Prošlo je više od jedne decenije otkako je u obrazovni sistem Srbije uvedena verska nastava. U međuvremenu, umesto novih ili barem renoviranih škola, grade se crkve, a verski obredi se, osim u učionicama i školskim svečanim salama, vrše i u državnoj instituciji kakva je Predsedništvo Srbije. Da li se i kako veronauka meša u prirodne nauke, kakvi su dosadašnji učinci verske nastave i na koji način država baštini sekularnost, ako to uopšte čini – neka su od pitanja o kojima se u sredu diskutovalo na tribini udruženja „Ateisti Srbije“ u beogradskom Domu omladine.
Nesporno je da se u sekularnoj državi može i treba pričati o religiji, ali je, osim načina na koji se to radi, važna i opšta klima u društvu po tom pitanju. U našem slučaju međutim, vlada atmosfera koja je daleko od sekularne, rekla je Biljana Stojković, vanredna profesorka Biološkog fakulteta u Beogradu govoreći na tribini „Knjige, zvona i praporci: Sekularnost i školstvo“.
Posledica takvog stanja je, dodaje, puzeći klerikalizam koji se vidi i u obrazovanju.
„Imamo nenaučne ili kvazinaučne kritike naučnih teorija, koje se prezentuju deci na veronauci. Dakle, kritika Darvina, Kopernika, svega što jeste naučna misao. Dakle, ne možete vi deci u školi prezentovati naučnu činjenicu da je evolucija činjenica prirode, a u isto vreme im prezentovati i alternativu, odnosno reći – evolucija ne postoji. To je šizoidno stanje koje je trenutno zastupljeno u našim školama“, ističe Stojkovićeva.
Ilustrativan primer odnosa srpske javnosti prema zastupnicima sekularizma je slučaj Siniše Vukadinovića. Ovaj profesor geografije i građanskog vaspitanja, bio je predmet javnog linča u ovdašnjim tabloidima, jer je govorio da nije u redu da učenici i profesori u školi ispoljavaju svoja verska osećanja.
Nakon toga su ga na pojedinim internet forumima targetirali oni koji sebe vole da nazivaju vernicima. To nije bilo jedino negativno iskustvo koje je Vukadinović doživeo.
„Kada smo učili o postanku Zemlje, đaci uvek pitaju: ’Crkva kaže ovo’, ja im odgovaram: ’Nauka kaže drugačije.’ Vi privatno možete da mislite i verujete u šta god hoećete, ali mi se u školi bavimo isključivo naukom. Da li se to nekome nije svidelo ili je preneo roditelju na drugačiji način – uglavnom, nije reagovala inspekcija iz Ministarstva, nego se pojavio inspektor iz Patrijaršije koji je inače zadužen za versku nasavu. Ja sam bio izričito protiv da bilo ko ko nema veze s Ministarstvom vodi računa o mom radu. Završilo se na tome, nije bilo nikakvih posledica, ali je to bilo neprijatno iznenađenje“, priseća se Vukadinović.
Iako je Vlada pokojnog premijera Zorana Đinđića još 2001. godine u škole uvela veronauku i, kao alternativu, građansko vaspitanje, još uvek se ne zna broj dece koja pohađaju nastavu ovih predmeta.
Više puta je u medijima bilo napisa o različitim nepravilnostima: od toga da se deca „vrbuju“ za versku nastavu do žalbi roditelja da su đaci koji su gubili čas iz građanskog priključeni odeljenju koje pohađa veronauku.
Predstavnici resornog Ministarstva obrazovanja su prvih godina imali problema sa kadrovima koji su držali versku nastavu, ali to se vremenom polako menja, kaže Snežana Pavlović, članica Vladine komisije za versku nastavu.
„Do 2004. godine, zaista je bilo ozbiljnih kadrovskih problema. Pokazala se potreba da se izvrši ozbiljna selekcija. Da se odluče da je to škola, da je to kuća u koju ulaze i kojoj moraju da se prilagode. Dobro je što u 2014. godini od 2.000 veroučitelja, njih 20-25 posto je još uvek u verskim odorama. Ostalo su civili, najčešće žene koje su na studijama veronauka i njima je to posao“, kaže Pavlovićeva.
