U cijeloj trudnoći ja sam morala više mirovati, nisam smjela nešto posebno raditi i kretati se. On je mene pazio, brinuo se o meni. Tako je to nastavio sad, kad su došle bebe kući. Brižan je i pazi na njih, ništa mu nije teško da pomogne, priprema hranu“, kaže mama Emilija i dodaje:
„Mogu reći da smo se vrlo brzo uhodali. Možda je bilo lakše jer su prvo dječaci došli kući, djevojčica je još malo ostala u inkubatoru. Tako smo se prvo s njima uhodali, i onda je ona, kao princeza, došla sama kući, nakon par dana. Pa smo se prilagodili tome. Normalno, nije jednostavno, ali ide. Imam veliku podršku od moje mame, muževe mame, sestara, braće, svih, prijatelja, rodbine. Stvarno su svi na raspolaganju. Uvijek. Muž radi u Hrvatskoj. Dobio je neko vrijeme od firme slobodno, međutim, sada mora raditi, otišao je. Ne mogu reći da je jednostavno, ali nekako su ove bebe donijele radost. I našem gradu. Ljudi su jednostavno osjetljivi na ovu priču. I pomažu nam. I koga znamo i koga ne znamo. Vjerujem da u skoroj budućnosti neće biti jednostavno sve ovo s jednom plaćom pokriti, ali mi ćemo se potruditi da im ništa ne fali.“
Iako Ante radi u Hrvatskoj, Emilija nam priznaje da ama baš nikada nije razmišljala o životu van Bosne i Hercegovine i svog Bišća.
„Volim ovaj grad. Tu je ono sve što mene čini sretnom. Želim da moja djeca tu odrastaju. Kad budu veliki, oni će sami naći sebi put tamo gdje će im biti bolje. A nadam se da će tada to biti ovdje.“
Bračni par Vuković mladima koji sve češće ne žele više od jednog djeteta poručuju:
„Svi kažu: 'Ne treba donositi djecu na ovakav svijet, nikad se ne zna gdje ćemo, kako ćemo.' Ne treba tako razmišljati. Jednostavno, ta djeca su veselje i to tjera dalje. Oni donesu veliku radost koja čovjeku obogati život i pomogne mu da se brine o njima još više. Nemojte se brinuti.“
Emilija, koja je završila Pedagoški fakultet, prije trudnoće volontirala je u udruženju djece i roditelja s posebnim potrebama Radosti druženja. Dugoročno, kada bebe malo narastu, nada se zaposlenju u struci koju voli, a to je odgajateljica u vrtiću.
Facebook Forum