Nije bilo davno – nema tome ni dve godine – kako je Ivica Dačić skrušeno stajao pod najpoznatijom požarevačkom lipom, zaklinjući se neumrlom Slobodanu Miloševiću na večnu vernost, simbolišući tako onu dobro poznatu, pomalo perverznu poziciju Socijalističke partije Srbije kao doživotnih Miloševićevih siročića, osuđenih na nesnalaženje u realnom svetu dvadeset i prvog veka. Eto, jedva je pet-šest godišnjih doba prominulo otada, a čovek bi danas već posumnjao da se to ikada desilo, a ako se i desilo, ni Dačić ni njegovi saveznici verovatno se toga više ne sećaju. Možda je to nešto nalik amneziji pijanog čoveka koji se otrežnjen više ne seća svojih pijanih poduhvata...
Ako bismo dalje razvijali ovu (sumnjivu) pretpostavku o učinku amnezije, možda bismo mogli ići čak tako daleko da posumnjamo i da su se strašne postjugoslovenske devedesete ikada desile, a ako su se i zbile, nekako bi bilo neverovatno da su uprepodobljeni Dačić i ostali asovi srpskih socijalista u tome bilo kako učestvovali, a kamoli kao ona „pogrešna strana“... Ali, postoji trenutak u kojem amnezija prerasta u negovani, u osnovi hinjeni zaborav, a to onda već može biti samo zaborav zločinca ili saučesnika, dakle, zaborav onoga kome je zaborav u elementarnom interesu. Drugim rečima, jasno je ko su i ko su bili i Dačić i svi do Dačića, i nema te političke travestije koja to može oprati, obrisati, poništiti, ili makar relativizovati, reinterpretirati. Nema tu, naime, šta da se „reinterpretira“, jer u tome nema novih momenata: ništa ne može retroaktivno učiniti njihovu ulogu ne samo boljom, nego makar malo manje strašnom nego što je bila. Oni su – kao verne sluge svog kvazimesijanskog šefa - centralni jahači apokalipse „zapadnog Balkana“, i nema te istorije koja to može opovrgnuti, a da ostane istorija.
Sve je ovo jasno, ili bi makar jasno moralo biti, pa ipak, nije manje jasno ni to da se sa SPS-om dešava nešto „čudno“. To što se zbiva malo je starije od nekoliko dana, nedelja ili meseci, staro je barem koliko i odlazak Miloševića u Hag i stanovita „emancipacija“ beogradsakog rukovodstva od njegovog – ionako sve sumnjivije pribranog – mesijanskog hipnotičkog dejstva. Ipak, pravi učinak transformacije socijalista bilo je tek (ne)očekivano udruživanje na vlasti sa Tadićevom Demokratskom strankom, uz silno prateće zaklinjanje u „evropske vrednosti“, „Evriopsku uniju kao perspektivu Srbije“, „ideale moderne levice“ i tome slično. Veliko međukongresno okupljanje socijalista od pre nekoliko dana kao da je zacementiralo ovu orijentaciju, kao da je nešto što je možda moglo izgledati kao taktika ozvaničilo kao strategiju „stare, a nove“ Socijalističke partije. Primećeno je već da je ovaj socijalistički skup gotovo pa zvanično otpremio Miloševića u istoriju, pa neka ona vidi šta će s njim, i kako će mu presuditi. Na Dačiću i ekipi je, reklo bi se, da ta presuda njemu ne bude i presuda njima, iz čega bi se moglo zaključiti da je čak i njima jasno da ta presuda na koncu nikako, baš nikako ne može biti „oslobađajuća“... Sami (vodeći) socijalisti – uz živopisne izuzetke poput Milutina Mrkonjića, koji mogu dobro da posluže za učvršćivanje desnog krila glasačko-simpatizerske mase – po svemu sudeći su izabrali pristup koji bi se mogao nazvati „maksimalno moguće ignorisanje Miloševića“. To u praksi znači ovo: ne pričati o njemu ni loše ni dobro, zapravo, ne pričati o njemu uopšte, gde god je to moguće; a kada se ponešto ipak mora reći, neka to bude neodređeno, okruglo pa na ćoše, uz obavezno fraziranje da nas „ne zanima prošlost, nego budućnost“, pa onda neka iz tog galimatijasa svako za sebe izvuče ono što mu odgovara.
Ljudima kojima negovani zaborav nije način funkcionisanja sve ovo nužno ostavlja gorak ukus u ustima: reklo bi se da je gotovo ceo socijalistički vrh – uz retke izuzetke, mahom one koji su zaglavili u Hagu – veoma jeftino prošao (ne samo u političkom, nego i u krivično-pravnom smislu) s obzirom na to šta je sve njihova vladavina donela i Srbiji i njenim susedima. I to nije kraj: kako stvari stoje, još će na kraju bar deo socijalista ispasti zaslužan za uspeh evrointegracija Srbije, ako tog uspeha na koncu bude... Nepravedno? Apsurdno? Veoma verovatno da je tako, ali glupo je kriviti socijaliste zbog toga: oni su pronašli prazan prostor za sebe i vešto ga popunili, što i jeste posao ozbiljne i ambiciozne političke partije. Ali, ko je prethodno ispraznio taj prostor za „gubitnike Petog oktobra“? Naravno, jedan deo „pobednika Petog oktobra“, naročito onih oko Koštunice koji su de facto prebegli na drugu, antievropsku stranu. Umesto zgražanja nad Dačićem i društvom, valjalo bi misliti o tome.
