Pomalo manihejski gledano, politika kao delatnost može se shvatiti ili kao kontinuirani napor u javnom interesu na osnovu ozbiljne i održive vizije javnog dobra zajednice kojom političar upravlja, ali tako što joj zapravo služi, ili pak kao dnevno preživljavanje bez obzira na okolnosti, a u svrhu uvećanja lične i grupne vlasti, moći i bogatstva, makar i po cenu posvemašnjeg nazadovanja društva.
Naravno, retko kad i retko gde postoje ove dve opcije u "čistom" stanju, u stoodstotnom rastvoru: ono po čemu ih ocenjuemo jeste razmer jednog i drugog.
To što se aktuelna vlast Srbije služi i raznim formama demagogije u "krpljenju" zjapećih rupa svoje politike po sebi i nije neoprostivo, pod uslovom da razvidno i nesumnjivo služi nekom razumno dostižnom javnom dobru.
Šta ćemo, međutim, ako se ovo neprestano glavinjanje ispostavlja kao samo sebi svrha, to jest da - visokoparnim proklamacijama nasuprot, a takvih proklamacija (valjda zbog patetično-samosažalnog i samoveličajućeg stila svog nosioca) u epohi vlasti Aleksandra Vučića imamo više nego ikada - taktika preživljavanja apsorbuje strategiju razvoja? Nema tu mesta za neki ovih dana toliko spominjani "plan B": ne postoji, naime, ni "plan A" nego se isti samo fingira, i još se taj fantom ideje retušira od prilike do prilike.
Vidi se ovo, upravo predobro, i na spoljnom i na unutrašnjem planu - koji se ionako nužno prepliću, ponekad do nerazlučivosti. Recimo, šta znači ovo glavinjanje Srbije od zapanjujuće vulgarnog, ponižavajućeg i anahronog ulagivanja "Kremlju" na onoj skrnavoj jesenjašnjoj paradi kojom je politikantski zloupotrebljen jedan častan i važan datum, pa do retoričkog zaklinjanja u "Evropu" u svakoj zgodno obavezujućoj prilici?
A onda kada iz Moskve nenajavljeno otkažu Južni tok, odjednom se krene u bezglavu jurnjavu za "planom B" tek ne bi li se pokazalo kako je i "plan A" bio samo nevešta improvizacija...
Evo se ovih dana masivno spinuje kako čak i neke packe koje je ovih dana dobio Aleksandar Vučić od zvanične ruske televizije treba da na posredan način garantuju "proevropski" kurs vlasti, mada isti taj premijer koristi ama baš svaku priliku da se besno i jetko istrese po bilo kome ko predstavlja evropske institucije, ako li ovaj samo izrazi makar i najblažu skepsu prema načinu obnašanja vlasti, naročito kada je u pitanju odnos prema medijima, opoziciji i nezavisnim institucijama?
Drugi primer nije manje zanimljiv. Odlično je što vlada Srbije održava zajedničke sednice s vladama u Skoplju i Ljubljani, i nije manje odlično ni što je premijer Vučić bio u Zagrebu na inauguraciji nove predsednice Hrvatske, ali možemo li zbog toga zaboraviti da se ovo potonje dogodilo uglavnom tek zato što se tamo nije našao Tomislav Nikolić, predsednički kolega Kolinde Grabar Kitarović? Na stranu što dobronamerni posmatrač prosto ne može da se odluči između nelagode što predsednika Srbije nije bilo gde bi morao da bude, i nelagode pred tim šta bi sve mogao da, hm... izjavi, da je tamo ipak bio?
Jer, Nikolić je naprosto takav, intelektualno neukrotiv: nema toga što njemu ne i moglo pasti na pamet, a odatle i sići do usana pred mikrofonom.
Predsednička razbarušenost u reči i misli nešto je s čim moramo živeti kad nam se već Nikolić desio, ali ima tu jedna druga stvar koja nije nimalo šaljiva. I ona se, naime, posredno upotrebljava za neutemeljeno iscrtavanje razlika između njega i izvršne vlasti.
Nikolić je, naime, uspeo da napravi najveći skandal dosadašnje bogate predsedničke karijere intervjuom u kojem je na nedostojan način i kršeći svoja ustavna ovlašćenja isprozivao tužioca za ratne zločine implicitno mu čak pripretivši da "ne kopa" previše po zemlji Srbiji u potrazi za dokazima ratnih zločina - naročito onih koji bi eventualno mogli ticati trenutnih miljenika vlasti, poput generala Dikovića.
Zbog toga je s razlogom pokrenuta opoziciona inicijativa za skupštinski opoziv predsednika. Jasno je svakome, dakako, da "neće ništa biti" od te iniciative, ali ona je svakako važna makar zbog elementarne društvene higijene i pitanja opstanka kakvih-takvih kriterijuma javnog govora i političke odgovornosti.
Kako god bilo, sada se i Nikolićev istup instrumentalizuje u svrhu scenaristički tanušnog razlučivanja "lošeg policajca" Nikolića, koji eto ne shvata ulogu i smisao nezavisnih institucija, i "dobrog policajca", veberovskog Evropljanina Vučića, koji mora da pegla njegove brljotine.
Stvarnost brutalno demantuje ovu fikciju, jer nije li struktura Srpske napredne stranke, pod neposrednim i nimalo skrivenim vodstvom Vučića, pokrenula javnu hajku na ombudsmana Sašu Jankovića, a posle i na Fond za humanitarno pravo, optužujući ih, između ostalog, i za potkopavanje vojske? Nisu li i pritisci na tužioca Vukčevića permanentni?
A pritisci na medije - ima li ikoga u Srbiji ko veruje da medijima prava opasnost preti od, naprimer, Nikolićeve saradnice Stanislave Pak? Nije Tomislav Nikolić učinio ništa što nije prethodno učinio Aleksandar Vučić sa najbližim saradnicima; jedino je Nikolićev stil malo manje šlifovan, bliži duhu izvornog radikalizma, sa kojeg su se obojica mnogo vode napili.
Posao iluzionista je da diluju iluzije, ali u tome ih ne bi trebalo podržavati, naprotiv. Nijedno se društvo još nije usrećilo temeljeći svoje nade i planove na lažima i falsifikovanju elementrnih činjenica ili sistematskom prikrivanju previše vidljive konfuzije i previše ogromnih zloupotreba, pa je sigurno da srpsko društvo neće ni u tome biti izuzetak.