Izveštavanje medija u Srbiji o zbivanjima u susednim državama, a nekad bratskim jugoslovenskim republikama i pokrajinama, prilično je jednostrano i pojednostavljeno. S jedne strane, to su izveštaji protokolarne prirode koji se tiču političkih elita, a s druge, velika pažnja se pridaje onome što se može nazvati skandalom ili aferom.
U takvim medijskim postavkama, o životu običnih ljudi u najbližem susedstvu, njihovim potrebama, stavovima ili razmišljanjima - građani Srbije imaju veoma malo informacija.
Direktor Ebard novinske dokumentacije, Velimir Kazimir Ćurguz, kao najupečatljiviji primer takvog medijskog odnosa prema susedima navodi Kosovo:
„Mi ćemo, osim sukoba i incidenata između Albanaca i Srba, između rukovodstava i slično., vrlo malo saznati o tome kako prosečan građanin Kosova, bilo da je u pitanju Albanac ili Srbin, danas živi.“
Slična je situacija i kada je u pitanju Crna Gora, pa čak, kako primećuje Ćurguz, - i bosansko-hercegovački entitet Republika Srpska, s kojom Srbija ima posebne odnose.
„Mogu reći da se tema korupcije u Republici Srpskoj skoro uopšte ne obrađuje. Kada je u pitanju Federacija, onda su tu pre svega afere i incidenti, a mnogo manje ono što bi bio stvarni život“, kaže Ćurguz.
Ipak, neke stvari se, u izvesnom smislu, menjaju kada je u pitanju Hrvatska:
„Sa turističkom ponudom i sve većim brojem ljudi koji iz Srbije idu u Hrvatsku, se sa vremena na vreme pojave neki tekstovi koji govore o turističkoj ponudi. Ali ne previše“, navodi Ćurguz.
I Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, smatra da mediji u Srbiji nisu posebno zainteresovani za ono što se dešava u okruženju.
Suviše je malo informacija o tome kako susedi rešavaju svoje tranzicione poteškoće, protivrečnosti i krizu, i to je ono što, na neki način, stvara javno mnenje u Srbiji u odnosu na zemlje regiona – kaže Veljanovski, napominjući da to nije dobro i da bi takav pristup morao da bude prevaziđen:
Rade Veljanovski
„To nije samo medijsko pitanje, to je pitanje i našeg sopstvenog političkog i demokratskog razvoja jer ako hoćemo da napravimo diskontinuitet sa periodom 90-ih godina i vladavinom Slobodana Miloševića, mi moramo da uspostavimo mnogo bolje odnose na svakom planu, a ti odnosi su apsolutno nemogući ako i javnost nije u dovoljnoj meri obaveštena i ako to sve nisu teme za medije u Srbiji”, smatra Veljanovski.
U odsustvu kvalitetnih i pouzdanih informacija o životu suseda iz regiona, građani Srbije imaju mogućnost da to otkriju putem, doduše, malobrojne štampe i elektronskih medija na mrežama kablovskih provajdera.
Kvizovi i turizam
Pitali smo Beograđane – da li gledaju TV programe susednih zemalja?
„Pratim koliko-toliko HTV. One njihove turističke emisije. To mi je super. Ima nedeljom Dan na moru. Kvizovi su im dobri, naprimer onaj 1 protiv 100.”
„Televizijski sam manijak ali regionalne televizije gledam najčešće kada sa drugarima želimo da pravimo parodiju i šprdnju na nešto.”
„Otprilike redovno gledam Dnevnike, i kod nas i hrvatske i sve. Filmove isto.”
„Ne. Pratim samo naš Prvi program.”
„Video sam par puta Hayat. Gledam bosansku televiziju koja je jako zanimljiva zato što na jedan jako fin način posmatra i ima samokritiku bosanskog društva.”
„Dovoljno je ovo što gledam. Upoznat sam sa svim stvarima koje se dešavaju u Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji. Sve ima na Prvom programu. Sve što vam treba oni to kažu.”
Nesloboda medija ograničavajući faktor
Jedan od retkih medija koji poklanja pažnju događanjima u susedstvu je dnevni list „Danas“. Kako primećuje Nikola Tomić, urednik političke rubrike ovog dnevnika, shodno etičkim standardima profesije:
„Za razliku od, po meni, većine drugih medija, nikako ne stavljamo akcenat samo na ružne teme i na konflikte, već pokušavamo da vidimo šta je to što nas povezuje i šta je to što bi mogla da bude osnova za neku stabilniju i mirniju budućnost.“
Tomić kaže da su još uvek, u velikoj meri, prisutni ljudi koji su na vrlo problematičan način izveštavali o ratnim događajima tokom 90-tih i da danas, u sličnom maniru, nude svoje usluge novim vlastima.