Dok se đaci u brojnim školama širom Srbije svakodnevno bore s nedostacima osnovnih sanitarnih potreba, za predstavnike državnih institucija je, čini se, veći prioritet izgradnja pravoslavnih bogomolja. Na to je ukazao Siniša Vukadinović, koji je podsetio na jedan od skorašnjih primera:
„Imamo slučaj da predsednik Republike pravi zadužbinu, crkvu u svom rodnom selu sa 16 stanovnika, gde nema ni puta, niti škole. U isto vreme kad je objavljena ta informacija, objavljena je i vest da naša država nije iskoristila kredit Svetske banke za rekonstrukciju 823 toaleta u školama Srbije. Dakle, i dalje toliko škola nema toalet, odnosno imaju samo poljski WC, a 200 školskih objekata nema ni vodu.“
Prema mišljenju Biljane Stojković, politička elita do sada nije učinila dovoljno da zaštiti sekularnost u državi.
„Ja ću vas podsetiti“, kaže profesorka Stojković, „da je 2007. godine Savet Evrope ponudio svojim članicama, između ostalih i Srbiji, da verifikuju jedan dokument koji se bavi opasnostima od kreacionizma u obrazovanju. To naša država nije potpisala. Ja zaista ne mogu biti, makar i formalno, ubeđena u to da Crkva nema ambicije da izmeni sekularnost u obrazovanju.“
U evropskim državama nastava veronauke se organizuje po različitim modelima. Jednako tako, pomoć u vezi s ukidanjem verske nastave treba tražiti među evropskim pokretima koji dele istu ideju, smatra profesorka u penziji Srbijanka Turajlić.
„Postoje preporuke Evropske komisije koje mit reba da prihvatimo. Postoje organizacije s kojima bismo se mogli povezati, ili bismo mogli napraviti svoju organizaciju koja bi se bavila tim pitanjima i koja bi krenula u aktivnu kampanju za promenu kurikuluma i za ukidanje verske nastave. Čini mi se da to možemo uraditi samo oslanjajući se na Evropu“, kaže profesorka Turajlić.
Nesporno je da se u sekularnoj državi može i treba pričati o religiji, ali je, osim načina na koji se to radi, važna i opšta klima u društvu po tom pitanju. U našem slučaju međutim, vlada atmosfera koja je daleko od sekularne, rekla je Biljana Stojković, vanredna profesorka Biološkog fakulteta u Beogradu govoreći na tribini „Knjige, zvona i praporci: Sekularnost i školstvo“.
Posledica takvog stanja je, dodaje, puzeći klerikalizam koji se vidi i u obrazovanju.
„Imamo nenaučne ili kvazinaučne kritike naučnih teorija, koje se prezentuju deci na veronauci. Dakle, kritika Darvina, Kopernika, svega što jeste naučna misao. Dakle, ne možete vi deci u školi prezentovati naučnu činjenicu da je evolucija činjenica prirode, a u isto vreme im prezentovati i alternativu, odnosno reći – evolucija ne postoji. To je šizoidno stanje koje je trenutno zastupljeno u našim školama“, ističe Stojkovićeva.
Ilustrativan primer odnosa srpske javnosti prema zastupnicima sekularizma je slučaj Siniše Vukadinovića. Ovaj profesor geografije i građanskog vaspitanja, bio je predmet javnog linča u ovdašnjim tabloidima, jer je govorio da nije u redu da učenici i profesori u školi ispoljavaju svoja verska osećanja.
Nakon toga su ga na pojedinim internet forumima targetirali oni koji sebe vole da nazivaju vernicima. To nije bilo jedino negativno iskustvo koje je Vukadinović doživeo.
