Sutjagin: Putin ne vlada Rusijom sam

Vladimir Putin ne vlada Rusijom sam već „kolektivni Putin“, koga čine najmoćniji ljudi u Kremlju. Taj „kolektivni Putin“ definitivno neće izgubiti vlast, kaže za Radio Slobodna Evropa Igor Sutjagin, ruski stručnjak za nukealrno naoružanje.

“Putin je član tog 'kolektivnog Putina' i ako to telo odluči da on mora da ode sa vlasti, to će se i desiti. U ovom trenutku on se pozicinirao kao pobednik. Dakle, stalno su mu potrebne nove pobede. Međutim, u Ukrajini gubi. Ali, on ne može sebi da dozvoli poraz jer gubtnici ne mogu da politički opstanu u totalitarnim režimima. Zato mu je potrebna nova pobeda. Stoga mu je mali pobednički rat u Siriji sasvim dovoljan“, smatra Sutjagin, nekadašnji načelnik odeljenja za vojno-tehnička pitanja na Institutu za američke i kanadske studije pri Akademiji nauka Rusije.

Uhapšen je 1999. po optužbi za izdaju i špijunažu iako nije imao pristup poverljivim dokumentima kao civilni istraživač. Proveo je 11 godina u zatvoru. Oslobođen je i razmenjen sa grupom špijuna uhapšenih u SAD. Od 2014. radi kao analitičar na Kraljevskom institutu za studije odbrane i bezbednosti u Londonu (Royal United Services Institute for Defence and Security Studies).

Po struci je fizičar i istoričar.

RSE: Situacija u Siriji se zaoštrava. Rusija intenzivira napade na protivnike Asada. U međuvremenu, “Islamska država” je pogodila rusku ambasadu u Damasku. SAD su dostavile pomoć umerenijoj opoziciji. S obzirom na delovanje ruske kao i avijacije koalicije predvođene SAD-om, da li postoji rizik od njihovog sukoba koji bi mogao da izmakne kontroli sa nesagledivim posledicama?

Sutjagin: Naravno, postoji rizik od sukoba. Međutim, za Rusiju je mnogo veća opasnost od uvlačenja u sukob ne samo sa “Islamskom državom” nego i islamistima na širem prostoru.

RSE: Rusija je saopštila već na početku operacija da je glavni cilj udara njene avijacije “Islamska država”. Da li mislite na rizik od masovnog sukoba sa islamistima u samoj Siriji ili i na opasnost da oni preko Kavkaza prenesu terorističke akcije i u samu Rusiju u znak odmazde? U utorak su ruske vlasti saopštile da su sprečile teroristički napad u Moskvi.

Sutjagin: Čini mi se da je vest o pokušaju terorističkog napada u Moskvi lansirana pre svega za markentiške, PR potrebe ruskih vlasti usmerenoj ka domaćoj javnosti da bi se legitimisila potreba za vojnom intervencijom u Siriji kako bi se, navodno, sprečili masovniji teroristički napadi na ruskoj teritoriji.

Ovaj PR potez je očito bio nužan da bi se homogenizovala ruska javnost jer istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je većina građana Rusije protiv uvlačenja u rat na tako udaljenom prostoru.

Međutim, ti teroristički napadi na ruskoj teritoriji nisu neposredna pretnja. Najozbiljniji izazov za Moskvu je da se umerene, manje umerene kao i islamističke grupacije, poput Al Nusre, ujedine u ratu protiv Rusa u Siriji.

Kada je reč o ciljevima po kojima deluju ruski avioni, u oko 90 odsto slučajeva se, zapravo, radi o raketiranju položaja umerenije sirijske opozicije a ne “Islamske države”.

RSE: Rusija je saopštila da je cilj njene intervencije da pomogne sirijskog predsednika Bašera el-Asada, koji se više bori protiv umerene opozicije nego “Islamske države”.

Sutjagin: Da, sirijske snage i “Islamska država” direktno se suočavaju samo na dva mesta – od toga je jedno kod drevnog grada “Palmire”. Reč je o veoma uskom sektoru dugačkom oko 20 kilometara.

Asadu je glavni problem umerena opozicija kao i razne radikalne grupe koje ne deluju pod okriljem „Islamske države“. Zato Moskva nastoji da mu pomogne u borbi protiv njih. Rusija očito nastoji da dovede SAD u situaciju da garantuje Asadov ostanak na vlasti.

RSE: Da li to znači, kao što sam Vas pitao, da postoji rizik od vojnog sukoba Rusije i SAD u Siriji?

Sutjagin: Da, postoji jer Zapad ima neku vrstu moralne obaveze prema umerenoj opoziciji koju podržava od početka. Dakle, i iz moralnih a i političkih razloga, ne možete da sedite skrštenih ruku dok ljudi koje podržavate ginu od ruskih bombi.

RSE: Da li to znači da će se situacija dalje pogoršavati ili će Rusija i Zapad postići makar prećutni sporazum?

