Vojislav Koštunica, predsednik Vlade Srbije, ovih dana ima dosta razloga da bude srećan čovek: cela se njegova država, gotovo bez izuzetka – doduše, preko svojih predstavnika u vidu parlamentarnih političkih prvaka – silno iznenadila i uvredila zarad grubog pokušaja podrivanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta njegovog nosa! Retko su kada te profesionalne svađalice bile tako složne kao pre neki dan kada zajednički ustadoše, što u parlamentu, što u medijima i koekude, u odbranu Koštuničinog disajno-mirisajnog organa. Pomislio bi neko monumentalno neobavešten: e, srećne li zemlje u kojoj je jedan nos, pa makar i premijerski, najveći problem! Onaj ko je nešto obavešteniji zna da stvari nisu onakve kakvima se čine, to jest da je famozni nos – u celoj priči ni kriv ni dužan - samo prigodan »rekvizit«, varalica za one koji se inače daju uloviti na bućkalo, diletantski teatar u kojem se nesnosnom larmom ima zakloniti ona stvarna »fabula radnje«. Jer, prave teme i problemi po običaju su negde drugde.
Povod ovoj celovečernjoj farsi izjava je Željka Komšića, člana predsedništva Bosne i Hercegovine, kako bi Koštunica morao povući prste k sebi (u pogledu mešanja u unutrašnje odnose u BiH), jer bi u protivnom »mogao dobiti po prstima, a i po nosu«. Komšićeva je izjava krajnje neuobičajena za političko-diplomatski jezik, čak uličarski razbarušena, daleko izvan zone uštogljene polit-komunikacijske norme; otuda, tu je izjavu nepodnošljivo lako kritikovati, i mnogi nisu odoleli nesnosnom svrabu da nervoznome Bosancu nadmoćno očitaju lekciju iz bon-tona. Zašto da ne? Em su formalno u pravu, em tako mogu skrenuti pažnju sa onoga što bi trebalo da bude prava, ozbiljna tema. Upotrebljena je, dakle, kvarna eristička tehnika slična onoj u »slučaju Čanak«: hajde da ne govorimo o fašizmu, nego o »letvama«. Jeste da te »letve« zapravo uopšte ne postoje – kao ni opasnost po Koštuničin nos – ali mogu da posluže kao zgodan izgovor za beskonačno isprazno »pravedničko« nagvaždanje u čijoj će se lavini brzo zagubiti istinsko središte jednog starog Problema.
A šta je zapravo taj problem? To je navada ne samo Koštunice nego i dobrog dela vladajuće garniture kako u miloševićevskoj tako i u postmiloševićevskoj Srbiji da se prema susednoj državi odnose kao prema Alajbegovoj slami od koje svaki namernik može da zahvati šta stigne, i da s time radi šta hoće. Tako su oni »zahvatili« Republiku Srpsku, i ko im šta može? Zato se u diskursu oficijelnog Beograda Bosna i Hercegovina samo pro forma priznaje i tretira kao država, a suštinski se beogradska elita prema RS, dakle prema jednom njenom delu (istorijski i inače sasvim neutemeljenom, »ni iz čega« nastalom i arbitrarno-vojnički oblikovanom tokom 1992, kao rezultat masivnog i organizovanog etničkog čišćenja) odnosi kao prema nekakvoj nezvaničnoj »ekstenziji« Srbije, po sistemu: ako već ne možemo da je pripojimo, učinićemo sve da izignorišemo svaki »bosanski« kontekst te tvorevine. Za taj se postupak koriste razni šuplji eufemizmi (»specijalni i paralelni odnosi« etc.), ali treba uistinu biti rasni politički idiot pa ne videti sasvim jasno o čemu se radi. Zvanična Srbija tretira RS kao svoju prćiju koja je tek slučajno »parkirana« u komšijskom dvorištu, a šta o tome misli Bosna i ceo ostatak sveta, to nije ni važno. Dovoljno je videti kako se u Beogradu primaju čelnici iz Banjaluke – kao klasični državnici, naime – ili kako u vokabularu svih medija, institucija i zvaničnika postoji gotovo beziznimno, na primer, »granica između Srbije i Republike Srpske«, kao da se radi o dva statusno »ravnopravna« subjekta, koji se mogu »graničiti«. E sad, ako mi neko hoće reći da sam paranoičan, odvraćam da sam samo logičan: ili je i RS država, ili je i Srbija tek – »entitet«! Samo još ne znamo tačno čega. Možda jednom i saznamo? Spasiba, njet, radije ne bismo.
Nije Koštunica uradio ništa što je bez presedana, ili što bitno odskače od neke okvirne »bosanske« strategije beogradskog establišmenta; ne, on je samo malo »pregrejao« retoriku, sasvim u skladu s generalnim podizanjem »patriotske« vreline pred očekivano rešavanje kosovskog čvora. Zauzvrat je dobio jednu kratkofitiljnu reakciju, i sada traje Velika Operacija Zamene Teza: nije važno što Koštunica sasvim praktično zadire u pitanja unutrašnjeg ustrojstva druge države, važno je što mu Komšić na to ne odgovara jezikom visokog viktorijanskog plemstva. To je poruka koju šalje beogradska »koalicija nosobranitelja«: hajde da usitnimo krupno za sporedno, hajde da zamenimo razgovor o ozbiljnim i važnim stvarima sa potencijalno dalekosežnim posledicama horskim licemernim zgražavanjem nad nečijim sumnjivim manirima.
