U jednoj od najelitnijih beogradskih osnovnih škola, od 27 đaka-prvaka, čak 20 ih se ove godine, između veronauke i građanskog vaspitanja, opredelilo za veronauku. Takvim opredeljenjem su, razumije se, rukovodili roditelji učenika.
Veronauka je u Srbiju, pre deset godina, na velika vrata ušla u laičku školu. Da ironija bude veća, školska vrata joj je otvorio najliberalniji lider Srbije – pokojni premijer Zoran Đinđić.
U naletu sebi svojstvene pragmatičnosti, koja bi mu donela naklonost crkve i konzervativnih slojeva društva, nije se mnogo bavio dalekosežnijim posledicama narušavanja civilizacijskog principa odvojenosti crkve od države.
Pre deset godina, u raspravi koja je vođena, nije preovladao argument da veronauci nije mesto u svetovnoj, laičkoj školi, i da bi, umesto nje, trebalo uvesti laički predmet o religiji, podseća Mirko Đorđević, analitičar Srpske pravoslavne crkve.
„Niko nije hteo da prihvati jedno razumno rešenje, da u građanskim školama bude predmet Nauka o religiji u okviru socioloških istraživanja,
niti je ko hteo da prihvati činjenicu da mnoge zemlje, ne samo na zapadu, nego i pravoslavne na istoku, nemaju pravoslavnu i uopšte hrišćansku veronauku. Naprimer u Rusiji nemate veronauku u školama jer najbolje rešenje je bilo, ili da se u građanske škole uvede predmet koji sam pomenuo, Nauka o religiji, ili da se versko vaspitanje, odnosno veronauka, ostave crkvama. Međutim, prevagnuli su politički faktori i veronauka je uvedena. Realne rezultate nije dale, a da ne pominjem i to da se veronauka predaje po principu improvizacije, bez dovoljne pedagoške pripremljenosti za nešto slično”, kaže Đorđević.
Slomom bivših socijalističkih i komunističkih sistema, nastao je vakuum u vrednosnom sistemu u koji je uskočila crkva, ocenjuje Vladimir Vuletić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
„Bilo je teško očekivati da u tim društvima brzo zaživi građanski, liberalno demokratski pogled na svet jer su ta društva, manje ili
više, bila još uvek u značajnoj meri ukorenjena u tradiciju, dok je tek jedna generacija iskoračila sa sela i postala deo nekakvog modernog društva. I pretpostavljam da je to osnovni razlog zbog kojeg su novi vlastodršci mislili da bi možda bilo interesantno da kao neka vrsta kohezivnog elementa bude uvedena religija. Ja naravno mislim da je to bila jedna kratkovida politička odluka, moglo bi se reći i na izvestan način dnevnopolitička jer je značaj i ugled Crkve nesumnjivo rastao. Po različitim anketama vidimo da sada Crkva ima najveći ugled od svih institucija pa se onda mislilo da će možda na taj način zapravo nešto od crkvenog autoriteta preći na svetovnu vlast. Dakle, to bi bio drugi razlog zbog kojeg se koketiralo sa uvođenjem veronauke u škole”, smatra Vuletić.
Dominantna uloga SPC
Predstavnici Srpske pravoslavne crkve ne dele mišljenje da veronauci nije mesto u građanskoj školi. Ljubomir Ranković, protođakon i glavni urednik radio stanice „Glas Crkve”, smatra da je uvođenje veronauke opravdalo svrhu:
Vernici u Hramu Sv. Save
„Oseća se u životu naše dece danas jedan veliki pomak, da su deca naučila o hrišćanskoj religiji koja je temelj evropske civilizacije, istorije, umetnosti, itd. Ona su stala rame uz rame sa svojim vršnjacima širom belog sveta. To je dakle ono dobro što je donela veronauka.”