Sutjagin: Prećutni sporazum nije moguć jer ruska strana nije spremna na kompromis. Ni Zapad i arapska strana nisu u situaciji da pristanu na kompromis jer bi time izgubili prestiž.

RSE: Šta se može zaključiti o kvalitetu ruskog naoružanja na osnovu vazdušnih udara u Siriji i lansiranja raketa iz Kaspijskog mora. U kojoj meri se može porediti sa zapadnim, pre svega američkim?

Sutjagin: Rusko naoružanje se može porediti sa zapadnim: skoro da je u istoj meri efikasno i pouzdano. Kada su prvi put lansirane američke rakete „tomahavk“, promašile su metu u omeru između 8 i 11 odsto.

U slučaju ruskih raketa iz Kapsijskog mora, reč je o grešci između 8 i 18 procenata.To služi Moskvi kao argument u polaganju prava na status velike sile. To je poruka Zapadu: tretirajte nas kao veliku silu, jer smo u stanju da lansiramo krstareću raketu. Pri tom se zaboravljaju drugi važni elemneti, kao što je ekonomsko stanje.

Putinu su potrebne nove pobede

RSE: Osim očuvanja Asada na vlasti u Siriji i time dve vojne baze koje Rusija ima u ovoj zemlji, koji su još razlozi za njenu intervenciju? Da demonstrira svoju globalnu moć i pokaže moderno naoružanje, ili i skretanje pažnje sa situacije u Ukrajini kao i domaće javnosti koja se suočava sa teretom zapadnih sankcija?

Sutjagin: Svi ovi faktori igraju ulogu u oblikovanju ruske politike.Glavni cilj ruske strategije je da obnovi svoju ulogu kao supersile koja bi bila priznata na globalnoj sceni.

Da bi to ostvarila neophodno je da očuva i proširi sfere uticaja i osigura da niko ne ugrožava njenu moć na tom prostoru. Sirija je jedna od tačaka sfere uticaja. Da bi se demonstrirala moć nije dovoljno samo da lansira krstareće rakete iz Kaspijskog mora već i osigura prisustvo ruske flote u Mediteranu. Zato je od ključne važnosti za Moskvu da osigura svoju pomorsku bazu Tartus u Siriji koju koristi od 1971.

U međuvremenu, modernizovana je i vazdušna baza u Latakiji za ruske avione. Stoga, sigurno neće dozvoliti da lako izgubi to uporište.

Istovremeno, Rusija je intervencijom u Siriji dobila priliku da utiče i na zbivanja u Evropi. Naime, akcijama u blizini turske granice onemogućava rešenje izbegličke krize. Na taj način Rusija postaje važan igrač, bolje rečeno remetilački faktor, u nastojanju Putina da izađe iz međunarodne izolacije.

RSE: Da li će se Rusija usmeriti i na borbu protiv „Islamske države“?

Sutjagin: To nije u interesu Rusije. Da je moguće pobediti „Islamsku državu“ vazdušnim udarima to bi već ostvarila velika međunarodna koalicija predvođena SAD-om.

Nužno je poslati i trupe da bi se ostvario taj cilj, a Rusija svakako ne želi da bude uvučena u kopneni rat u Siriji zbog velikog političkog rizika. Ruska javnost se itekako seća pogubnih posledica sovjetske invazije Avganistana, tako da građani ne bi oprostili Kremlju „drugi Avganistan“.

RSE: Da li je cilj Rusije da podeli Siriju tako što bi osigurala Asadovu vlast pre svega u područjima gde žive njegovi alaviti, a ostatak zemlje prepustila „Islamskoj državi“ i drugim militantima? Možda će to biti i neizbežan ishod ukoliko Rusija i Zapad ne postignu sporazum.

Sutjagin: Možda to neće biti nužan rezultat ako Asad uz pomoć Irana, iračkih šiitskih milicija, Hezbolaha kao i rusku vazdušnu podršku potisne „Islamsku državu“ iz Sirije.

Naravno, ukoliko u tome ne uspe onda će se fokusirati na očuvanje vlasti pre svega na području oko Mediterana. Međutim, Rusija će svakako nastojati da po svaku cenu osigura kontrolu na celoj teritoriji Sirije.

RSE: Predsednica Gornjeg doma ruskog parlamenta Valentina Matvinjenko kazala je da je Moskva spreman da interveniše i u Iraku ukoliko vlada u Bagdadu to zatraži. Da li je realna ova opcija?

Sutjagin: Ne verujem da je to realno jer bi bilo veoma rizično, zato što međunarodna koalicija predvođena SAD-om uglavnom izvodi vazdušne operacije protiv „Islamske države“ u Iraku tako da bi postojala opasnost od neposrednog dodira i incidenata između ruskih i zapadnih aviona.

Prema nepotvrđenim informacijama britanski piloti su dobili naređenje da pucaju na ruske avione ako budu delovali agresivno.

Vladimir Putin je poznat po tome da izbegava rizične poteze. Zašto bi se odlučio na operacije u Iraku kada postoji opasnost od sukoba sa zapadnim vazdušnim snagama kao i pripadnicima „Islamske države“ koji su fanatični borci i spremni da umru ubijajući ruske vojnike.

