Sve je u Srbiji u upravo odlazećoj 2012. „novo“ na jedan stari, više nego prepoznatljiv način. Pa tako i proces, hm, „rešavanja kosovskog problema“, da se poslužimo političkim žargonom koji je dizajniran tako da može da znači svašta, a ne kazuje baš ništa.
Dve su teme tu dominantne. Jedna je sam – stvarni ili navodni - pomak koji pravi sadašnja vlast u odnosu na prethodnu, a drugi je već famozna Platforma predsednika Nikolića koja, gle, taj isti pomak preventivno minira u startu.
Jasno je da Srbija ne može ni da „mrdne“ u pravcu evrointegracija bez konkretnih pregovora i dogovora s Prištinom, i bez konkretnog sprovođenja tih dogovora. U tom je smislu serija susreta premijera Dačića i Tačija ohrabrujuća, baš kao i više puta jasno izrečen stav „alternativnog predsednika Vlade“ Aleksandra Vučića da se u tom pravcu mora nastaviti, a da je sve drugo samo neodgovorno sejanje iluzija.
Dačićev je retorički pristup ovde posebno zanimljiv: jednog bi se dana razmetao vrućim patriotizmom (sa bezbedne distance) kao u najboljim danima Miloševićeve vlasti kojoj je ionako bio trbuhozborac, a drugog bi dana govorio o perspektivama Srbije na Kosovu krajnje otvoreno i realno, onako kako se, sasvim sigurno, govori u noćnim morama Vuka Jeremića.
No, svima je iz sadašnje vlasti jedno bilo zajedničko: pred sopstvenim biračkim telom, za koje s razlogom podozrevaju da pati od viška neodgovornog retoričkog patriotizma kojim su ga sami indoktrinirali tokom svojih dvadesetogodišnjih karijera, stalno su samoopravdavajuće ponavljali da, eto, moraju da sprovode „bolne“ sporazume s Prištinom i međunarodnom zajednicom jer ih je dogovorila prethodna, demokratska vlast. U podtekstu takvih izjava stoji ovo: mi to nikada ne bismo da je do nas, znate nas prekaljene rodoljube, ali šta da se radi, stvar je nasleđena i sada mora da se obavi do kraja...
Dakako, podtekst je podtekst i to šmirantsko namigivanje nikoga ne obavezuje ni na šta, ali nekome možda pruža nekakvu utehu. Istovremeno, međutim, iz delova bivše „druge Srbije“ koji su, manje ili više, svoj gnev na Tadića i demokrate artikulisali tako što su (ko nečinjenjem, ko bogme i vrlo aktivnim činjenjem) podržali povratak na vlast svojih nekadašnjih ljutih protivnika, čuje se kako, eto, sadašnja vlast oko Kosova čini hrabre iskorake na koje se te kunktatorske demokrate nisu usuđivale. Kakva konfuzija: one iste zasluge koje im pripisuje deo upokojene „druge Srbije“, Dačić, Vučić i ostali nekako uopšte ne bi da zadrže u svom posedu, nego ih simbolički transferišu prethodnoj vlasti, dakle onoj istoj koja navodno to nije htela ili bila sposobna i hrabra da uradi...
Deluje zbunjujuće i šizofreno, ali ispod svega toga nalazi se relativno jednostavna istina: nema te konstelacije snaga u Srbiji koja bi mogla izbeći da, u ovoj fazi, napokon otvorenije zagrize u „kosovski problem“. Osim, dakako, ako bi vlast osvojili „desni“ kritičari sadašnje vlasti (DSS, Dveri, ostatak radikala etc.), ali to je moguće samo u
slatkim snovima ljutih kolumnista desničarskih portala i ratobornih anonimnih blogera „iz dijaspore“. A možda i ponekog vladike pride.
I taman kada se učinilo da vlast ima nešto nalik na strategiju postepenog, ali konstantnog izvlačenja Srbije iz kosovskog ambisa, i da joj je taj posao utoliko olakšan što joj tu svakako neće smetati proevropska opozicija (DS,
LDP, LSV...), objavljena je predsednička Platforma. Nakon početnog šoka, a čini se da su „najšokiraniji“ bili upravo Vučić i Dačić, kao preostali deo vladajućeg trijumvijata, krenulo je njeno orkestrirano relativizovanje: te Platforma „nije Sveto pismo“, te na njoj mora još mnogo da se radi... I po svoj prilici ćemo početkom 2013. dobiti nekakav „usaglašen tekst“ koji će značiti njeno suštinsko razvodnjavanje. Ili možda i nećemo?