„Navešću primer. Jedan dnevni list, kada je Koštunica bio na vlasti i vodio anti-zapadnu i tvrdu šovinističku politiku, taj dnevni list je njega promovisao. Odmah dan posle izbora, maja 2008. godine, je taj list stao na stranu Borisa Tadića. Kada su pre toga palili ambasade, oni su to maltene glorifikovali, da bi danas svaki dan objavljivali intervjue sa zapadnim birokratama. Naravno dosadnim. Eliti takav poslušnički mentalitet u medijima odgovora, a očigledno, sudeći po tiražima, ni građani nemaju ništa protiv“,
ocenjuje Tomić.
Prema mišljenju eksperata, medijsko izveštavanje o susedima u potpunoj je korelaciji sa ponašanjem ovdašnjih političkih elita. Uticaj politike na sredstva informisanja je nesumnjiv, što za neposrednu posledicu ima činjenicu da ni javnost nije u mogućnosti da se suoči sa realnim stanjem u svom susedstvu.
To se, po mišljenju Velimira Ćurguza, najjasnije očitava u odnosu prema Kosovu i kosovskim političarima, koji se na najuvredljiviji način predstavljaju u ovdašnjim medijima.
„Pa je ceo politički albanski vrh sa Kosova proglašen ratnim zločincima ili vinovnicima najstrašnijih zločina. Onda je dosta teško to isfiltrirati na ozbiljan način. Ako vi imate sa druge strane ljude koje optužujete da su savremeni Ajhmani, teško da možete govoriti o legitimnosti bilo kakvih razgovora sa njima. I sam tretman njih kao političkih subjekata je vrlo problematičan“, kaže Ćurguz.
Ono što je po Radetu Veljanovskom zabrinjavajuće, je da ponovo dolazi do procesa poistovećivanja uređivačkih koncepcija sa dominantnom politikom sopstvene vlasti - što je, nažalost, dobro poznata slika iz vremena raspada nekadašnje Jugoslavije. Ovo poistovećivanje – kaže Veljanovski – olakšava medijima opstanak:
„Naravno, javna je tajna da mi još uvek, i u Srbiji i u okruženju, nemamo u potpunosti slobodne i nezavisne medije i da je njihova egzistencija u velikoj meri vezana za mišljenje političara ili tajkuna bliskih političarima i da je to sve jedna vrlo loša sprega i novinara i urednika, čak i onih koji su hrabro pružali otpor takvim trendovima 90-ih godina. Ali naši mnogi novinari više nisu u stanju da odolevaju toj lošoj tendenciji sopstvene politike u našoj državi“, zaključuje Veljanovski.
U takvim medijskim postavkama, o životu običnih ljudi u najbližem susedstvu, njihovim potrebama, stavovima ili razmišljanjima - građani Srbije imaju veoma malo informacija.
Direktor Ebard novinske dokumentacije, Velimir Kazimir Ćurguz, kao najupečatljiviji primer takvog medijskog odnosa prema susedima navodi Kosovo:
„Mi ćemo, osim sukoba i incidenata između Albanaca i Srba, između rukovodstava i slično., vrlo malo saznati o tome kako prosečan građanin Kosova, bilo da je u pitanju Albanac ili Srbin, danas živi.“
Slična je situacija i kada je u pitanju Crna Gora, pa čak, kako primećuje Ćurguz, - i bosansko-hercegovački entitet Republika Srpska, s kojom Srbija ima posebne odnose.
„Mogu reći da se tema korupcije u Republici Srpskoj skoro uopšte ne obrađuje. Kada je u pitanju Federacija, onda su tu pre svega afere i incidenti, a mnogo manje ono što bi bio stvarni život“, kaže Ćurguz.
Ipak, neke stvari se, u izvesnom smislu, menjaju kada je u pitanju Hrvatska:
„Sa turističkom ponudom i sve većim brojem ljudi koji iz Srbije idu u Hrvatsku, se sa vremena na vreme pojave neki tekstovi koji govore o turističkoj ponudi. Ali ne previše“, navodi Ćurguz.
I Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, smatra da mediji u Srbiji nisu posebno zainteresovani za ono što se dešava u okruženju.
Suviše je malo informacija o tome kako susedi rešavaju svoje tranzicione poteškoće, protivrečnosti i krizu, i to je ono što, na neki način, stvara javno mnenje u Srbiji u odnosu na zemlje regiona – kaže Veljanovski, napominjući da to nije dobro i da bi takav pristup morao da bude prevaziđen:
„To nije samo medijsko pitanje, to je pitanje i našeg sopstvenog političkog i demokratskog razvoja jer ako hoćemo da napravimo diskontinuitet sa periodom 90-ih godina i vladavinom Slobodana Miloševića, mi moramo da uspostavimo mnogo bolje odnose na svakom planu, a ti odnosi su apsolutno nemogući ako i javnost nije u dovoljnoj meri obaveštena i ako to sve nisu teme za medije u Srbiji”, smatra Veljanovski.
