I dok na Zapadu građani stežu kaiš, na Balkanu i oni koji objektivno ne mogu kupiti neke luksuzne stvari, dižu kredite da bi se ulicama gradova prošetali u markiranim cipelama, odjeći, torbicama. Za siromašne ostaju pučke kuhinje i SOS trgovine. Život u državama regije između siromaštva i luksuza – naša je tema tjedna.
Sve je veći jaz između bogatih i siromašnih
U Bosni Hercegovini život se odvija između dviju krajnosti. Poznavaoci prilika kažu da je jaz između ekstremno bogatih i ekstremno siromašnih sve veći. Polovica građana države živi na granici relativnog siromaštva. Rat i recesija su dodatno osiromašili ljude, a srednja klasa pomalo nestaje. I u cijeloj ovakvoj priči ne može bez luksuza. Nedavno je u Sarajevu otvoren moderni poslovni centar. Na preko 40 tisuća metara kvadratnih uglavnom su butici sa markiranom robom, teško dostupnom većini građana Bosne i Hercegovine. Priredila Marija Arnautović:
Prema gužvi u novootvorenom tržnom centru reklo bi se da Sarajlije kriza baš ne pogađa. No većina njih samo razgleda, rijetki su oni koji imaju novca da, recimo, za par cipela izdvoje 400 konvertibilnih maraka:
Javna kuhinja u Sarajevu
„Strašno je skupo. Cijene nisu prilagodjene našim standardima.“
„Vjerovatno ih ima koji su ovo mogu priuštiti.“
„Zavisi o kojoj radnji je riječ. Negdje si mogu priuštiti nekakvu stvarčicu, negdje ne.“
Samo ulicu niže od novootvorenog BBI centra, red pred narodnom kuhinjom. Uglavnom stari i nemoćni čekaju svoj jedini obrok za taj dan:
„Gdje god da odeš, samo te šutnu. Moram dolaziti u ovu kuhinju.“
„Mjesečna plata jednog političara je velika kao moja penzija za godinu i po.“
„Primam socijalnu pomoć, od koje platim struju. Grijanje i stanarinu nemam od čega da plaćam.“
Sredine nema, rijetke su čak i prodavnice u kojima takozvana srednja klasa može kupovati. Jaz između ekstremno bogatih i ekstremno siromašnih, vidljiv je na svakom koraku, kaže novinarka Dunja Jelovac:
„Ovdje žive ekstremno siromašni ljudi, dakle ljudi koji nemaju novac za hranu, odjeću, lijekove. Ti ljudi su ozbiljno ugroženi. Najbrojniji su oni koji očekuju solidan život od svog rada, jer imaju obrazovanje i zvanje, a siromašni su u smislu da im je nedostupna svaka iole zahtjevnija ljekarska intervencija, nedostupan im je kulturni život, putovanja, kupovina knjiga. I dakako, postoje oni jako bogati. O njima ne bih govorila, jer mi to budi nagon za povraćanjem.“
Pitanje raslojavanja stanovništva, ne samo u Bosni i Hercegovini, već i u svim zemljama u tranziciji je jedan od najvećih problema konteksta razvoja tih zemalja, kaže profešor sa Ekonomskog fakulteta u Sarajevu Fikret Čaušević:
„Pedeset posto osoba u BiH živi malo iznad linije siromaštva. Petnaestak posto ima odredjene uštedjevine, ali te uštedjevine su obično skromne i u ovom vremenu recesije vrlo brzo iščezavaju odnosno prelaze u minuse. Dakle, većina ljudi živi ,u crvenom', odnosno dohodak im nije dovoljno visok da bi mogli uštedjeti.“
Jedan od najuspješnijih bosanskohercegovački poduzetnika je Faruk Širbegović. Iako je vlasnik velike građevinske firme, sebe ne smatra bogatim čovjekom. Širbegović zapošljava oko 600 ljudi, a iako je kriza, ima planove da uposli još 300 radnika:
„Počeo sam 1990. godine. I ja i supruga smo diplomirani inženjeri arhitekture. Oboje smo uložili jako puno u našu edukaciju. Sav poslovni uspjeh, ako ga mogu tako nazvati, dugujemo prije svega edukaciji i znanju koje smo stekli. Meni kao poslodavcu je jako bitno da uspostavim jednu vrstu harmonije, da uredno izvršavam obaveze prema dobavljačima, prema povjeriocima, da izmirujem obaveze prema svojim zaposlenicima i prema državi. Redovno isplaćujem plate. Onog trenutka kad isplatim plate, ja kao poslodavac sam sretan i osjećam ogromno olakšanje. Znam da ljudi koji rade u mojoj firmi, zajedno sa svojim porodicama žive od tih plata.“
Neminovno je da novi društveni sistemi, ali i krize, dovode do novog raslojavanja u društvu. Taj trend, koji je karakteristika i drugih istočnoevropskih zemalja, će se nastaviti, kaže profesor sociologije Salih Fočo. Pojašnjava kako će se to odraziti na bosanskohercegovačko društvo:
„Odraziće se tako što će tridesetak posto stanovništva doći u stanje socijalne potrebe. Daljih tridesetak posto stanovništva će ostati na tržištu rada. Ostaće jedan model koji nazivamo srednjom klasom. Dok će svega nekih 10 do 15 posto ljudi raspolagati sa dosta velikim kapitalom.“
Za posao strahuje 60 posto građana
Slično, kao i u Bosni i Hercegovini, tako i u Srbiji – svijet luksuza pored svijeta siromaštva. No, pojedini analitičari kažu da Srbija nije zemlja velikih socijalnih razlika i da su takve priče više demagoške nego stvarne. No, činjenica je da gotovo 60 posto građana Srbije strahuje za posao. Iz Beograda, Radovan Borović:
Tržni centar Ušće u Beogradu, Foto: Radovan BorovićMada u Srbiji javno ne postoje prodavnice sa listom za kupovinu skupocenih stvari, teško da su stanovnici Srbije u zaostatku da to učine. Dok ekonomska kriza potresa svet u centru srpske prestonice, da li je slučajnost tako htela, gotovo istovremeno su otvoreni najveći shopping centar u regiji i SOS market za najsiromašnije. „Ušće“ – shopping centar na Novom Beogradu – predstavlja svetski trend, kako u izgledu, tako i u cenama:
„Ima skupih prodavnica, ali ima i jeftinijih. Pa kakav ko ima ,džeparac'.“
