(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Ne znamo koliko košta čast, ne znamo koliko košta vlast, ali zato znamo koliko košta gas. Ruski gas, preciznije. On je jeftin, takoreći džabe, ako je kupac Vučićeva Srbija.
Aleksandar Vučić je vest o "povoljnom gasnom aranžmanu" objavio s notom trijumfalnosti maskirane u skrušenost za osmoškolce, znamo već svi tu njegovu "neodoljivu" facijalnu ekspresiju.
Neko ko je upravo pao s Marsa pomislio bi da se svi jagme za ruske energente, ali je, eto, baš Srbija uspela da dođe do njih, a ne da stvari stoje obrnuto: da ruske energente sada izbegava i na drugoj strani nadoknađuje ko god može, naročito na kontinentu na kojem se, kad sam poslednji put proveravao, nalazila i Srbija, a da razlozi tome nisu energetski niti generalno ekonomski, nego jasno i nedvosmisleno politički. Pa, ako hoćete, i moralni – zašto da ne?
I da imaju neposredne veze s onim preoblikovanjem sveta kakvo je preduzeo Vladimir Putin onog februarskog jutra kada je prvi ruski tenk prešao granicu i našao se u Ukrajini. Svi smo se tada probudili u tom svetu, ali se mnogima ne dopada mesto na kojem su se probudili. Jedino se za Srbiju ne zna šta joj se dopada: jedno joj govore usta, drugo oči, a treće činovi.
O razgovoru
A sve u vezi sa ovim najnovijim neviđenim uspehom nekrunisanog predsednika Srbije od početka je bilo umotano u onu već karakterističnu ambalažu bizarnosti. Prvo nam je rečeno da će Vučić telefonski razgovarati s Putinom, što bi za nas trebalo da bude jako važno. Potom je obznanjen dan, a zatim i sat budućeg razgovora: "nedelja u 11".
Teofil Pančić
Komentator Radija Slobodna Evropa (RSE) od 1999. Kolumnista i kritičar beogradskog nedeljnika Vreme od sredine devedesetih. U "Vremenu" uređuje kulturnu rubriku.
Objavljivao je u mnogim medijima na prostoru bivše Jugoslavije i šire, među kojima su Feral tribune, Globus, Jutarnji list, BH Dani, Peščanik, Pobjeda, Dnevnik (Ljubljana), Danas, Autonomija i drugi.
Predsednik je NIN-ovog žirija za roman godine, najznačajniju književnu nagradu Srbije.
Objavio je 21 knjigu izabranih kolumni, eseja, književnih, pozorišnih i filmskih kritika.
Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, za 1999. godinu, za domete u istraživačkom novinarstvu, u službi razvijanja prijateljstva među ljudima.
Rođen 1965. u Skoplju, živi u Novom Sadu.
Pokušavam da se setim nekog sličnog primera, ali ne uspevam. Najavljuju li inače državnici svoje međusobne telefonske razgovore, pa još ovako precizno? I čemu je to služilo? Da li je trebalo da se cela nacija u nedelju oko 11 utiša da ne ometa razgovor, i tako u napetoj tišini sačeka dobru vest (mogućnost loše vesti niko ozbiljan nije ni razmatrao, jer očigledno nije predviđena scenarijem)?
Naposletku, važnije od svega ovoga: šta se uopšte dešava iza ovih šarenih kulisa – pod uslovom da se uopšte nešto dešava, osim bezglavog komešanja?
Mnogi su doživeli "raščišćenu" postizbornu situaciju kao priliku za Vučića da se definitivno oslobodi (to jest, da oslobodi Srbiju) prekomernog i u svakom smislu nezdravog kremaljskog uticaja, i da njen spoljnopolitički mod, sa bezglavog glavinjanja na sve četiri strane od jedne do druge (ne)prilike, najzad stabilizuje u pravcu famoznih, u međuvremenu uveliko razvodnjenih "evropskih integracija".
I svi su nekako već videli da se dešava ono što su priželjkivali, ili čega su se pribojavali: te promeniće Vučić unutrašnje saveznike, te evo već menja retoriku svojih medija, te uvešće sankcije Rusiji sve tvrdeći da neće itd.
Gotovo ničega od toga, međutim, još nema, ali zato ima bratskih razgovora sa Putinom, neformalnih najava brze posete Sergeja Lavrova (koji se, razumljivo, poželeo putovanja), a ne naposletku i mudrovanja poput onog odlazeće premijerke da se Srbija ne pridružuje sankcijama agresoru ne zbog vlastitog interesa nego iz ni manje ni više nego "moralnih razloga". Čuvši ove nečuvene reči, moral je vrišteći pobegao s mesta radnje, ali nema veze, šteta je već učinjena.
Blef ili ne?
Ako podvučemo crtu, kako nam onda sve ovo izgleda? Ako Vučić "blefira" s ciljem da se koliko god je to moguće i spolja i iznutra osigura na drugoj strani pre nego što neopozivo uskladi Srbiju sa njenim sopstvenim kontinentom, onda mu je blef stvarno grandiozan, možda je već i samog sebe prevario. Ali takvi su blefovi mnogo češći kao papirnate konstrukcije u ne baš vrhunskoj fikciji nego kao nešto što se događa u realnoj istoriji.
A ako, dakle, nije blef, onda šta je? Možda da, koristeći čuvenu Okamovu britvu za razrešavanje nedoumica, pretpostavimo da je najjednostavniji i najočigledniji mogući odgovor ujedno i onaj koji je po svoj prilici najbliže istini: Srbija, to jest Vučić, ne može da preskoči sopstvenu senku jer to zapravo ni ne želi.
Možda bi i želeo kada bi to bilo lako i jeftino (kao Putinov gas), ali pošto iz mnogih razloga nije – jer bi prethodno valjalo raščistiti sav krš koji je uglavnom sam napravio u ovih desetak godina, a i ranije – onda je lakše i sigurnije ostati vezan za despotske "prijatelje" u najvećoj mogućoj meri, a za "Evropu" i ostale milozvučne projekcije ostaće koliko ostane.
Uvek će se naći dovoljno onih koji bi ovo proglasili državničkom mudrošću. Ostali će gledati s užasavanjem kako Srbija ostaje usamljeno ostrvo usred Evrope. A kakvo bi to ostrvo moglo da bude? Uprkos grejanju na jeftini gas, teško da će to biti tropski raj: više će ličiti na jedno od onih ostrva iz severnih ledenih mora, na mesto gde niko ne živi ako baš ne mora i ako baš nema kuda da ode.