Na argumente da verskoj indoktrinaciji nije mesto u laičkoj školi, već u crkvi, Ranković ovako odgovara:
„To jedno totalno nepoznavanje šta je religija. I drugo, šta to znači versko obrazovanje? Cilj veronauke nije da stvori veru, već da verski obrazuje čoveka, a mislim da jedan obrazovan čovek danas mora da zna temeljne principe i osnove hrišćanstva jer se ne može razumeti naša civilizacija, osobito evropska i angloamerička, niti se može razumeti umetnost, slikarstvo, muzike bez poznavanja religije. Sve je to stvorila hrišćanska religija. Ne može se razumeti Dostojevski, Njegoš, Ivo Andrić, Mozart, Betoven bez poznavanja hrišćanstva.”
U izvođenju veronauke u laičkim školama, uprkos ustavnim odredbama o ravnopravnosti svih verskih zajednica, dominantnu ulogu ima Srpska pravoslavna crkva. Mirko Đorđević u tom kontekstu ukazuje i na dodatni apsurd:
„Sve druge verske zajednice pristale su da Srpska pravoslavna crkva, kao većinska, ima dominantnu ulogu. To što je SPC dobila i saglasnost drugih verskih zajednica također je politički motivisano jer istraživanja pokazuju da još uvek ima visok procenat građana koji veruju u SPC kao ustanovu. To je zato što je crkvi pridodata politička uloga, a to se zove klerikalizacija.”
Predmetu u kojem se izučava religija i crkva ima mesta u laičkom obrazovanju, ali kao laičkoj disciplini. Veronauka je kod Jevreja potpuno odvojena od državnih škola, kaže Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština.
„Smatramo da je religija, generalno govoreći: judaizam, hrišćanstvo, islam, deo neke kulturne tekovine i ukoliko bi se s te strane izučavala, onda ima mesta da bude u školama. Kao laički predmet, a ne kao veronauka. Ona bi morala, po meni, čak i drugačije da se zove kad je u pitanju predmet. To bi moglo da bude Istorija religije, ali u svakom slučaju ne možete u školi, koja je obavezna, deci nametati jednu religiju ili još gore dovesti dete u dilemu ko je tu u pravu. Jesu li Jevreji razapeli Hrista, ili je Hrist Jevrejin koji je bio lider a za druge je on Bog i slično. Stvarate jednu takvu pometnju, pogotovo u dečijim glavicama, a to može da bude samo kontraproduktivno”, zaključuje Nećak.
Veronauka je u Srbiju, pre deset godina, na velika vrata ušla u laičku školu. Da ironija bude veća, školska vrata joj je otvorio najliberalniji lider Srbije – pokojni premijer Zoran Đinđić.
U naletu sebi svojstvene pragmatičnosti, koja bi mu donela naklonost crkve i konzervativnih slojeva društva, nije se mnogo bavio dalekosežnijim posledicama narušavanja civilizacijskog principa odvojenosti crkve od države.
Pre deset godina, u raspravi koja je vođena, nije preovladao argument da veronauci nije mesto u svetovnoj, laičkoj školi, i da bi, umesto nje, trebalo uvesti laički predmet o religiji, podseća Mirko Đorđević, analitičar Srpske pravoslavne crkve.
„Niko nije hteo da prihvati jedno razumno rešenje, da u građanskim školama bude predmet Nauka o religiji u okviru socioloških istraživanja,
niti je ko hteo da prihvati činjenicu da mnoge zemlje, ne samo na zapadu, nego i pravoslavne na istoku, nemaju pravoslavnu i uopšte hrišćansku veronauku. Naprimer u Rusiji nemate veronauku u školama jer najbolje rešenje je bilo, ili da se u građanske škole uvede predmet koji sam pomenuo, Nauka o religiji, ili da se versko vaspitanje, odnosno veronauka, ostave crkvama. Međutim, prevagnuli su politički faktori i veronauka je uvedena. Realne rezultate nije dale, a da ne pominjem i to da se veronauka predaje po principu improvizacije, bez dovoljne pedagoške pripremljenosti za nešto slično”, kaže Đorđević.