„Jako je lepo. Estetski zadovoljava i oko i dušu. Ali mi penzioneri malo šta možemo kupiti. Više dolazimo da vidimo kako to ovde izgleda.“
„Nije primereno državi u kojoj živimo. Naš narod nema para za ovo. Četrnaest hiljada za mušku šuškavu jaknu od najlona mi je malo preterano.“
„Interesovala me je jedna jakna – 56.000, farmerice su 17.000 i tako dalje. Za mene je to mnogo.“
„Mislim da ovde dolazi viši sloj da kupuje.“
„U radnji u kojoj radim, kad ljudi vide cenu, odskoče i to je to.“
Očito je jaz između bogatih i siromašnih sve veći. Upozorenja da je štednja jedna od mera, više je nego apsurd za one koji jedva preživljavaju. Spas za najsiromašnije je SOS market otvoren na obodu Beograda:
„Radio sam od 1947. godine i želim da živim normalno, a ne da se guram ovde.“
Da li je istovremeno otvoranje najvećeg shopping centra na Balkanu i prve SOS prodavnice u neskladu s činjenicama o krizi? Ekonomista Goran Nikolić, saradnik Naučnog centra Privredne komore Srbije:
„Otvaranje tako velikog shopping centra je posljedica procene vlasnika da će tim potezom više dobiti nego izgubiti u vremenu krize. Kad su u pitanju SOS prodavnice, i one su retke, niti će promet u njima biti značajan. Ukupan promet u maloprodaji inače opada. Što se tiče koefcjenta jednakosti, Srbija je u proseku Evrope. Mi uopšte nismo zemlja – kao što se misli – velikih socijalnih razlika. To je opet jedna demagogija.“
Nedavni beogradski sajam automobila pokazao je takodje dva apsurda, podvlači ekonomista Goran Nikolić:
SOS market, Foto: Radovan Bojović
„Došlo je do skoro dvostrukog pada kad uporedimo ukupan promet na sajmu ove i prošle godine. Ali prodavci su zadovoljni i ovakvim rezultatom.“
U ovakavu, ne baš sjajnu paralelu, uklapaju se i loši podatci da preko 60 odsto gradjana Srbije strahuje za egizstenciju. Svetlana Logar iz agencije Strategic Marketing:
„Od oktobra do sada bilježimo dramatičan porast straha gradjana da će im standard opasti zbog ekonomske krize. Naravno, jedan od najvećih strahova je uvek vezan za posao odnosno za strah od gubitka posla.“
Finansijska kriza neminovno pogodja najsiromašnije. Jelena Vlajković, psihološkinja, profesorica beogradskog Univerziteta, pisac knjige „Životne krize – prevencije i prevazilaženja“, daje jedan praktičan savet:
„Ono što ja savetujem ljudima u ovoj situaciji je da prosto naprave u svojoj glavi listu prioriteta šta je važno da sačuvaju u ovim mesecima, možda i godinama koje dolaze. Potrebno je da vlast bude veoma mudra i da mere koje preduzima, preduzima obazrivo i delikatno, zato što može da dodje do izliva velike ljutnje i velikog besa.“
Možda je prvi korak ka tom upozorenju i najava sindikalnih protesta 29. aprila u centru Beograda.
Nema prodavnica za siromašne, ni javnih kuhinja
Crna Gora je prije nekoliko godina promovirala Strategiju za smanjenje siromaštva u Crnoj Gori, no ovaj dokument se već duže vrijeme uopće ne pominje. U medjuvremenu, Razvojni program Ujedinjenih nacija (UNDP) je objavio nove rezultate istraživanja, koji govore da je veliki broj gradjana u Crnoj Gori ekstremno siromašan, ili se nalazi na samom pragu apsolutnog siromaštva i da se jaz izmedju bogatih i siromašnih i dalje uvećava. Ekonomska kriza ovakvo stanje, čini se, može učiniti samo još težim. Zanimljivo je da u Crnoj Gori još uvijek nema prodavaonica za siromašne, ni javnih kuhinja za one materijalno najugroženije. Iz Podgorice, Esad Krcić:
Prema podacima Razvojnog programa Ujedinjenih nacija, u Crnoj Gori 10 posto stanovništva živi ispod linije apsolutnog siromaštva, dok se, čak trećina gradjana smatra materijalno ugroženim, odnosno, na ivici da padne u kategoriju apsolutno siromašnih koji mjesečno troše manje od 160 eura. Podaci govore da je jaz između najbogatijih i najsiromašnijih sve veći, a da je po tom pitanju, (u regionu) stanje lošije samo u Makedoniji.
„Ako se posmatra ukupna raspodjela siromaštva“, kaže se u izjveštaju UNDP-a, udio siromašnih na sjeveru, koji je inače bio siromašniji dio države, sada se dodatno povećao u odnosu na prethodni period.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Podgorici, Milivoje Radović, kaže da ekonomska kriza značajno doprinosti povećanju jaza izmedju najbogatijih i najsiromašnijih:
„Kako je rekao Štiglić: ,Ringišpil kapitalizma se okreće tako da bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji.“
„Ekonomska kriza ne pravi razliku izmedju ugroženih i favorizovanih“, kaže psiholog Božina Mrdović, koji ipak dodaje da je siromašni doživljavaju daleko teže.
„Činjenica da smo svakodnevno zasuti medijskim informacijama o skoro apokaliptičnoj sadašnjoj i budućoj privrednoj situaciji, stvara dodatnu nesigurnost i sve psihičke reakcije – počev od anksioznosti i depresije“, rekla je Mrdović:
„Ekonomska kriza proizvodi dodatnu demotivaciju. Kriza i najavljivanje njenih posljedica govori o elementarnoj ugroženosti i opstanku. A motivi za opstanak su primarni u ljestvici motiva čovjeka za rad.“
U Crnoj Gori ne postoje narodne kuhinje i prodavnice sa jeftinom robom u kojoj bi mogli da se snabdijevaju samo najsiromašniji gradjani. Nije poznato da li se radi o zatvaranju očiju pred problemom, ili to još uvijek nije realna potreba, ali činjenica je da se u javnosti još uvijek nije pojavila inicijativa koja bi pokrenula uvodjenje kuhinja i prodavnica za materijalno najugroženije.
