Doktorka filologije, Ileana Čura Sazdanić, imala je samo 11 godina kada je, tokom zloglasne, Novosadske racije, januara 1942. godine, sa majkom i tetkom izvedena na streljanje. Preživela je slučajno. Danas se svega seća, ali ne mrzi. Kaže da to ne vodi nikuda. U Novi Sad više ne ide, ali joj je želja da se na mestu kuće u kojoj je živela, otvori muzej sećanja na žrtve tog zločina.
U šest sati ujutru, 21. januara 1942. godine, na vrata porodice Čure – Sazdanić, hrupilo je šest uniformisanih ljudi sa isukanim bajonetima. Mađarski žandarmi su tog jutra čizmom otvorili mnoga vrata u Novom Sadu. U naredna tri dana, od 21. do 23. januara, u zločinu koji je ostao upamćen kao Novosadska racija, ubili su i pod led Dunava bacili preko 1.200 Novosađana.
“Sećam se 21., 22. i 23. januara 1942. Dvadesettreći je bio taj koji je odredio sudbinu moje porodice, tragičnu sudbinu…”, kaže nam na početku razgovora Ileana Čura Sazdanić. Januara 1942. imala je tek 11 godina. U Novom Sadu, u ulici Kralja Aleksandra broj 1, živela je sa majkom Nadom Čurom i tetkom Ljubicom Dimović Sazdanić. 21. januara, prvog dana zloglasne racije, Hortijevi vojnici su im prvi put upali u kuću. Uz pretnje da će ih pobiti, ispreturali su im stvari. “A mi, mi smo morali da stojimo u salonu, ispred isukanih bajoneta. Nismo smeli da se pokrenemo, uperili su u nas te bajonete. Otvorili su sve ormare i pljačkali.”
Mađarski vojnici su došli i sutradan, 22. januara. Ponovo su pljačkali i pretili. Tih dana, Ileana, njena majka i tetka, nisu ništa smele da pitaju, niti da izađu na ulicu ili prozor. “Sećam se da je to bilo nešto sasvim strašno. Novi Sad je bio, takoreći, grad-zatvor. Nije se smelo izaći na ulice, nije se smelo prići prozoru, sve je bilo zamračno i svi smo živeli u strahu od mađarskih, Hortijevih vojnika koji su udarali čizmama o kapije i vrata, upadali u kuće, pljačkali, držali nas ispred isukanih bajoneta i odvodili ljude na takozvano ‘legitimisanje’, koje nije u stvari bilo legitimisanje, nego streljanje. To je trajalo tri dana i tri noći.”
Poslednjeg dana Racije, 23. januara, vojnici su ponovo došli. Bili su nervozni i užurbani, seća se Ileana. Nju, njenu maju i tetku, grubo su izgurali iz kuće. “Samo su rekli – Žurimo, žurimo! Na legitimisanje! Ja sam se vratila u kuću, po kaput, a oni su odveli moju majku i tetku. Dok sam ja otrčala po kaput, kuća je velika, oni su otišli. Više nikoga nije bilo. Ostala sam u kući sa poslugom. Govorili su mi da su mama i tetka u Domu Armije, da će vratiti, ali se to, naravno, nije dogodilo.”
Činjenicu da su je zločinci pustili da ode po kaput i da su otišli bez nje, opisuje kao sudbinu. “Ja drugačije to ne mogu da vam objasnim. U pitanju je bilo samo nekoliko trenutaka, znate. To je bio tako neverovatan sticaj okolnosti – to je bio treći dan i poslednji sat kada su odvodili i žurili su. Najvažnije im je bilo da što više opljačkaju i da što pre odu. To je sticaj okolnosti, sudbina…” To je, inače, bio drugi put da je Ileana izbegla smrt. Po ulasku Mađara u Novi Sad, u kuću je uleteo metak, koji je završio u ramu za sliku, tik iznad njene glave. Slika je ukradena, ram i dalje čuva.
Posle rata, u Beogradu je magistrirala engleski jezik i književnost. Doktorirala je u Engleskoj, a potom je, kao profesor književnosti boravila i u Indiji, Americi, Kanadi. Vratila se u Beograd, ali nikada u Novi Sad. “Ne, nemam nikakve želje da se vratim u Novi Sad. Kada čovek doživi tako veliku tragediju, trauma ostaje doživotno. I eto, ostala sam u Beogradu”
Uprkos svemu što je preživela, Ileana Čura Sazdanić ne gaji mržnju prema onima koji su njoj, njenoj porodici i sugrađanima naneli strašnu patnju, o čemu najbolje svedoči jedna epizoda iz školskih dana. “Kada sam išla u gimnaziju, odveli su nas na neke demonstracije. Vikalo se: ’U Dunav s Mađarima!’ Ja sam, međutim, izašla iz te grupe. Smatrala sam da se ništa ne može osvetom… Nasilje ne bi trebalo da se ponavlja. Mržnja nikuda ne vodi.”
U Novom Sadu, u ulici Kralja Aleksandra broj 1, odakle je Ileana 23. januara 1942. godine izvedena sa majkom i tetkom, postavljena je spomen ploča njenoj porodici, nevinim žrtvama novosadske racije. Ileanina velika želja je da se na tom mestu otvori i muzej posvećen sećanju na taj zločin. Nada se da će joj se u narednim godinama, želja i ostvariti.