Slomom bivših socijalističkih i komunističkih sistema, nastao je vakuum u vrednosnom sistemu u koji je uskočila crkva, ocenjuje Vladimir Vuletić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
„Bilo je teško očekivati da u tim društvima brzo zaživi građanski, liberalno demokratski pogled na svet jer su ta društva, manje ili
više, bila još uvek u značajnoj meri ukorenjena u tradiciju, dok je tek jedna generacija iskoračila sa sela i postala deo nekakvog modernog društva. I pretpostavljam da je to osnovni razlog zbog kojeg su novi vlastodršci mislili da bi možda bilo interesantno da kao neka vrsta kohezivnog elementa bude uvedena religija. Ja naravno mislim da je to bila jedna kratkovida politička odluka, moglo bi se reći i na izvestan način dnevnopolitička jer je značaj i ugled Crkve nesumnjivo rastao. Po različitim anketama vidimo da sada Crkva ima najveći ugled od svih institucija pa se onda mislilo da će možda na taj način zapravo nešto od crkvenog autoriteta preći na svetovnu vlast. Dakle, to bi bio drugi razlog zbog kojeg se koketiralo sa uvođenjem veronauke u škole”, smatra Vuletić.
Dominantna uloga SPC
Predstavnici Srpske pravoslavne crkve ne dele mišljenje da veronauci nije mesto u građanskoj školi. Ljubomir Ranković, protođakon i glavni urednik radio stanice „Glas Crkve”, smatra da je uvođenje veronauke opravdalo svrhu:
Na argumente da verskoj indoktrinaciji nije mesto u laičkoj školi, već u crkvi, Ranković ovako odgovara:
„To jedno totalno nepoznavanje šta je religija. I drugo, šta to znači versko obrazovanje? Cilj veronauke nije da stvori veru, već da verski obrazuje čoveka, a mislim da jedan obrazovan čovek danas mora da zna temeljne principe i osnove hrišćanstva jer se ne može razumeti naša civilizacija, osobito evropska i angloamerička, niti se može razumeti umetnost, slikarstvo, muzike bez poznavanja religije. Sve je to stvorila hrišćanska religija. Ne može se razumeti Dostojevski, Njegoš, Ivo Andrić, Mozart, Betoven bez poznavanja hrišćanstva.”
U izvođenju veronauke u laičkim školama, uprkos ustavnim odredbama o ravnopravnosti svih verskih zajednica, dominantnu ulogu ima Srpska pravoslavna crkva. Mirko Đorđević u tom kontekstu ukazuje i na dodatni apsurd:
„Sve druge verske zajednice pristale su da Srpska pravoslavna crkva, kao većinska, ima dominantnu ulogu. To što je SPC dobila i saglasnost drugih verskih zajednica također je politički motivisano jer istraživanja pokazuju da još uvek ima visok procenat građana koji veruju u SPC kao ustanovu. To je zato što je crkvi pridodata politička uloga, a to se zove klerikalizacija.”
Predmetu u kojem se izučava religija i crkva ima mesta u laičkom obrazovanju, ali kao laičkoj disciplini. Veronauka je kod Jevreja potpuno odvojena od državnih škola, kaže Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština.
„Smatramo da je religija, generalno govoreći: judaizam, hrišćanstvo, islam, deo neke kulturne tekovine i ukoliko bi se s te strane izučavala, onda ima mesta da bude u školama. Kao laički predmet, a ne kao veronauka. Ona bi morala, po meni, čak i drugačije da se zove kad je u pitanju predmet. To bi moglo da bude Istorija religije, ali u svakom slučaju ne možete u školi, koja je obavezna, deci nametati jednu religiju ili još gore dovesti dete u dilemu ko je tu u pravu. Jesu li Jevreji razapeli Hrista, ili je Hrist Jevrejin koji je bio lider a za druge je on Bog i slično. Stvarate jednu takvu pometnju, pogotovo u dečijim glavicama, a to može da bude samo kontraproduktivno”, zaključuje Nećak.