Ekonomista Milivoje Radović ne isključuje da će to u budućnosti biti potrebno, ali kaže da Crna Gora još uvijek nije dospjela u tu fazu.
Radović, medjutim, napominje da ekonomska kriza pogubno djeluje na srednju klasu, koja je tek bila u ponovnom nastajanju nakon njenog nestajanja devedesetih godina u vrijeme rata i medjunarodnih sankcija:
„Kriza će doprimijeti da se taj srednji sloj, koji je zamajac i osnova razvoja svakog društva, smanji i predje u kategoriju siromašne populacije.“
Pate siromašni, pati srednja klasa, ali izgleda da pate i bogataši. Psiholog Božina Mrdović kaže da i njih hvata panika:
„Kako bi rekao Marks: ,Proleteri ne gube ništa osim okova, kapitalisti gube ogromna bogatstva'. Ali s obzirom na činjenicu da su bogati, u ovim našim relacijama, do bogatstva došli relativno lako, oni to neuporedivo lakše doživljavaju i lakše im to pada nego onima koji su do bogatstva došli na teži način.“
Da je kriza udarila i po dubljim džepovima, jasno govori i podatak da je drastično pala prodaja luksuznih dobara koja su omiljena medju imućnijim ljudima. Mercedes je uvijek bio statusni simbol i predmet obožavanja. Sada, prodaja ovog automobila je u Crnoj Gori prepolovljena. Radosav Brnović, zamjenik direktora kompanije „Ljetopis Automotive“, koja u Crnoj Gori zastupa Mercedes:
„U prva dva mjeseca ove godine je u Crnoj Gori, u odnosu na prva dva mjeseca 2008. godine, tržište novih automobila palo za nekih 60-70 posto.“
Iako ostaje otvoreno pitanje ko još uvijek traži onu drugu polovinu mercedesa koji se prodaju, po podatku o padu prodaje ovih automobila, može se zaključiti da i bogataši u Crnoj Gori pate. Ipak, iako pate, ne dozvoljavaju da to drugi primjete. Možda se u želji da se kroz odjeću drugima pokaže da se i u krizi ima i može krije razlog za stabilan promet koju bilježi firma Samms, koja zastupa niz najpoznatijih svjetskih brendova, od La Coste do Max & Co. Vanja Mihailović, menadžer Samms-a:
„Mi smatramo da je sva ova priča o krizi malo pretjerana. Ne možemo reći da je nema, ali u suštini ona nije toliko loša za naše tržište, jer će se tržište raščistiti.“
Na podgoričkim ulicama se, golim okom, po odjeći i automobilima, može zaključiti da, iako postoji veliki broj ljudi koji živi u krajnjoj bijedi, još uvijek postoji mnogo pojedinaca koji mogu da se razbacuju. Takvo ponašanje se obično pripisuje ljudima, cinično nazvanim – pobjednici tranzicije. Medjutim, postoji i druga strana medalje. Posljednjih mjeseci, bilo je mnoštvo protesta radnika koji su se okupljali pred vladinom zgradom protestujući zbog svog statusa. Mnogi od njih kažu da im je ugrožen i biološki opstanak:
„Ja više nemam od čega da živim.“
Kako uopšte izdržavate porodicu?
„Snalazim se, pozajmljujem...“
„Gladni smo!“
Posle decenija života u krizi postali smo imuni?
Slijedi priča iz najmlađe države u regiji. Gradjani u Prištini sa plaćama iznad prosjeka, koji se smatraju srednjom klasom, više ne mogu izgurati mjesec. Stručnjaci najavljuju da će ekonomski rast biti prepolovljen dok se smanjuje i priliv novca iz dijaspore. Zabilježila Anamari Repić:
Odlazak u shopping više nije tako radostan dogadjaj u Prištini. Iako je u poslednje vreme otvoreno više mega-marketa, svi planovi za kupovinu znače potragu za jeftinom, pa makar i manje kvalitetnom robom. Već se zna gde se mogu naći hrana i garderoba, čije cene može podneti većina. Dve prijateljice su se spremale da krenu u shopping, jer su nedavno primile plate, koje iznose oko 500 evra. Plan je da obnove garderobu za proleće i leto, ali ovoga puta to će tražiti u radnjama sa jeftinom robom. Mejrema Tahirukaj ističe da je njena plata solidna za kosovske uslove, ali ipak nedovoljna:
„Kupujem jeftine stvari, a nisam dovoljno bogata da stalno kupujem jeftine i nekvalitetne stvari. Pokušavam da stvorim balans. Živim sama, ali pomažem i porodici. Krajem svakog meseca ostanem bez para. Jefitnija hrana se može naći u velikim marketima, gde ima više izbora. Ali sa solidnom platom ne može se izaći na kraj, jer su poskupljenja svakodnevna“, kaže Mejrema dodavši da smo posle više decenija života u krizama postali imuni.
Mejrema i njena prijateljica Dijana Dani rade u javnom servisu RTK, koji važi za instituciju sa platama iznad proseka – oko 200 evra većim u odnosu na druge javne službe. Ali, ipak, to nije dovoljno za plaćanje svih računa, kupovinu hrane, garderobe ili večernji izlazak, kaže Dijana:
„Ja radim, suprug radi, četvoročlana smo porodica. Naši roditelji imaju penzije koje su zapravo neka vrsta socijalne pomoći, a ne penzija. Naš mesečni budžet iznosi 700-800 evra. Od toga se apsolutno ne može živeti.“
U prodavnicama i velikim marketima se za sada ne primećuje da je kriza na vidiku. Uvek se može naći roba za one siromašnije i bogatije. U gradu ima luksuznih butika, ali ljudi sa platama od 500 evra najčešće kupuju tamo gde je jeftinije. Tu se i vidi da kupovna moć srednje klase slabi. Zvaničnici ocenjuju da je sada već očigledno da je globalna kriza sve bliža Kosovu. Gubljenje radnih mesta na Zapadu će se direktno odraziti na ekonomsko stanje, pošto će dijaspora biti pogodjena globalnom krizom. Muhamet Sadiku, iz Instituta za razvojna istraživanja „Riinvest“, kaže da će se u drugoj polovini ove godine kriza osetiti u manje razvijenim zemljama, kao što je Kosovo:
„Primećuje se pad priliva novca iz dijaspore, a investitori su uzdržani“, navodi Sadiku pojave koje nagoveštavaju krizu.
