Takav je valjda duh ovog vremena da svaki posao koji je imalo „javne“ prirode postaje neka vrsta public relatios poduhvata, a za onoga ko ga radi nije više dovoljno da dobro zna svoj posao, nego mora umeti i da ga „proda“, to jest, u konsekvenciji, da javnosti utrapi samog sebe kao neophodan produkt, da proda „priču“ o sopstvenoj vrednosti, o svom dorinosu opštem boljitku kao nečemu što biste mogli da propustite jedino na sopstvenu štetu.
Razume se da politika kao delatnost nije od ovoga izuzeta, štaviše, i u njoj je tzv. product placement postao alfa i omega svega. Do neke mere je to verovatno neizbežno, ali to ne znači da gubimo pravo na prigovor. A još manje pravo na jedno veoma važno podsećanje: product placement bi trebalo da dođe na red tek kada prvo osvojite sam product, kada krenete u akciju „prodavanja“ nečega suštinski opipljivog, vidljivog, sadržajnog, stvarnog.
Ima, doduše, i radiklno drugačijih pristupa politici, odnosno njenom „utrženju“. Postoji i „telešop“ prodaja nesupstancijalne politike, u skladu sa onom starom dosetkom „Evo ti ništa i drži ga dobro“. Najpristojnija imena za takav pristup su: demagogija, populizam, prodaja magle.
Iz nekog razloga, predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić naprosto obožava da komunicira s javnošću ili, kako on radije kaže, „sa svojim narodom“ neposredno i lično. Kada je u pitanju pokazivanje i tumačenje onoga što radi, tačnije, onoga što najavljuje da misli da kani da namerava da planira da uradi, i to evo „čim se steknu okolnosti“, Vučić malo šta prepušta svojim saradnicima i odgovarajućim stručnim službama kakve su svakoj vlasti sigurno na raspolaganju. Doduše, s obzirom na kvalitet pre svega njegovog političkog okruženja, tome se i ne treba čuditi, jer niko priseban ne bi voleo da mu takvi budu prenosnici ili tumači...
Samo otkad je postao premijer, Vučić nam se prvo obratio višečasovnim ekspozeom, pa smo u nastavcima gledali njegov najblaže i najblagonaklonije rečeno nervozni reality show u danima poplave, pa mamutske TV intervjue i gostovanja u društvu nekolikih svojih dežurnih evet-efendija, pa „strateški“ autorski tekst u notornom beogradskom tabloidu (!), pa nam se predsednik vlade evo obratio i „preko društvenih mreža“, a mejnstrim mediji to preneli, i to uglavnom u celosti, da se nešto krucijalno slučajno ne bi zagubilo u sažimanju.
Kažu da je Ugo Čavez, besmrtni venecuelanski vođa i globalni ljubimac progresivne šampanjske levice (koja nije morala lično da uživa blagodeti njegove antiimperijalističke demokratije) imao sopstvenu emisiju (neograničenog trajanja) na tamošnjoj javnoj televiziji, tako da je nacija bila direktno, u redovnim i izobilnim dozama, u toku s Vođinim burnim dijalektičkim razvojem. Da li je suviše cinično reći da bi možda i premijer Srbije trebalo da razmisli o nekoj takvoj formi svog javnog prisustva? Naprosto, da se cela stvar „ozakoni“, da dobije neku koliko-toliko kanalisanu formu. Ovako kako je, nikada ne znaš odakle će Vučić da udari svom snagom.
Ali, lako ćemo za eventualni višak cinizma. Šta ćemo, međutim, sa premijerovom navadom da nam se u bezbrojnim paraemotivnim solilokvijima stalno tužaka na užasne okolnosti u kojima je preuzeo vlast u zemlji (kao da za vlašću nije težio, nego je silom nateran), na neke zle ljude kod kuće i na strani koji ga sapliću, na nedorasli narod koji ne može da prati njegov tempo, na ovo i na ono... Sve i da smo toliko nadrealno benevolentni pa da kupimo ceo taj Vučićev paket bez bilo kojeg od vapijućih potpitanja, koga je na kraju uopšte briga? Naime, šta je odgovorna i uspešna politika ako ne vađenje jednog društva iz svakovrsnih dubioza, i to upravo uprkos nimalo povoljnim okolnostima i svakovrsnim opstrukcijama? Da je drukčije, svako bi mogao biti političar. Doduše, u Srbiji i jeste „svako“ političar, ali mislio sam na uspešne političare, da ne kažem baš - državnike.
Dalje, Vučićev suštinski problem i dalje ostaje pitanje sadržine. Mogao je, i uspeo je, da nekako zabašuri sopstvenu neslavnu političku prošlost i učini je dovoljno irelevantnom (duga je priča kako i zašto je do toga došlo) da mu je mnogi svesno zaborave, mogao je i da se trijumfalno vrati na vlast igrajući na kartu što spontane i zaslužene, što vešto isfabrikovane netrpeljivosti prema „tranzicionim lopovima“ iz vlasti koja je Srbiju vodila prethodne decenije. Međutim, kada se već ustoličiš na vrhu, onda „opozicioni“ diskurs više ne znači ništa i nikoga istinski ne zanima. A stalno vajkanje, tužakanje i svojevrsno samosažaljevanje bazično je „opoziciona“ retorika, nešto što je sasvim neproduktivno sa pozicije vlasti, dakle, onoga ko ima resurse, mehanizme, na kraju i dužnost da donosi odluke i preuzima odgovornost.
Ima u najnovijem Vučićevom obraćanju javnosti i aluzija na moguće napuštanje politike, ako ne uspe u svojim (i dalje nedefinisanim i prečesto kontradiktornim) „reformskim“ planovima. Zanimljivo je kako premijer nije odoleo da upotrebi taj svoj čest retorički motiv - mada bi bilo mnogo bolje da se suzdržao; svako s malo boljim političkim pamćenjem setiće se da je onaj nekadašnji, radikalski Vučić već nekoliko puta javno „pretio“ povlačenjem iz političkog života: te ako izgubi od Đilasa, te ako Nikolić izgubi od Tadića, te ako ovo, ako ono... I svaki put bi se dogodilo baš to što Vučić nije želeo, i svaki put bi Vučić nekako uspeo da zaboravi sopstveno obećanje, i da ostane u politici.
Ne zbog sebe, naravno, nego zbog svih nas. Jer, kako da liši Srbiju svojih toliko dragocenih namera i planova - ako već ne neke konkretne dobrobiti? I zato, očekujemo još emotivnih i samosažalnih nastupa garniranih nimalo diskretnim samohvalama i jetkim opaskama na račun retkih kritičara, očekujemo još najava da samo-što-nije nastupilo ovo ili ono što je Srbiji neophodno, i što će joj Aleksandar Vučić i njegova vlast doneti, evo danas-sutra, „samo da se steknu uslovi“.