(Komentar*)
Na proleće sledeće godine, u martu, najkasnije u aprilu, biće održani redovni izbori za gradsku vlast u Beogradu, kojoj tada ističe četvorogodišnji mandat. Mnogi smatraju da bi to mogli da budu prvi izbori nakon 2012. čiji bi ishod mogao da bude neizvestan, to jest, tačnija formulacija glasila bi: mogao bi da ne bude izvestan. Pod „izvesnošću“ ovde se podrazumeva pobeda Srpske napredne stranke, sa ili bez koalicionih partnera. Podrška režimu manja je u Beogradu nego drugde, ali ključno pitanje je: koliko manja? I postoji li stvarna spremnost i umeće opozicije da iskoristi šansu i preokrene jedan trend, što znači da je zalog na tim izborima mnogo veći od samog Beograda, mada je i sam Beograd dovoljno veliki i težak, u svakom smislu, političkom, materijalnom i simboličkom.
Po svemu sudeći, kombinacija tih dvaju faktora: relativne nesigurnosti režima u svoje trenutne beogradske kapacitete, i svesti da bi eventualni zaokret u Beogradu imao dalekosežan značaj za ostatak Srbije, dovela je do intenzivnog „brejnstorminga“ na dvoru i okolini: kako sprečiti svaku mogućnost da nešto pođe po zlu? Jedna od opcija koje su na stolu, i koja je vrlo izgledna, jeste raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora zajedno sa onim beogradskim. Svrha ovog poteza je jasna: refokusiranje sa „beogradskih“ na opštedržavne i tome slične teme, mnogo lakše usredsređivanje kampanje na ličnost Aleksandra Vučića (jedini dokazano prisutan, delatan i važan „sastojak“ SNS) i, sve u svemu, znatno jednostavniji put do otklanjanja jedne potencijalne opasnosti i produžavanja statusa quo.
Kad se podvuče crta, šta sve ovo znači? Vanredni izbori štetni su po opšti društveni interes i pogubni za demokratske standarde i načelno i sasvim pragmatično. Načelno, ne može – u neku ruku čak: ne sme – biti vanrednih izbora tamo gde vlada nije pala a vlast nije izgubila većinu, u protivnom oni su akt samovolje iz niskih ili u svakom slučaju politički nelegitimnih pobuda; na pragmatičnom nivou, koristili bi režimu, a odmagali opoziciji. Vučić, Dačić i ostali, međutim, to prikazuju drugačije, u stilu: nije da mi želimo izbore, nego ih želi opozicija, a mi smo – zato što smo tako dobri – uvek spremni da joj izađemo u susret. To je manipulativna laž i otvorena besmislica na tako mnogo načina, ali nema razloga da još jednom ne prođe nekažnjeno ako nema ko to da kaže, a i da postupa u skladu s rečenim.
Ovo konkretno znači: opozicija bi ponovnim pristankom na još jedne uvredljivo veštački izazvane vanredne izbore neopozivo postala samo fikus u Vučićevom kabinetu, manje ili više živopisna ergela bezopasnih dvorskih luda koje će uvek biti spremne da statiraju u Gospodarevim spektaklima.
Izbori, demokratske institucije i demokratski standardi su ozbiljna stvar, i svako ko pristane na sudelovanje u otvorenom sprdanju s njima postaje saučesnik. Zato je najbolje vlast preventivno isterati na čistinu, pružiti joj priliku – u opštem interesu – da na vreme odustane od još jednog ciklusa ciničnog devalviranja osnova predstavničke demokratije – koja je poredak sa čvrstim i suvislim pravilima, a ne danonoćno otvoreni populistički cirkus s pevanjem, psovanjem i slatkorečivim laganjem.
Aleksandar Vučić je bezbroj puta do sada iskazao svoj mentalni sklop uličnog navijačkog izgrednika
Aleksandar Vučić je bezbroj puta do sada iskazao svoj mentalni sklop uličnog navijačkog izgrednika, u čiji „repertoar“ spada i ono infantilno muškobanjasto začikavanje stvarnih ili zamišljenih protivnika: „ajde da se pošibamo, ako smete“. Odgovoriti pristankom na ovaj „izazov“, a sve u kompleksaškom strahu da se ne ispadne „kukavica koja nije za megdana“, znači pristati na huligansku logiku, estetiku i uopšte formatiranje života i ponašanja po tom modelu.
Naravno, kad bi opozicija koliko-toliko rezolutno i nedvosmisleno odbila ciničnu „ponudu“ u vidu vanrednih parlamentarnih izbora, odmah bi bila proglašena leglom kukavica bez ikakve podrške u „narodu“, koji zato ne smeju da izađu na izbore. Ali, to je cena koja se mora platiti, a ne da se oponaša Vučić u banalno mačističkom junačenju.
Naišavši na ovakav otpor, režim bi verovatno odustao od ove ideje, i to bi bio njegov poraz. Druga mogućnost bila bi da organizuje farsu od izbora bez izbora i bez relevantne opozicije, što bi opet bio njegov poraz, i to mnogo veći i dalekosežniji; od truleži koju bi počeo da emituje ne bi se više mogao spasiti, izjela i ga možda brzo i svakako neminovno.
Ako opozicija prenebregne ove činjenice, verovatno će morati da bude smenjena i pre smene režima.
Facebook Forum