Pomoć iz dijaspore je nekima predstavljala dopunu kućnog budžeta a nekima jedini finansijski izvor. Safet Grdžaljiu iz Privredne komore Kosova ocenjuje da je stanje na tržištu jasan pokazatelj krize:
„Zabrinjava činjenica da je izvoz Kosova, koji čini više od 50 odsto izvoza metalnog otpada i metala uopšte, prepolovljen. Takodje zabrinjava i gubitak vrednosti ili pad cena nepokretnosti na tržištu Kosova.“
Kosovo spada u siromašna područja sa više od 50 odsto nezaposlenih, dok prosečna plata u javnom sektoru iznosi oko 200 evra. Vlada je saopštila da je izdvojila 200 miliona evra kako bi intervenisala ukoliko dodje do ekonomskih problema u odredjenim sektorima. U medjuvremenu, vlada je donela odluku o povećanju plata za 10 odsto u svim institucijama koje se finansiraju iz budžeta. Kosovska štampa je u tom pogledu objavila podatke o platama lidera. Predsednik Sejdiu mesečno prima 2.870 evra, predsednik parlamenta Jakup Krasnići 2.420 evra, premijer Tači 1.440 evra, ministri 1.260, dok poslanici imaju mesečnu platu od 1.000 evra. A da li će kriza i njih pogoditi, to niko još ne zna. Mejrema i Dijana znaju da im je za prosečni trošak potrebno više od 1.000 evra mesečno:
„Potrebno je oko 1.500 do 2.000 evra mesečno za jednu porodicu“, kaže Mejrema.
„Potrebno je 1.000 do 1.500 evra za normalan život.“
Gubitak radnih mjesta i rekordna prodaja luksuzne robe
Gospodarska kriza u Hrvatskoj već je zatvorila tisuće radnih mjesta, propadaju mali obiteljski dućani, ali trgovine luksuzne robe upravo posljednjih mjeseci bilježe rekordno dobre rezultate. Za cipele od 1.000 dolara postoje liste čekanja, kupuju se parfemi po 2.000 i više tisuća eura, prodaja automobila pada, ali ne i skupih terenaca.
No, sindikalisti i sociolozi procjenjuju da je kriza u Hrvatskoj ipak najviše uzdrmala one koji neće više moći besramno grabiti i zaradjivati na račun već odavno osiromašenih gradjana, čije bi se nezadovoljstvo, zbog još veće bijede, moglo pretvoriti u masovni socijalni bunt. Iz Zagreba, Ankica Barbir Mladinović:
Osim luksuznih bogataša, krize se, barem doživljajno, ne boje ni najsiromašniji Hrvati, jer – kako su nam kazali pred jednom od pučkih kuhinja u Zagrebu – ionako nemaju više što izgubiti:
„Ne mogu izgubiti ništa, jer ništa ni nemam. Uzeto nam je sve što smo imali, nemaju više što.“
„Onaj koji ima više, uvijek traži više. A onaj koji nema, taj se pomiri sa sudbinom.“
„Sebi su namjestili velike plaće, a mi sirotinja živimo od ove mizerije.“
Sociolog Renato Matić potvrdjuje ova mišljenja najsiromašnijih i smatra da su krizom zapravo najviše prestrašene političke i ekonomske elite u Hrvatskoj:
„Mislim da je to u najvećoj mjeri politički konstrukt, u dogovoru sa ekonomskom elitom, koja zapravo nije zabrinuta za društvo nego za vlastiti profit. Stari model polakog stjecanja profita više ne funkcionira, jer se siromašnima više nema što uzeti i onda se proglasi kriza, u kojoj bi se 90 posto onih koji nisu sudjelovali u kreiranju takve krizne društvene stvarnosti osjetili pozvani da nešto daju. Pa što još možemo dati? Dakle, ta kriza pogadja one koji imaju puno više od nas. Ali ni približno ih neće pogoditi onoliko koliko će ih pogoditi jedna vrsta socijalnog bunta koji tek slijedi.“
Kriza se, kaže Matić, koristi i kao paravan:
„Ova ekonomska kriza je jedna od mnogih zgodnih pričica koje nam se tu i tamo podmeću kada treba skriti nekakav veliki lopovluk. Tada se tu i tamo baci nekakva ,kost' medju ljude, kojom će se ljudi zabaviti. Otprilike, kao što se tradicionalno, kada nešto krivo krene i kada vlast nema konkretne i jasne odgovore na životna pitanja gradjana, pojavljuju te priče o 2. svjetskom ratu, o ustašama i partizanima. Na taj načinse sada tu jako lijepo uklopila i ta priča o krizi.“
U svakodnevnim razgovorima često se može čuti od ljudi kako im je već dosta tog strašenja s ekrana:
„Gradjani su to primijetili i više ne reagiraju. Naprosto su otupjeli. Nema toga što bi nas, nakon svega što smo doživljavali u zadnjih nekoliko desetljeća, moglo uplašiti. Eventualno neka, ne daj Bože, elementarna ili tektonska nepogoda kakva je, nažalost, pogodila naše susjede.“
„Ja sam dugi niz godina bila na burzi. Komercijalist sam po struci. Sada sam pred pučkom kuhinjom. U početku me je bilo sram, sad mi je svejedno.“
Ova, kako kaže, „neuništiva Zagrepčanka“ mogla bi sa svojom mirovinom od 1.300 kuna (manje od 200 eura) kupiti mjesečno možda tek nekoliko kapi skupocijenog No.1 parfema kuće Clive Christian u novootvorenoj luksuznoj parfumeriji Flores u središtu Zagreba, jer košta više od 2.000 eura. No, u extra luksuznim trgovinama u Hrvatskoj, uostalom, kao i u svijetu, ističu da ih kriza ne pogadja i da prodaja ide vrlo dobro, a za neke proizvode, kao cipele od 700 i više eura, postoje čak liste čekanja, potvrdjuje nam Tajana Lisičar, vlasnica jednog od najluksuznijih Concept dućana Nicolas u zagrebačkom centru Kaptol:
„Najduža lista čekanja postoji za cipele Christiana Louboutina, čiji su modeli prisutni gotovo na svakoj dodjeli Oskara i na svakom svjetskom red carpetu. Na listi je po 20-25 ljudi. Budući da se te cipele prodaju samo u 50 dućana na svijetu, a mi smo jedini koji ih prodaju u ovom regionu, interes je veliki. Ne samo iz Hrvatske nego i iz susjednih zemalja. Najviše iz Srbije, pa iz Slovenije.“
Sve je veći jaz između bogatih i siromašnih
U Bosni Hercegovini život se odvija između dviju krajnosti. Poznavaoci prilika kažu da je jaz između ekstremno bogatih i ekstremno siromašnih sve veći. Polovica građana države živi na granici relativnog siromaštva. Rat i recesija su dodatno osiromašili ljude, a srednja klasa pomalo nestaje. I u cijeloj ovakvoj priči ne može bez luksuza. Nedavno je u Sarajevu otvoren moderni poslovni centar. Na preko 40 tisuća metara kvadratnih uglavnom su butici sa markiranom robom, teško dostupnom većini građana Bosne i Hercegovine. Priredila Marija Arnautović:
