Rizici pred paradu: Nasilje kao profesija

Da li su i u čemu LGBT organizacije i nevladin sektor grešile u poslednjih 13 godina, tokom kojih je održana samo jedna Parada ponosa, postoje li alternativna rešenja u organizaciji Prajda naredne godine i jesu li gej aktivisti u stanju da mobilišu širi front različitih ugroženih grupa? Ovo su teme o kojima se diskutovalo u sredu u beogradskom Kulturnom centru Rex, na javnom snimanju emisije Peščanik, koja je ovo izdanje posvetila Gej paradi zakazanoj za 28. septembar, za koju se još uvek ne zna hoće li se održati ili će je policija, kao i prethodne dve godine – zabraniti.

Dok javnost nekoliko dana uoči Prajda očekuje odluku državnog vrha koji se zaklanja iza takozvanih bezbednosnih procena, dramska spisateljica Biljana Srbljanović smatra da je takvo opravdanje neozbiljno.

„Procena bezbednosne situacije u ovom trenutku je takva da Ivica Dačić gleda da li policija regrutuje ili ne huligane da dođu da biju. To nisu neki ljudi koji se sami od sebe skupe i koji sami nabave oružje, nabilduju se, dođu do grada pa onda odjednom polude i krenu da biju. To su ljudi koji su plaćeni da to rade, njima je to profesija. Oni to rade godinama: malo idu u rat, malo idu na utakmice, malo se bave organizovanim kriminalom, a malo biju po ulicama onoga na koga ukaže prstom onaj koji ih plaća“, smatra Biljana Srbljanović.

Zgradu u kojoj je održana javna debata čuvale su jake policijske snage, što je donekle podsetilo na prošlogodišnju izložbu „Ecce Homo“, koju je od napada ekstremnih desničara i verskih fanatika čuvalo oko 2.000 policajaca. Za razliku od tog događaja, tribinu Peščanika desničari su ovog puta zaobišli.

Održavanje Parade ponosa pod strogo kontrolisan merama bezbednosti ne predstavlja poentu te manifestacije, smatra književni izdavač Dejan Ilić, koji napominje da je bitno napraviti širi front sa drugim ugroženim i manjinskim grupama.

„Šta je postigla grupa ljudi koja organizuje Paradu zato što zahteva ravnopravan položaj u društvu? Pa nije postigla ništa. Jer taj isti koji im garantuje bezbednost ih je nazvao bolesnima i nenormalnima. Dakle, oni u ovom trenutku rade za njega: ako Parade bude – on je dobar. Ako je ne bude – on je dobar. A oni koji u Paradiučestvuju nisu dobili ništa“, ističe Ilić i dodaje:

„Ja mislim da moraju da se traže drugi putevi i da se prave savezništva koja nisu savezništva sa vlastima. Na primer, štrajkuju neki radnici, vi kažete – idemo i mi. Ili ne moramo da idemo, podržaćemo ih. I onda se pokaže kako gej aktivisti nisu samo zaokupljeni samo sobom, iako imaju sva prava na to, jer su im životi toliko eški da imaju pravo na to. Ali to nije dovoljno. Tako bi pokazali da ih se tiče ovo društvo, da ih se tiču i neki drugi ljudi.“

Aktivista i član Organizacionog orbora Parade ponosa Boban Stojanović ističe da je, uprkos tome što je ova manifestacija do sada više puta zabranjena nego održana, Prajd uspeo da otvori u javnosti pitanje LGBT zajednice.

„Bitno je da se pitanje otvori i bitno je da se o tome debatuje. Ja vidim ogromnu razliku i, ako je verovati istraživanjima, taj stepen tolerancije je ipak mnogo veći. Razumevanje je je veće, a ljudi prepozanju da imamo i hoćemo nešto da kažemo. Ono što je urađeno od 2009. jeste da je napravljen ogroman pomak napred uopšte u percepciji problema homofobije, onosno postojanja LGBT zajednice“, rekao je Stojanović i dodao da je pozitivno i to što je ove godine po prvi put grupa intelektualaca okupljenih oko sajta Pečanik javno stala ispred Parade ponosa.

Pitanje prava LGBT osoba mnogo je šire i obuhvata i prava žena, što direktno udara na patrijarhat u srpskom društvu i to je ono što ovdašnje homofobe najviše plaši, ističe teoretičarka marketinga Nadežda Milenković.

„Cela ta njihova priča o identitetu i ’gej lobiju’ koji udara na naš identitet je nešto gde oni, po mom mišljenju, ne lažu. U smislu da to jeste udar na njihov lični identitet, jer su ga izgradili oko lične karte: muško, hetero, Srbin, pravoslavac. Ako im to oduzmeš, oni ne znaju ko su“, ističe Milenkovićeva.

Ona međutim dodaje da LGBT organizacije do sada te činjenice nisu uspele da jasno stave do znanja javnosti: „LGBT organizacije i aktivisti, prošle godine ste u komunikaciji kaskali jdan korak, a ove godine vas i nema.“

Iako su, kao i prethodnih godina, organizatori Prajda slali pozive političarima da dođu na šetnju koja treba da promoviše ljudska prava i loš položaj dela građanki i građana Srbije, svoje prisustvo do sada je potvrdilo svega dvoje funkcionera. Prvi potpredsednik Aleksandar Vučić rekao je da bi njegovo prisustvo bilo licemerno, dok je premijer Dačić otvoreno homoseksualnost nazvao bolešću.

Prema rečima Biljane Srbljanović, insistiranje organizatora Parade da na manifestaciju dođu vladajući političari su nepotrebna, čak i kontraproduktivna.

„Mene stvarno ne zanima da dovodim takav kontekst da Ivica Dačić treba da se izjašnjava o bilio čemu, a kamoli šta on uopšte misli. U tome jednostavno ne mogu da učestvujem. Jer, mislim da on zapravo i ne misli ništa. I ta neka priča da li on treba da se pojavi na početku, a Vučić na kraju – to je jedna vrsta gotovo estradizacije. Ja ne bih išla na Paradu ponosa na kojoj bi se pojavio Ivica Dačić, jer bi mi to bio znak da je to neka lažna priča“, navodi spisateljica.

Jedan od uzroka konfuzije uoči Prajda je i to što institucije koje bi primarno trebalo da se bave zaštitom ljudskih prava ne rade svoj posao, naglašava urednica Peščanika Svetlana Lukić.

„Šta je sa ljudima koje smo izabrali i koje plaćamo, kao što je zaštitnik građana? Gde je poverenica za ravnopravnost građana? Postoji ceo niz institucija koje više ne uzimamo u obzir, koje ne pominjemo. Imamo ljude koji su se deklarisali kao proveropski i građanski, recimo Tanju Miščević koja će izaći na Paradu ponosa. A, gde je ona bila kao građanka, kao profesorka fakulteta, svih ovih godina da ja njoj poverujem da to nije samo zbog toga što je na takvom mestu trenutno da je to zgodno zbog evropskih integracija“, zaključuje Lukićeva.

Tribina Peščanika deo je Nedelje ponosa, u okviru koje se održava niz kulturnih organizacija širom Beograda, koje predstavljaju uvod u završnu manifestaciju – Paradu ponosa.