Ko je mislio da je najnapetiji deo cele one ne preterano inventivno režirane drame oko “rekonstrukcije” Vlade Srbije prošao u onom trenutku kada je postalo jasno ko iz nje odlazi, a ko ostaje – možda je i potcenio dramaturški potencijal glavnog autora ovog zbitija, u nemalom delu javnosti ionako od početka pomalo zlurado proglašavanog za neku vrstu “rijaliti šoua”. Naime, ispalo je da su najveća uzbuđenja u tom trenutku tek počela: startovala je trka za naslednike onih ministara koji su obazrivo zamoljeni da odu iako su – kako tvrde oni isti koji su ih pustili niz vodu – inače radili sjajno i fenomenalno.
Od lidera ovdašnjih parlamentarnih stranaka jedino je, doduše, Čedomir Jovanović školovani dramaturg, ali izgleda da je Aleksandar Vučić prirodni talenat. A kako je još i radišan čovek, srećna kombinacija dara i truda nije mogla da ne poluči rezultat. Dakle, inače nesumnjivo vrlo živopisne ličnosti poput Milutina Mrkonjića, Žarka Obradovića ili gospodina koji je vodio resor kulture još nisu ni ispraznile svoje kabinete a već su nekako pale u zaborav, dočim se javnost intenzivno bavi mogućim prinovama. Vučić je brže-bolje pustio pogolem, drečav i glasan probni balon u vidu ni manje ni više nego Dominika Stros-Kana, našlo se tu i imena ministara vlada Margaret Tačer ili Tonija Blera, da bi se (bar za sada) sve te pompezne najave svele na jednog “domaćeg stranca”, do sada za ovdašnju javnost potpuno nepoznatog Lazara Krstića, 29-godišnjeg diplomca s Jejla, rodom Nišliju. Ne bi bilo nezanimljivo znati šta je mislio i kako se osećao Mlađan Dinkić (kojeg javnost ipak nije zaboravila, niti će, niti bi joj to bilo pametno, jer su njegova politička vaskrsnuća već odavno prirodna i periodična pojava, nešto poput prolaska Halejeve komete) kada je čuo da će njegov dosadašnji posao ubuduće obavljati čovek bez ikakve političke biografije, a sa stručnom biografijom apsolutnog početnika (pa makar i briljantnog).
Karikatura Predraga Koraksića Coraxa
Razume se, neuporedivo važnije od Dinkićevih osećanja jeste šta Vučić zapravo smera ovakvim neobičnim rešenjem i kako će sve to na kraju ispasti. Oni sa dužim političkim pamćenjem (sorta ne sasvim dobrodošla u ovdašnjim okolnostima) setili su se kako je prva petooktobarska vlada, ona Zorana Đinđića, u srpsku javnost i politički život lansirala nekoliko do tada takođe manje-više nepoznatih “naših stručnjaka iz inostranstva” – najpoznatiji su svakako Božidar Đelić i Kori Udovički – i to je podsećanje neizbežno, ali je analogija ipak ograničenog dometa. Bili su to ipak ljudi s nedvosmisleno jačim profesionalnim referencama, bez obzira na to jesu li ih svojim docnijim radom dovoljno opravdali – što je priča za sebe, tačnije nekoliko njih, a neke od tih priča su pomalo baš tužne. Kako god bilo, Vučić je ovim manevrom svakako uradio nekoliko dobrih stvari za sebe i svoju vladu, tj. za sopstvenu političku poziciju: izbegao je zahvatanje u kvalitativno tanak i sumnjiv kadrovski rezervoar sopstvene stranke, takođe i rizično “ganjanje” nekog domaćeg stručnjaka “nestranačkog” profila ili čak iz redova opozicije (ko bi na njegovom mestu rizikovao da mu se ponovi neuspeh s Milicom Delević?) a nije se ipak blamirao dovođenjem “pravog” stranca na neprimerenu, ministarsku poziciju. E sad, hoće li to rešenje biti dobro i za Srbiju, videće se manje-više brzo.
Resore prosvete i kulture verovatno neće biti moguće popuniti “lazarima krstićima”, pa sada možemo samo s radoznalošću da čekamo šta će da nas snađe, a mediji u međuvremenu spekulišu li, spekulišu. Tako je za prosvetu do sada spomenuto jedno apsolutno skandalozno i jedno kontekstualno razumno rešenje, dok se za kulturu ponajčešće spominje izvesni bezbojni aparatčik, čovek upotrebljiv nekolikim režimima, jedan od onih koji nikoga osobito ne iritiraju ali u čijim biografijama nema opipljivih dokaza ni da su takvom mestu iole dorasli. Što nije nikada dobro rešenje, a naročito ne kada bi trebalo intenzivno popravljati utisak nakon katastrofe i razornog cunamija koji za sobom ostavlja aktuelni ministar, dični autor aforizma o “patriotskoj kulturi”. U međuvremenu se jedna i inače veoma univerzalna političarka iz Novog Sada, funkcionerka vladajuće stranke, pomalo samoprepopručila za to mesto, što je jedan od komičnijih detalja u ovom rekonstrukcijskom komadu koji nam krati dugo, toplo leto. Mada bi mnogima smeh mogao da zastane u grlu ako njeni politički saborci ipak ozbiljno shvate i prihvate njenu bezmernu i sada već otvoreno bezočnu ambiciju da bude bilo šta i bilo gde, samo ako se radi o nekakvom “vršenju vlasti”.
Ne bi trebalo da prođe više od nekih nedelju dana pre nego što se kompletira spisak pridošlica u “rekonstruisanu” vladu, pa kada se i to oposli, možemo se ponovo baviti onim što je zapravo centralna tema ove srpske političke igranke, a to je dakako samo ovo: kako da premijer što duže ostane premijer, pa makar i “formalni”, kako da vicepremijer što duže ne postane premijer osim što to de facto jeste, kako da se vladajuća koalicija do daljeg održi na ovakvim, dosta čudnim temeljima, i uopšte i pre svega: kako da se Srbija kao takva odbrani od zapadanja u još jedan “politički monizam”, pa makar i sa tankom pluralističkom glazurom. To ne bi trebalo da bude problem tamo gde imate jaku i relevantnu opoziciju, ali ova koja je preostala nakon prošlogodišnjeg tektonskog pomeranja tek treba da dokaže da je uopšte svesna gde se našla i šta joj se dešava. Što je samo jedan, ne nužno presudan, faktor nezdravosti i iščašenosti aktuelne srpske situacije.