Prema gužvi u novootvorenom tržnom centru reklo bi se da Sarajlije kriza baš ne pogađa. No većina njih samo razgleda, rijetki su oni koji imaju novca da, recimo, za par cipela izdvoje 400 konvertibilnih maraka:
„Strašno je skupo. Cijene nisu prilagodjene našim standardima.“
„Vjerovatno ih ima koji su ovo mogu priuštiti.“
„Zavisi o kojoj radnji je riječ. Negdje si mogu priuštiti nekakvu stvarčicu, negdje ne.“
Samo ulicu niže od novootvorenog BBI centra, red pred narodnom kuhinjom. Uglavnom stari i nemoćni čekaju svoj jedini obrok za taj dan:
„Gdje god da odeš, samo te šutnu. Moram dolaziti u ovu kuhinju.“
„Mjesečna plata jednog političara je velika kao moja penzija za godinu i po.“
„Primam socijalnu pomoć, od koje platim struju. Grijanje i stanarinu nemam od čega da plaćam.“
Sredine nema, rijetke su čak i prodavnice u kojima takozvana srednja klasa može kupovati. Jaz između ekstremno bogatih i ekstremno siromašnih, vidljiv je na svakom koraku, kaže novinarka Dunja Jelovac:
„Ovdje žive ekstremno siromašni ljudi, dakle ljudi koji nemaju novac za hranu, odjeću, lijekove. Ti ljudi su ozbiljno ugroženi. Najbrojniji su oni koji očekuju solidan život od svog rada, jer imaju obrazovanje i zvanje, a siromašni su u smislu da im je nedostupna svaka iole zahtjevnija ljekarska intervencija, nedostupan im je kulturni život, putovanja, kupovina knjiga. I dakako, postoje oni jako bogati. O njima ne bih govorila, jer mi to budi nagon za povraćanjem.“
Pitanje raslojavanja stanovništva, ne samo u Bosni i Hercegovini, već i u svim zemljama u tranziciji je jedan od najvećih problema konteksta razvoja tih zemalja, kaže profešor sa Ekonomskog fakulteta u Sarajevu Fikret Čaušević:
Pedeset posto osoba u BiH živi malo iznad linije siromaštva. Petnaestak posto ima odredjene uštedjevine, ali te uštedjevine su obično skromne i u ovom vremenu recesije vrlo brzo iščezavaju odnosno prelaze u minuse. Dakle, većina ljudi živi ,u crvenom', odnosno dohodak im nije dovoljno visok da bi mogli uštedjeti.
Jedan od najuspješnijih bosanskohercegovački poduzetnika je Faruk Širbegović. Iako je vlasnik velike građevinske firme, sebe ne smatra bogatim čovjekom. Širbegović zapošljava oko 600 ljudi, a iako je kriza, ima planove da uposli još 300 radnika:
„Počeo sam 1990. godine. I ja i supruga smo diplomirani inženjeri arhitekture. Oboje smo uložili jako puno u našu edukaciju. Sav poslovni uspjeh, ako ga mogu tako nazvati, dugujemo prije svega edukaciji i znanju koje smo stekli. Meni kao poslodavcu je jako bitno da uspostavim jednu vrstu harmonije, da uredno izvršavam obaveze prema dobavljačima, prema povjeriocima, da izmirujem obaveze prema svojim zaposlenicima i prema državi. Redovno isplaćujem plate. Onog trenutka kad isplatim plate, ja kao poslodavac sam sretan i osjećam ogromno olakšanje. Znam da ljudi koji rade u mojoj firmi, zajedno sa svojim porodicama žive od tih plata.“
Neminovno je da novi društveni sistemi, ali i krize, dovode do novog raslojavanja u društvu. Taj trend, koji je karakteristika i drugih istočnoevropskih zemalja, će se nastaviti, kaže profesor sociologije Salih Fočo. Pojašnjava kako će se to odraziti na bosanskohercegovačko društvo:
„Odraziće se tako što će tridesetak posto stanovništva doći u stanje socijalne potrebe. Daljih tridesetak posto stanovništva će ostati na tržištu rada. Ostaće jedan model koji nazivamo srednjom klasom. Dok će svega nekih 10 do 15 posto ljudi raspolagati sa dosta velikim kapitalom.“
Za posao strahuje 60 posto građana
Slično, kao i u Bosni i Hercegovini, tako i u Srbiji – svijet luksuza pored svijeta siromaštva. No, pojedini analitičari kažu da Srbija nije zemlja velikih socijalnih razlika i da su takve priče više demagoške nego stvarne. No, činjenica je da gotovo 60 posto građana Srbije strahuje za posao. Iz Beograda, Radovan Borović:
„Ima skupih prodavnica, ali ima i jeftinijih. Pa kakav ko ima ,džeparac'.“
„Jako je lepo. Estetski zadovoljava i oko i dušu. Ali mi penzioneri malo šta možemo kupiti. Više dolazimo da vidimo kako to ovde izgleda.“
„Nije primereno državi u kojoj živimo. Naš narod nema para za ovo. Četrnaest hiljada za mušku šuškavu jaknu od najlona mi je malo preterano.“
„Interesovala me je jedna jakna – 56.000, farmerice su 17.000 i tako dalje. Za mene je to mnogo.“
„Mislim da ovde dolazi viši sloj da kupuje.“
„U radnji u kojoj radim, kad ljudi vide cenu, odskoče i to je to.“
Očito je jaz između bogatih i siromašnih sve veći. Upozorenja da je štednja jedna od mera, više je nego apsurd za one koji jedva preživljavaju. Spas za najsiromašnije je SOS market otvoren na obodu Beograda:
„Radio sam od 1947. godine i želim da živim normalno, a ne da se guram ovde.“
Da li je istovremeno otvoranje najvećeg shopping centra na Balkanu i prve SOS prodavnice u neskladu s činjenicama o krizi? Ekonomista Goran Nikolić, saradnik Naučnog centra Privredne komore Srbije:
„Otvaranje tako velikog shopping centra je posljedica procene vlasnika da će tim potezom više dobiti nego izgubiti u vremenu krize. Kad su u pitanju SOS prodavnice, i one su retke, niti će promet u njima biti značajan. Ukupan promet u maloprodaji inače opada. Što se tiče koefcjenta jednakosti, Srbija je u proseku Evrope. Mi uopšte nismo zemlja – kao što se misli – velikih socijalnih razlika. To je opet jedna demagogija.“
Nedavni beogradski sajam automobila pokazao je takodje dva apsurda, podvlači ekonomista Goran Nikolić:
„Došlo je do skoro dvostrukog pada kad uporedimo ukupan promet na sajmu ove i prošle godine. Ali prodavci su zadovoljni i ovakvim rezultatom.“
U ovakavu, ne baš sjajnu paralelu, uklapaju se i loši podatci da preko 60 odsto gradjana Srbije strahuje za egizstenciju. Svetlana Logar iz agencije Strategic Marketing:
Od oktobra do sada bilježimo dramatičan porast straha gradjana da će im standard opasti zbog ekonomske krize. Naravno, jedan od najvećih strahova je uvek vezan za posao odnosno za strah od gubitka posla.