Ako bismo dalje razvijali ovu (sumnjivu) pretpostavku o učinku amnezije, možda bismo mogli ići čak tako daleko da posumnjamo i da su se strašne postjugoslovenske devedesete ikada desile, a ako su se i zbile, nekako bi bilo neverovatno da su uprepodobljeni Dačić i ostali asovi srpskih socijalista u tome bilo kako učestvovali, a kamoli kao ona „pogrešna strana“... Ali, postoji trenutak u kojem amnezija prerasta u negovani, u osnovi hinjeni zaborav, a to onda već može biti samo zaborav zločinca ili saučesnika, dakle, zaborav onoga kome je zaborav u elementarnom interesu. Drugim rečima, jasno je ko su i ko su bili i Dačić i svi do Dačića, i nema te političke travestije koja to može oprati, obrisati, poništiti, ili makar relativizovati, reinterpretirati. Nema tu, naime, šta da se „reinterpretira“, jer u tome nema novih momenata: ništa ne može retroaktivno učiniti njihovu ulogu ne samo boljom, nego makar malo manje strašnom nego što je bila. Oni su – kao verne sluge svog kvazimesijanskog šefa - centralni jahači apokalipse „zapadnog Balkana“, i nema te istorije koja to može opovrgnuti, a da ostane istorija.
Sve je ovo jasno, ili bi makar jasno moralo biti, pa ipak, nije manje jasno ni to da se sa SPS-om dešava nešto „čudno“. To što se zbiva malo je starije od nekoliko dana, nedelja ili meseci, staro je barem koliko i odlazak Miloševića u Hag i stanovita „emancipacija“ beogradsakog rukovodstva od njegovog – ionako sve sumnjivije pribranog – mesijanskog hipnotičkog dejstva. Ipak, pravi učinak transformacije socijalista bilo je tek (ne)očekivano udruživanje na vlasti sa Tadićevom Demokratskom strankom, uz silno prateće zaklinjanje u „evropske vrednosti“, „Evriopsku uniju kao perspektivu Srbije“, „ideale moderne levice“ i tome slično. Veliko međukongresno okupljanje socijalista od pre nekoliko dana kao da je zacementiralo ovu orijentaciju, kao da je nešto što je možda moglo izgledati kao taktika ozvaničilo kao strategiju „stare, a nove“ Socijalističke partije. Primećeno je već da je ovaj socijalistički skup gotovo pa zvanično otpremio Miloševića u istoriju, pa neka ona vidi šta će s njim, i kako će mu presuditi. Na Dačiću i ekipi je, reklo bi se, da ta presuda njemu ne bude i presuda njima, iz čega bi se moglo zaključiti da je čak i njima jasno da ta presuda na koncu nikako, baš nikako ne može biti „oslobađajuća“... Sami (vodeći) socijalisti – uz živopisne izuzetke poput Milutina Mrkonjića, koji mogu dobro da posluže za učvršćivanje desnog krila glasačko-simpatizerske mase – po svemu sudeći su izabrali pristup koji bi se mogao nazvati „maksimalno moguće ignorisanje Miloševića“. To u praksi znači ovo: ne pričati o njemu ni loše ni dobro, zapravo, ne pričati o njemu uopšte, gde god je to moguće; a kada se ponešto ipak mora reći, neka to bude neodređeno, okruglo pa na ćoše, uz obavezno fraziranje da nas „ne zanima prošlost, nego budućnost“, pa onda neka iz tog galimatijasa svako za sebe izvuče ono što mu odgovara.
Ljudima kojima negovani zaborav nije način funkcionisanja sve ovo nužno ostavlja gorak ukus u ustima: reklo bi se da je gotovo ceo socijalistički vrh – uz retke izuzetke, mahom one koji su zaglavili u Hagu – veoma jeftino prošao (ne samo u političkom, nego i u krivično-pravnom smislu) s obzirom na to šta je sve njihova vladavina donela i Srbiji i njenim susedima. I to nije kraj: kako stvari stoje, još će na kraju bar deo socijalista ispasti zaslužan za uspeh evrointegracija Srbije, ako tog uspeha na koncu bude... Nepravedno? Apsurdno? Veoma verovatno da je tako, ali glupo je kriviti socijaliste zbog toga: oni su pronašli prazan prostor za sebe i vešto ga popunili, što i jeste posao ozbiljne i ambiciozne političke partije. Ali, ko je prethodno ispraznio taj prostor za „gubitnike Petog oktobra“? Naravno, jedan deo „pobednika Petog oktobra“, naročito onih oko Koštunice koji su de facto prebegli na drugu, antievropsku stranu. Umesto zgražanja nad Dačićem i društvom, valjalo bi misliti o tome.