Jeste da je u ovom delu sveta, tu sasvim nedavno, zarad besmislica i besposlica proliven ceo okean ljudske krvi, ali to kao da nije bilo dovoljno da se oni koji bi morali imati najviše odgovornosti opamete i uozbilje. No opet, žalim što ću razočarati bezbrojne ljubitelje virtuelnih »ravnoteža«: da bi ovakve stvari prestale da se događaju, Komšić bi možda trebao da ode na kurs bontona, no Koštunici i istomišljenicima bilo bi neophodno kudikamo ozbiljnije i temeljitije »preumljenje«... Hoće li do njega doći? Neće. Hoće li to dovesti do novih, vrlo ozbiljnih problema? Hoće. I gde je tome kraj? To ne zna niko, pa čak ni Onaj koji je odavno digao ruke i rekao nam svima svoje teško »laku noć«.
Povod ovoj celovečernjoj farsi izjava je Željka Komšića, člana predsedništva Bosne i Hercegovine, kako bi Koštunica morao povući prste k sebi (u pogledu mešanja u unutrašnje odnose u BiH), jer bi u protivnom »mogao dobiti po prstima, a i po nosu«. Komšićeva je izjava krajnje neuobičajena za političko-diplomatski jezik, čak uličarski razbarušena, daleko izvan zone uštogljene polit-komunikacijske norme; otuda, tu je izjavu nepodnošljivo lako kritikovati, i mnogi nisu odoleli nesnosnom svrabu da nervoznome Bosancu nadmoćno očitaju lekciju iz bon-tona. Zašto da ne? Em su formalno u pravu, em tako mogu skrenuti pažnju sa onoga što bi trebalo da bude prava, ozbiljna tema. Upotrebljena je, dakle, kvarna eristička tehnika slična onoj u »slučaju Čanak«: hajde da ne govorimo o fašizmu, nego o »letvama«. Jeste da te »letve« zapravo uopšte ne postoje – kao ni opasnost po Koštuničin nos – ali mogu da posluže kao zgodan izgovor za beskonačno isprazno »pravedničko« nagvaždanje u čijoj će se lavini brzo zagubiti istinsko središte jednog starog Problema.
A šta je zapravo taj problem? To je navada ne samo Koštunice nego i dobrog dela vladajuće garniture kako u miloševićevskoj tako i u postmiloševićevskoj Srbiji da se prema susednoj državi odnose kao prema Alajbegovoj slami od koje svaki namernik može da zahvati šta stigne, i da s time radi šta hoće. Tako su oni »zahvatili« Republiku Srpsku, i ko im šta može? Zato se u diskursu oficijelnog Beograda Bosna i Hercegovina samo pro forma priznaje i tretira kao država, a suštinski se beogradska elita prema RS, dakle prema jednom njenom delu (istorijski i inače sasvim neutemeljenom, »ni iz čega« nastalom i arbitrarno-vojnički oblikovanom tokom 1992, kao rezultat masivnog i organizovanog etničkog čišćenja) odnosi kao prema nekakvoj nezvaničnoj »ekstenziji« Srbije, po sistemu: ako već ne možemo da je pripojimo, učinićemo sve da izignorišemo svaki »bosanski« kontekst te tvorevine. Za taj se postupak koriste razni šuplji eufemizmi (»specijalni i paralelni odnosi« etc.), ali treba uistinu biti rasni politički idiot pa ne videti sasvim jasno o čemu se radi. Zvanična Srbija tretira RS kao svoju prćiju koja je tek slučajno »parkirana« u komšijskom dvorištu, a šta o tome misli Bosna i ceo ostatak sveta, to nije ni važno. Dovoljno je videti kako se u Beogradu primaju čelnici iz Banjaluke – kao klasični državnici, naime – ili kako u vokabularu svih medija, institucija i zvaničnika postoji gotovo beziznimno, na primer, »granica između Srbije i Republike Srpske«, kao da se radi o dva statusno »ravnopravna« subjekta, koji se mogu »graničiti«. E sad, ako mi neko hoće reći da sam paranoičan, odvraćam da sam samo logičan: ili je i RS država, ili je i Srbija tek – »entitet«! Samo još ne znamo tačno čega. Možda jednom i saznamo? Spasiba, njet, radije ne bismo.
Nije Koštunica uradio ništa što je bez presedana, ili što bitno odskače od neke okvirne »bosanske« strategije beogradskog establišmenta; ne, on je samo malo »pregrejao« retoriku, sasvim u skladu s generalnim podizanjem »patriotske« vreline pred očekivano rešavanje kosovskog čvora. Zauzvrat je dobio jednu kratkofitiljnu reakciju, i sada traje Velika Operacija Zamene Teza: nije važno što Koštunica sasvim praktično zadire u pitanja unutrašnjeg ustrojstva druge države, važno je što mu Komšić na to ne odgovara jezikom visokog viktorijanskog plemstva. To je poruka koju šalje beogradska »koalicija nosobranitelja«: hajde da usitnimo krupno za sporedno, hajde da zamenimo razgovor o ozbiljnim i važnim stvarima sa potencijalno dalekosežnim posledicama horskim licemernim zgražavanjem nad nečijim sumnjivim manirima.
Jeste da je u ovom delu sveta, tu sasvim nedavno, zarad besmislica i besposlica proliven ceo okean ljudske krvi, ali to kao da nije bilo dovoljno da se oni koji bi morali imati najviše odgovornosti opamete i uozbilje. No opet, žalim što ću razočarati bezbrojne ljubitelje virtuelnih »ravnoteža«: da bi ovakve stvari prestale da se događaju, Komšić bi možda trebao da ode na kurs bontona, no Koštunici i istomišljenicima bilo bi neophodno kudikamo ozbiljnije i temeljitije »preumljenje«... Hoće li do njega doći? Neće. Hoće li to dovesti do novih, vrlo ozbiljnih problema? Hoće. I gde je tome kraj? To ne zna niko, pa čak ni Onaj koji je odavno digao ruke i rekao nam svima svoje teško »laku noć«.