„Od oktobra do sada bilježimo dramatičan porast straha gradjana da će im standard opasti zbog ekonomske krize. Naravno, jedan od najvećih strahova je uvek vezan za posao odnosno za strah od gubitka posla.“
Finansijska kriza neminovno pogodja najsiromašnije. Jelena Vlajković, psihološkinja, profesorica beogradskog Univerziteta, pisac knjige „Životne krize – prevencije i prevazilaženja“, daje jedan praktičan savet:
„Ono što ja savetujem ljudima u ovoj situaciji je da prosto naprave u svojoj glavi listu prioriteta šta je važno da sačuvaju u ovim mesecima, možda i godinama koje dolaze. Potrebno je da vlast bude veoma mudra i da mere koje preduzima, preduzima obazrivo i delikatno, zato što može da dodje do izliva velike ljutnje i velikog besa.“
Možda je prvi korak ka tom upozorenju i najava sindikalnih protesta 29. aprila u centru Beograda.
Nema prodavnica za siromašne, ni javnih kuhinja
Crna Gora je prije nekoliko godina promovirala Strategiju za smanjenje siromaštva u Crnoj Gori, no ovaj dokument se već duže vrijeme uopće ne pominje. U medjuvremenu, Razvojni program Ujedinjenih nacija (UNDP) je objavio nove rezultate istraživanja, koji govore da je veliki broj gradjana u Crnoj Gori ekstremno siromašan, ili se nalazi na samom pragu apsolutnog siromaštva i da se jaz izmedju bogatih i siromašnih i dalje uvećava. Ekonomska kriza ovakvo stanje, čini se, može učiniti samo još težim. Zanimljivo je da u Crnoj Gori još uvijek nema prodavaonica za siromašne, ni javnih kuhinja za one materijalno najugroženije. Iz Podgorice, Esad Krcić:
Prema podacima Razvojnog programa Ujedinjenih nacija, u Crnoj Gori 10 posto stanovništva živi ispod linije apsolutnog siromaštva, dok se, čak trećina gradjana smatra materijalno ugroženim, odnosno, na ivici da padne u kategoriju apsolutno siromašnih koji mjesečno troše manje od 160 eura. Podaci govore da je jaz između najbogatijih i najsiromašnijih sve veći, a da je po tom pitanju, (u regionu) stanje lošije samo u Makedoniji.
„Ako se posmatra ukupna raspodjela siromaštva“, kaže se u izjveštaju UNDP-a, udio siromašnih na sjeveru, koji je inače bio siromašniji dio države, sada se dodatno povećao u odnosu na prethodni period.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Podgorici, Milivoje Radović, kaže da ekonomska kriza značajno doprinosti povećanju jaza izmedju najbogatijih i najsiromašnijih:
Kako je rekao Štiglić: ,Ringišpil kapitalizma se okreće tako da bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji'.
„Kako je rekao Štiglić: ,Ringišpil kapitalizma se okreće tako da bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji.“
„Ekonomska kriza ne pravi razliku izmedju ugroženih i favorizovanih“, kaže psiholog Božina Mrdović, koji ipak dodaje da je siromašni doživljavaju daleko teže.
„Činjenica da smo svakodnevno zasuti medijskim informacijama o skoro apokaliptičnoj sadašnjoj i budućoj privrednoj situaciji, stvara dodatnu nesigurnost i sve psihičke reakcije – počev od anksioznosti i depresije“, rekla je Mrdović:
„Ekonomska kriza proizvodi dodatnu demotivaciju. Kriza i najavljivanje njenih posljedica govori o elementarnoj ugroženosti i opstanku. A motivi za opstanak su primarni u ljestvici motiva čovjeka za rad.“
U Crnoj Gori ne postoje narodne kuhinje i prodavnice sa jeftinom robom u kojoj bi mogli da se snabdijevaju samo najsiromašniji gradjani. Nije poznato da li se radi o zatvaranju očiju pred problemom, ili to još uvijek nije realna potreba, ali činjenica je da se u javnosti još uvijek nije pojavila inicijativa koja bi pokrenula uvodjenje kuhinja i prodavnica za materijalno najugroženije.
Ekonomista Milivoje Radović ne isključuje da će to u budućnosti biti potrebno, ali kaže da Crna Gora još uvijek nije dospjela u tu fazu.