„Kada smo učili o postanku Zemlje, đaci uvek pitaju: ’Crkva kaže ovo’, ja im odgovaram: ’Nauka kaže drugačije.’ Vi privatno možete da mislite i verujete u šta god hoećete, ali mi se u školi bavimo isključivo naukom. Da li se to nekome nije svidelo ili je preneo roditelju na drugačiji način – uglavnom, nije reagovala inspekcija iz Ministarstva, nego se pojavio inspektor iz Patrijaršije koji je inače zadužen za versku nasavu. Ja sam bio izričito protiv da bilo ko ko nema veze s Ministarstvom vodi računa o mom radu. Završilo se na tome, nije bilo nikakvih posledica, ali je to bilo neprijatno iznenađenje“, priseća se Vukadinović.
Iako je Vlada pokojnog premijera Zorana Đinđića još 2001. godine u škole uvela veronauku i, kao alternativu, građansko vaspitanje, još uvek se ne zna broj dece koja pohađaju nastavu ovih predmeta.
Više puta je u medijima bilo napisa o različitim nepravilnostima: od toga da se deca „vrbuju“ za versku nastavu do žalbi roditelja da su đaci koji su gubili čas iz građanskog priključeni odeljenju koje pohađa veronauku.
Predstavnici resornog Ministarstva obrazovanja su prvih godina imali problema sa kadrovima koji su držali versku nastavu, ali to se vremenom polako menja, kaže Snežana Pavlović, članica Vladine komisije za versku nastavu.
„Do 2004. godine, zaista je bilo ozbiljnih kadrovskih problema. Pokazala se potreba da se izvrši ozbiljna selekcija. Da se odluče da je to škola, da je to kuća u koju ulaze i kojoj moraju da se prilagode. Dobro je što u 2014. godini od 2.000 veroučitelja, njih 20-25 posto je još uvek u verskim odorama. Ostalo su civili, najčešće žene koje su na studijama veronauka i njima je to posao“, kaže Pavlovićeva.
Dok se đaci u brojnim školama širom Srbije svakodnevno bore s nedostacima osnovnih sanitarnih potreba, za predstavnike državnih institucija je, čini se, veći prioritet izgradnja pravoslavnih bogomolja. Na to je ukazao Siniša Vukadinović, koji je podsetio na jedan od skorašnjih primera:
„Imamo slučaj da predsednik Republike pravi zadužbinu, crkvu u svom rodnom selu sa 16 stanovnika, gde nema ni puta, niti škole. U isto vreme kad je objavljena ta informacija, objavljena je i vest da naša država nije iskoristila kredit Svetske banke za rekonstrukciju 823 toaleta u školama Srbije. Dakle, i dalje toliko škola nema toalet, odnosno imaju samo poljski WC, a 200 školskih objekata nema ni vodu.“
Prema mišljenju Biljane Stojković, politička elita do sada nije učinila dovoljno da zaštiti sekularnost u državi.
„Ja ću vas podsetiti“, kaže profesorka Stojković, „da je 2007. godine Savet Evrope ponudio svojim članicama, između ostalih i Srbiji, da verifikuju jedan dokument koji se bavi opasnostima od kreacionizma u obrazovanju. To naša država nije potpisala. Ja zaista ne mogu biti, makar i formalno, ubeđena u to da Crkva nema ambicije da izmeni sekularnost u obrazovanju.“
U evropskim državama nastava veronauke se organizuje po različitim modelima. Jednako tako, pomoć u vezi s ukidanjem verske nastave treba tražiti među evropskim pokretima koji dele istu ideju, smatra profesorka u penziji Srbijanka Turajlić.
„Postoje preporuke Evropske komisije koje mit reba da prihvatimo. Postoje organizacije s kojima bismo se mogli povezati, ili bismo mogli napraviti svoju organizaciju koja bi se bavila tim pitanjima i koja bi krenula u aktivnu kampanju za promenu kurikuluma i za ukidanje verske nastave. Čini mi se da to možemo uraditi samo oslanjajući se na Evropu“, kaže profesorka Turajlić.