U odsustvu kvalitetnih i pouzdanih informacija o životu suseda iz regiona, građani Srbije imaju mogućnost da to otkriju putem, doduše, malobrojne štampe i elektronskih medija na mrežama kablovskih provajdera.
Kvizovi i turizam
Pitali smo Beograđane – da li gledaju TV programe susednih zemalja?
„Pratim koliko-toliko HTV. One njihove turističke emisije. To mi je super. Ima nedeljom Dan na moru. Kvizovi su im dobri, naprimer onaj 1 protiv 100.”
„Televizijski sam manijak ali regionalne televizije gledam najčešće kada sa drugarima želimo da pravimo parodiju i šprdnju na nešto.”
„Otprilike redovno gledam Dnevnike, i kod nas i hrvatske i sve. Filmove isto.”
„Ne. Pratim samo naš Prvi program.”
„Video sam par puta Hayat. Gledam bosansku televiziju koja je jako zanimljiva zato što na jedan jako fin način posmatra i ima samokritiku bosanskog društva.”
„Dovoljno je ovo što gledam. Upoznat sam sa svim stvarima koje se dešavaju u Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji. Sve ima na Prvom programu. Sve što vam treba oni to kažu.”
Nesloboda medija ograničavajući faktor
Jedan od retkih medija koji poklanja pažnju događanjima u susedstvu je dnevni list „Danas“. Kako primećuje Nikola Tomić, urednik političke rubrike ovog dnevnika, shodno etičkim standardima profesije:
„Za razliku od, po meni, većine drugih medija, nikako ne stavljamo akcenat samo na ružne teme i na konflikte, već pokušavamo da vidimo šta je to što nas povezuje i šta je to što bi mogla da bude osnova za neku stabilniju i mirniju budućnost.“
Tomić kaže da su još uvek, u velikoj meri, prisutni ljudi koji su na vrlo problematičan način izveštavali o ratnim događajima tokom 90-tih i da danas, u sličnom maniru, nude svoje usluge novim vlastima.
„Navešću primer. Jedan dnevni list, kada je Koštunica bio na vlasti i vodio anti-zapadnu i tvrdu šovinističku politiku, taj dnevni list je njega promovisao. Odmah dan posle izbora, maja 2008. godine, je taj list stao na stranu Borisa Tadića. Kada su pre toga palili ambasade, oni su to maltene glorifikovali, da bi danas svaki dan objavljivali intervjue sa zapadnim birokratama. Naravno dosadnim. Eliti takav poslušnički mentalitet u medijima odgovora, a očigledno, sudeći po tiražima, ni građani nemaju ništa protiv“,
ocenjuje Tomić.
Prema mišljenju eksperata, medijsko izveštavanje o susedima u potpunoj je korelaciji sa ponašanjem ovdašnjih političkih elita. Uticaj politike na sredstva informisanja je nesumnjiv, što za neposrednu posledicu ima činjenicu da ni javnost nije u mogućnosti da se suoči sa realnim stanjem u svom susedstvu.
To se, po mišljenju Velimira Ćurguza, najjasnije očitava u odnosu prema Kosovu i kosovskim političarima, koji se na najuvredljiviji način predstavljaju u ovdašnjim medijima.
„Pa je ceo politički albanski vrh sa Kosova proglašen ratnim zločincima ili vinovnicima najstrašnijih zločina. Onda je dosta teško to isfiltrirati na ozbiljan način. Ako vi imate sa druge strane ljude koje optužujete da su savremeni Ajhmani, teško da možete govoriti o legitimnosti bilo kakvih razgovora sa njima. I sam tretman njih kao političkih subjekata je vrlo problematičan“, kaže Ćurguz.
Ono što je po Radetu Veljanovskom zabrinjavajuće, je da ponovo dolazi do procesa poistovećivanja uređivačkih koncepcija sa dominantnom politikom sopstvene vlasti - što je, nažalost, dobro poznata slika iz vremena raspada nekadašnje Jugoslavije. Ovo poistovećivanje – kaže Veljanovski – olakšava medijima opstanak:
„Naravno, javna je tajna da mi još uvek, i u Srbiji i u okruženju, nemamo u potpunosti slobodne i nezavisne medije i da je njihova egzistencija u velikoj meri vezana za mišljenje političara ili tajkuna bliskih političarima i da je to sve jedna vrlo loša sprega i novinara i urednika, čak i onih koji su hrabro pružali otpor takvim trendovima 90-ih godina. Ali naši mnogi novinari više nisu u stanju da odolevaju toj lošoj tendenciji sopstvene politike u našoj državi“, zaključuje Veljanovski.