Radović, medjutim, napominje da ekonomska kriza pogubno djeluje na srednju klasu, koja je tek bila u ponovnom nastajanju nakon njenog nestajanja devedesetih godina u vrijeme rata i medjunarodnih sankcija:
„Kriza će doprimijeti da se taj srednji sloj, koji je zamajac i osnova razvoja svakog društva, smanji i predje u kategoriju siromašne populacije.“
Pate siromašni, pati srednja klasa, ali izgleda da pate i bogataši. Psiholog Božina Mrdović kaže da i njih hvata panika:
„Kako bi rekao Marks: ,Proleteri ne gube ništa osim okova, kapitalisti gube ogromna bogatstva'. Ali s obzirom na činjenicu da su bogati, u ovim našim relacijama, do bogatstva došli relativno lako, oni to neuporedivo lakše doživljavaju i lakše im to pada nego onima koji su do bogatstva došli na teži način.“
Da je kriza udarila i po dubljim džepovima, jasno govori i podatak da je drastično pala prodaja luksuznih dobara koja su omiljena medju imućnijim ljudima. Mercedes je uvijek bio statusni simbol i predmet obožavanja. Sada, prodaja ovog automobila je u Crnoj Gori prepolovljena. Radosav Brnović, zamjenik direktora kompanije „Ljetopis Automotive“, koja u Crnoj Gori zastupa Mercedes:
„U prva dva mjeseca ove godine je u Crnoj Gori, u odnosu na prva dva mjeseca 2008. godine, tržište novih automobila palo za nekih 60-70 posto.“
Iako ostaje otvoreno pitanje ko još uvijek traži onu drugu polovinu mercedesa koji se prodaju, po podatku o padu prodaje ovih automobila, može se zaključiti da i bogataši u Crnoj Gori pate. Ipak, iako pate, ne dozvoljavaju da to drugi primjete. Možda se u želji da se kroz odjeću drugima pokaže da se i u krizi ima i može krije razlog za stabilan promet koju bilježi firma Samms, koja zastupa niz najpoznatijih svjetskih brendova, od La Coste do Max & Co. Vanja Mihailović, menadžer Samms-a:
Mi smatramo da je sva ova priča o krizi malo pretjerana. Ne možemo reći da je nema, ali u suštini ona nije toliko loša za naše tržište, jer će se tržište raščistiti.
„Mi smatramo da je sva ova priča o krizi malo pretjerana. Ne možemo reći da je nema, ali u suštini ona nije toliko loša za naše tržište, jer će se tržište raščistiti.“
Na podgoričkim ulicama se, golim okom, po odjeći i automobilima, može zaključiti da, iako postoji veliki broj ljudi koji živi u krajnjoj bijedi, još uvijek postoji mnogo pojedinaca koji mogu da se razbacuju. Takvo ponašanje se obično pripisuje ljudima, cinično nazvanim – pobjednici tranzicije. Medjutim, postoji i druga strana medalje. Posljednjih mjeseci, bilo je mnoštvo protesta radnika koji su se okupljali pred vladinom zgradom protestujući zbog svog statusa. Mnogi od njih kažu da im je ugrožen i biološki opstanak:
„Ja više nemam od čega da živim.“
Kako uopšte izdržavate porodicu?
„Snalazim se, pozajmljujem...“
„Gladni smo!“
Posle decenija života u krizi postali smo imuni?
Slijedi priča iz najmlađe države u regiji. Gradjani u Prištini sa plaćama iznad prosjeka, koji se smatraju srednjom klasom, više ne mogu izgurati mjesec. Stručnjaci najavljuju da će ekonomski rast biti prepolovljen dok se smanjuje i priliv novca iz dijaspore. Zabilježila Anamari Repić:
Odlazak u shopping više nije tako radostan dogadjaj u Prištini. Iako je u poslednje vreme otvoreno više mega-marketa, svi planovi za kupovinu znače potragu za jeftinom, pa makar i manje kvalitetnom robom. Već se zna gde se mogu naći hrana i garderoba, čije cene može podneti većina. Dve prijateljice su se spremale da krenu u shopping, jer su nedavno primile plate, koje iznose oko 500 evra. Plan je da obnove garderobu za proleće i leto, ali ovoga puta to će tražiti u radnjama sa jeftinom robom. Mejrema Tahirukaj ističe da je njena plata solidna za kosovske uslove, ali ipak nedovoljna:
„Kupujem jeftine stvari, a nisam dovoljno bogata da stalno kupujem jeftine i nekvalitetne stvari. Pokušavam da stvorim balans. Živim sama, ali pomažem i porodici. Krajem svakog meseca ostanem bez para. Jefitnija hrana se može naći u velikim marketima, gde ima više izbora. Ali sa solidnom platom ne može se izaći na kraj, jer su poskupljenja svakodnevna“, kaže Mejrema dodavši da smo posle više decenija života u krizama postali imuni.
Mejrema i njena prijateljica Dijana Dani rade u javnom servisu RTK, koji važi za instituciju sa platama iznad proseka – oko 200 evra većim u odnosu na druge javne službe. Ali, ipak, to nije dovoljno za plaćanje svih računa, kupovinu hrane, garderobe ili večernji izlazak, kaže Dijana:
„Ja radim, suprug radi, četvoročlana smo porodica. Naši roditelji imaju penzije koje su zapravo neka vrsta socijalne pomoći, a ne penzija. Naš mesečni budžet iznosi 700-800 evra. Od toga se apsolutno ne može živeti.“
U prodavnicama i velikim marketima se za sada ne primećuje da je kriza na vidiku. Uvek se može naći roba za one siromašnije i bogatije. U gradu ima luksuznih butika, ali ljudi sa platama od 500 evra najčešće kupuju tamo gde je jeftinije. Tu se i vidi da kupovna moć srednje klase slabi. Zvaničnici ocenjuju da je sada već očigledno da je globalna kriza sve bliža Kosovu. Gubljenje radnih mesta na Zapadu će se direktno odraziti na ekonomsko stanje, pošto će dijaspora biti pogodjena globalnom krizom. Muhamet Sadiku, iz Instituta za razvojna istraživanja „Riinvest“, kaže da će se u drugoj polovini ove godine kriza osetiti u manje razvijenim zemljama, kao što je Kosovo:
„Primećuje se pad priliva novca iz dijaspore, a investitori su uzdržani“, navodi Sadiku pojave koje nagoveštavaju krizu.
Zabrinjava činjenica da je izvoz Kosova, koji čini više od 50 odsto izvoza metalnog otpada i metala uopšte, prepolovljen. Takodje zabrinjava i gubitak vrednosti ili pad cena nepokretnosti na tržištu Kosova.