Naime, ključno je pitanje ovo: zašto je Nikolić izašao u javnost s dokumentom koji naprosto vrišti od posvađanosti s elementarnim činjenicama i mogućnostima Srbije? S dokumentom koji se, uostalom, neminovno čitao kao otvoreno saplitanje pre svega premijera Dačića, ali i Nikolićevog političkog „posinka“ i naslednika Aleksandra Vučića?
Ne pada nam na pamet da se ovde bavimo tabloidnim intrigimama tipa „ko je s kim u svađi“ i ko kome „radi o glavi“. Važno je jedino šta jedan ovakav dokument praktično znači. A tu nam se otvaraju dve mogućnosti.
Jedna je da Nikolić i ljudi koji ga okružuju (i savetuju) stvarno misle da ovakva Platforma može biti osnov za stvarnu politiku Srbije prema kosovskom pitanju. To bi bilo vrlo, vrlo zabrinjavajuće, čak alarmantno, jer bi značilo da Srbija ima predsednika koji se ni elementarno ne snalazi u činjenicama stvarnog života.
Druga mogućnost se ipak čini izglednijom: da Nikolić jednostavno želi da „opere ruke“ od onoga što će neminovno slediti, da poruči kako on nema ništa s tim, kako je on, eto, pravoverni patriota, ali šta da radi kad su njegova ustavna ovlašćenja tako skučena: „Kosovo? Ne znam ja ništa, pitajte Dačića i Vučića... Da sam se ja pitao sve bi bilo drugačije“.
Najblaže moguće ime za ovakvo političko ponašanje je neodgovorni, demagoški populizam. Kratkovidost i sebičnost lako idu uz to. Apsolutna potkapacitiranost za bilo koju vrstu ozbiljne državničke odgovornosti – jer biti „državnik“ nije samo slikati se po prijemima i postrojavati gardu uz himnu – takođe su sastavni, neodvojivi deo ovog „paketa“.
Ako je sve ovo tako – a ne vidi se da je neko ponudio argumente da nije – onda bi Srbija mogla imati još mnogo problema sa predsednikom ovoliko nedoraslim ljudskom i političkom formatu koji bi morao imati čovek na takvom mestu.
Ali, i o tome je valjalo misliti ranije, a u odbranu Tomislava Nikolića se mora rerći makar toliko da on, celokupnom svojom prethodnom karijerom, nikada nije ni obećavao da bi moglo biti drugačije.
E sad, ako je nerko „učitao“ u njega nešto čega nije bilo, nema i neće ni biti, to na koncu i nije Nikolićeva krivica.
Dve su teme tu dominantne. Jedna je sam – stvarni ili navodni - pomak koji pravi sadašnja vlast u odnosu na prethodnu, a drugi je već famozna Platforma predsednika Nikolića koja, gle, taj isti pomak preventivno minira u startu.
Jasno je da Srbija ne može ni da „mrdne“ u pravcu evrointegracija bez konkretnih pregovora i dogovora s Prištinom, i bez konkretnog sprovođenja tih dogovora. U tom je smislu serija susreta premijera Dačića i Tačija ohrabrujuća, baš kao i više puta jasno izrečen stav „alternativnog predsednika Vlade“ Aleksandra Vučića da se u tom pravcu mora nastaviti, a da je sve drugo samo neodgovorno sejanje iluzija.
Dačićev je retorički pristup ovde posebno zanimljiv: jednog bi se dana razmetao vrućim patriotizmom (sa bezbedne distance) kao u najboljim danima Miloševićeve vlasti kojoj je ionako bio trbuhozborac, a drugog bi dana govorio o perspektivama Srbije na Kosovu krajnje otvoreno i realno, onako kako se, sasvim sigurno, govori u noćnim morama Vuka Jeremića.
No, svima je iz sadašnje vlasti jedno bilo zajedničko: pred sopstvenim biračkim telom, za koje s razlogom podozrevaju da pati od viška neodgovornog retoričkog patriotizma kojim su ga sami indoktrinirali tokom svojih dvadesetogodišnjih karijera, stalno su samoopravdavajuće ponavljali da, eto, moraju da sprovode „bolne“ sporazume s Prištinom i međunarodnom zajednicom jer ih je dogovorila prethodna, demokratska vlast. U podtekstu takvih izjava stoji ovo: mi to nikada ne bismo da je do nas, znate nas prekaljene rodoljube, ali šta da se radi, stvar je nasleđena i sada mora da se obavi do kraja...