„Zabrinjava činjenica da je izvoz Kosova, koji čini više od 50 odsto izvoza metalnog otpada i metala uopšte, prepolovljen. Takodje zabrinjava i gubitak vrednosti ili pad cena nepokretnosti na tržištu Kosova.“
Kosovo spada u siromašna područja sa više od 50 odsto nezaposlenih, dok prosečna plata u javnom sektoru iznosi oko 200 evra. Vlada je saopštila da je izdvojila 200 miliona evra kako bi intervenisala ukoliko dodje do ekonomskih problema u odredjenim sektorima. U medjuvremenu, vlada je donela odluku o povećanju plata za 10 odsto u svim institucijama koje se finansiraju iz budžeta. Kosovska štampa je u tom pogledu objavila podatke o platama lidera. Predsednik Sejdiu mesečno prima 2.870 evra, predsednik parlamenta Jakup Krasnići 2.420 evra, premijer Tači 1.440 evra, ministri 1.260, dok poslanici imaju mesečnu platu od 1.000 evra. A da li će kriza i njih pogoditi, to niko još ne zna. Mejrema i Dijana znaju da im je za prosečni trošak potrebno više od 1.000 evra mesečno:
„Potrebno je oko 1.500 do 2.000 evra mesečno za jednu porodicu“, kaže Mejrema.
„Potrebno je 1.000 do 1.500 evra za normalan život.“
Gubitak radnih mjesta i rekordna prodaja luksuzne robe
Gospodarska kriza u Hrvatskoj već je zatvorila tisuće radnih mjesta, propadaju mali obiteljski dućani, ali trgovine luksuzne robe upravo posljednjih mjeseci bilježe rekordno dobre rezultate. Za cipele od 1.000 dolara postoje liste čekanja, kupuju se parfemi po 2.000 i više tisuća eura, prodaja automobila pada, ali ne i skupih terenaca.
No, sindikalisti i sociolozi procjenjuju da je kriza u Hrvatskoj ipak najviše uzdrmala one koji neće više moći besramno grabiti i zaradjivati na račun već odavno osiromašenih gradjana, čije bi se nezadovoljstvo, zbog još veće bijede, moglo pretvoriti u masovni socijalni bunt. Iz Zagreba, Ankica Barbir Mladinović:
Osim luksuznih bogataša, krize se, barem doživljajno, ne boje ni najsiromašniji Hrvati, jer – kako su nam kazali pred jednom od pučkih kuhinja u Zagrebu – ionako nemaju više što izgubiti:
„Ne mogu izgubiti ništa, jer ništa ni nemam. Uzeto nam je sve što smo imali, nemaju više što.“
„Onaj koji ima više, uvijek traži više. A onaj koji nema, taj se pomiri sa sudbinom.“
„Sebi su namjestili velike plaće, a mi sirotinja živimo od ove mizerije.“
Sociolog Renato Matić potvrdjuje ova mišljenja najsiromašnijih i smatra da su krizom zapravo najviše prestrašene političke i ekonomske elite u Hrvatskoj:
„Mislim da je to u najvećoj mjeri politički konstrukt, u dogovoru sa ekonomskom elitom, koja zapravo nije zabrinuta za društvo nego za vlastiti profit. Stari model polakog stjecanja profita više ne funkcionira, jer se siromašnima više nema što uzeti i onda se proglasi kriza, u kojoj bi se 90 posto onih koji nisu sudjelovali u kreiranju takve krizne društvene stvarnosti osjetili pozvani da nešto daju. Pa što još možemo dati? Dakle, ta kriza pogadja one koji imaju puno više od nas. Ali ni približno ih neće pogoditi onoliko koliko će ih pogoditi jedna vrsta socijalnog bunta koji tek slijedi.“
Ova ekonomska kriza je jedna od mnogih zgodnih pričica koje nam se tu i tamo podmeću kada treba skriti nekakav veliki lopovluk. Tada se tu i tamo baci nekakva ,kost' medju ljude, kojom će se ljudi zabaviti.
„Ova ekonomska kriza je jedna od mnogih zgodnih pričica koje nam se tu i tamo podmeću kada treba skriti nekakav veliki lopovluk. Tada se tu i tamo baci nekakva ,kost' medju ljude, kojom će se ljudi zabaviti. Otprilike, kao što se tradicionalno, kada nešto krivo krene i kada vlast nema konkretne i jasne odgovore na životna pitanja gradjana, pojavljuju te priče o 2. svjetskom ratu, o ustašama i partizanima. Na taj načinse sada tu jako lijepo uklopila i ta priča o krizi.“
U svakodnevnim razgovorima često se može čuti od ljudi kako im je već dosta tog strašenja s ekrana:
„Gradjani su to primijetili i više ne reagiraju. Naprosto su otupjeli. Nema toga što bi nas, nakon svega što smo doživljavali u zadnjih nekoliko desetljeća, moglo uplašiti. Eventualno neka, ne daj Bože, elementarna ili tektonska nepogoda kakva je, nažalost, pogodila naše susjede.“
„Ja sam dugi niz godina bila na burzi. Komercijalist sam po struci. Sada sam pred pučkom kuhinjom. U početku me je bilo sram, sad mi je svejedno.“
Ova, kako kaže, „neuništiva Zagrepčanka“ mogla bi sa svojom mirovinom od 1.300 kuna (manje od 200 eura) kupiti mjesečno možda tek nekoliko kapi skupocijenog No.1 parfema kuće Clive Christian u novootvorenoj luksuznoj parfumeriji Flores u središtu Zagreba, jer košta više od 2.000 eura. No, u extra luksuznim trgovinama u Hrvatskoj, uostalom, kao i u svijetu, ističu da ih kriza ne pogadja i da prodaja ide vrlo dobro, a za neke proizvode, kao cipele od 700 i više eura, postoje čak liste čekanja, potvrdjuje nam Tajana Lisičar, vlasnica jednog od najluksuznijih Concept dućana Nicolas u zagrebačkom centru Kaptol:
„Najduža lista čekanja postoji za cipele Christiana Louboutina, čiji su modeli prisutni gotovo na svakoj dodjeli Oskara i na svakom svjetskom red carpetu. Na listi je po 20-25 ljudi. Budući da se te cipele prodaju samo u 50 dućana na svijetu, a mi smo jedini koji ih prodaju u ovom regionu, interes je veliki. Ne samo iz Hrvatske nego i iz susjednih zemalja. Najviše iz Srbije, pa iz Slovenije.“