Dakako, podtekst je podtekst i to šmirantsko namigivanje nikoga ne obavezuje ni na šta, ali nekome možda pruža nekakvu utehu. Istovremeno, međutim, iz delova bivše „druge Srbije“ koji su, manje ili više, svoj gnev na Tadića i demokrate artikulisali tako što su (ko nečinjenjem, ko bogme i vrlo aktivnim činjenjem) podržali povratak na vlast svojih nekadašnjih ljutih protivnika, čuje se kako, eto, sadašnja vlast oko Kosova čini hrabre iskorake na koje se te kunktatorske demokrate nisu usuđivale. Kakva konfuzija: one iste zasluge koje im pripisuje deo upokojene „druge Srbije“, Dačić, Vučić i ostali nekako uopšte ne bi da zadrže u svom posedu, nego ih simbolički transferišu prethodnoj vlasti, dakle onoj istoj koja navodno to nije htela ili bila sposobna i hrabra da uradi...
Deluje zbunjujuće i šizofreno, ali ispod svega toga nalazi se relativno jednostavna istina: nema te konstelacije snaga u Srbiji koja bi mogla izbeći da, u ovoj fazi, napokon otvorenije zagrize u „kosovski problem“. Osim, dakako, ako bi vlast osvojili „desni“ kritičari sadašnje vlasti (DSS, Dveri, ostatak radikala etc.), ali to je moguće samo u
slatkim snovima ljutih kolumnista desničarskih portala i ratobornih anonimnih blogera „iz dijaspore“. A možda i ponekog vladike pride.
I taman kada se učinilo da vlast ima nešto nalik na strategiju postepenog, ali konstantnog izvlačenja Srbije iz kosovskog ambisa, i da joj je taj posao utoliko olakšan što joj tu svakako neće smetati proevropska opozicija (DS,
LDP, LSV...), objavljena je predsednička Platforma. Nakon početnog šoka, a čini se da su „najšokiraniji“ bili upravo Vučić i Dačić, kao preostali deo vladajućeg trijumvijata, krenulo je njeno orkestrirano relativizovanje: te Platforma „nije Sveto pismo“, te na njoj mora još mnogo da se radi... I po svoj prilici ćemo početkom 2013. dobiti nekakav „usaglašen tekst“ koji će značiti njeno suštinsko razvodnjavanje. Ili možda i nećemo?
Naime, ključno je pitanje ovo: zašto je Nikolić izašao u javnost s dokumentom koji naprosto vrišti od posvađanosti s elementarnim činjenicama i mogućnostima Srbije? S dokumentom koji se, uostalom, neminovno čitao kao otvoreno saplitanje pre svega premijera Dačića, ali i Nikolićevog političkog „posinka“ i naslednika Aleksandra Vučića?
Ne pada nam na pamet da se ovde bavimo tabloidnim intrigimama tipa „ko je s kim u svađi“ i ko kome „radi o glavi“. Važno je jedino šta jedan ovakav dokument praktično znači. A tu nam se otvaraju dve mogućnosti.
Jedna je da Nikolić i ljudi koji ga okružuju (i savetuju) stvarno misle da ovakva Platforma može biti osnov za stvarnu politiku Srbije prema kosovskom pitanju. To bi bilo vrlo, vrlo zabrinjavajuće, čak alarmantno, jer bi značilo da Srbija ima predsednika koji se ni elementarno ne snalazi u činjenicama stvarnog života.
Druga mogućnost se ipak čini izglednijom: da Nikolić jednostavno želi da „opere ruke“ od onoga što će neminovno slediti, da poruči kako on nema ništa s tim, kako je on, eto, pravoverni patriota, ali šta da radi kad su njegova ustavna ovlašćenja tako skučena: „Kosovo? Ne znam ja ništa, pitajte Dačića i Vučića... Da sam se ja pitao sve bi bilo drugačije“.
Najblaže moguće ime za ovakvo političko ponašanje je neodgovorni, demagoški populizam. Kratkovidost i sebičnost lako idu uz to. Apsolutna potkapacitiranost za bilo koju vrstu ozbiljne državničke odgovornosti – jer biti „državnik“ nije samo slikati se po prijemima i postrojavati gardu uz himnu – takođe su sastavni, neodvojivi deo ovog „paketa“.
Ako je sve ovo tako – a ne vidi se da je neko ponudio argumente da nije – onda bi Srbija mogla imati još mnogo problema sa predsednikom ovoliko nedoraslim ljudskom i političkom formatu koji bi morao imati čovek na takvom mestu.
Ali, i o tome je valjalo misliti ranije, a u odbranu Tomislava Nikolića se mora rerći makar toliko da on, celokupnom svojom prethodnom karijerom, nikada nije ni obećavao da bi moglo biti drugačije.
E sad, ako je nerko „učitao“ u njega nešto čega nije bilo, nema i neće ni biti, to na koncu i nije Nikolićeva krivica.