RSE: Međutim, Putin je sa nekoliko poteza iznenadio Zapad kao što su intervencija u Gruziji, zatim aneksija Krima i sada operacije u Siriji.

Sutjagin: Da li vidite razliku između spremnosti Ukrajinaca da brane Krim i ekstremista „Islamske države“, čiji je slogan „volimo smrt kao što vi volite život“?

Napasti direktno „Islamsku državu“ i ukrajinske snage, koje su bile blokirane u kasarnama – sasvim je različito. Dakle, Putin nije spreman da plati cenu eventualnim direktnim sukobom sa „Islamskom državom“.

Naravno, potezima kao što su intervencija u Gruziji, aneksija Krima i akcijama u Siriji-Rusija je iznenadila Zapad.

RSE: U kojoj meri je intervencija u Siriji bila motivisana nastojanjem Kremlja da skrene pažnju međunarodne javnosti sa krize u Ukrajini i nekako oslabi teret zapadnih sankcija?

Sutjagin: Ne toliko da se skrene pažnja međunarodne javnosti, već domaće. Naime, nije lako prodati priču ruskim građanima zašto se odustaje od stvaranja „Novorusije“ (u Ukrajini), zatim napušta Donbas.

Naime, Putin se pozicinirao kao pobednik.Dakle, stalno su mu potrebne nove pobede. Međutim, u Ukrajini gubi. Ali, on ne može sebi da dozvoli poraz jer gubtnici ne mogu da politički opstanu u totalitarnim režimima. Zato mu je potrebna nova pobeda.

Stoga mu je mali pobednički rat u Siriji sasvim dovoljan: Moskva je saopštila da se bori protiv „Islamske države“, pomaže Asada. Na kraju će proglasiti pobedu i obustaviti operacije.

RSE: Šta bi onda bio sledeći Putinov potez?

Sutjagin: Problem je što možda neće moći sam da odluči i povuče taj potez već će ga drugi na to primorati.

Rusija je napravila stratešku grešku našavši se u šiitskoj koaliciji u borbi protiv sunita. Dakle, Rusija je stala na stranu Irana, šiitskih milicija u Iraku, Hezbolaha i šiitskog režima u Siriji nasuprot sunitskom svetu koji ima skoro milijardu i po stanovnika. To je velika opasnost po Rusiju.

Dodatni problem za Moskvu je što su muslimani u Rusiji takođe suniti.

Putin u senci „kolektivnog Putina"

RSE: Kako se to može odraziti na poziciju Putina u samoj Rusiji? Rekli ste da većina građana ne podržava intervenciju u Siriji.

Sutjagin: Da, međutim većina i dalje podržava Putina kao predsednika. Ključno je kako će se Kremlj suočiti sa ekonomskom krizom.

Rat je predstava za javnost i ima pozitivan efekat na popularnost vlasti do određenog momenta kada vam se frižider isprazni. Veliki rizik po Putina je da izgubi ekonomsku bitku.

RSE: Međutim, nedemokratski režimi obično ne padaju zbog protesta naroda na ulicama već neke vrste državnog udara ili promene unutar same vladajuće elite, kada jedan njen deo uvidi da su nužne neke reforme. U slučaju Rusije to može biti još tvrđa opcija, takozvani „siloviki“, ili liberalnija ekonomska elita kojoj su potrebne poslovne veze sa Zapadom.

Sutjagin: Ni jedni, ni drugi, zato što u Rusiji ne vlada Vladimir Vladimirovič Putin sam već „kolektivni Putin“, koga čine najmoćniji ljudi u Kremlju. Taj „kolektivni Putin“ definitivno neće izgubiti vlast. Međutim, pitanje je ko će jednog dana zameniti samog Putina. To će verovatno biti neko politički veštiji, fleksibilniji.

Čvršća struja ne može da dođe na vlast. Doduše, oni bi mogla da vlada na kratko ako Putin ne bude u stanju da spreči eventualne nemire – u Rusiji nije moguća revolucija već nemiri. Radikali na vlasti bi mogli da uguše te proteste.

Međutim, da bi vladali duže morali bi da reše probleme koji su doveli do nemira, pre svega ekonomske. Sa silovikima na vlasti, Rusija ne bi mogla da se reši sankcija i međunarodne izolacije.

Zbog toga se „kolektivni Putni“ neće opredeliti za dalje zaoštravanje, već za nešto fleksibilniji pristup, stvarajući privid demokratske atmosfere. U tom smislu očekujem postepene, pozitivne promene, makar njihovo imitiranje.

RSE: Da li će sam Putin biti na čelu tog umerenijeg „kolektivnog Putina“?

Sutjagin: Putin je član tog „kolektivnog Putina“ i ako to telo odluči da on mora da ode sa vlasti, to će se i desiti.

Na primer, „kolektivni Putin“ je odlučio da ministar odbrane Serdjukov mora da se povuče iako ga je Vladimir Putin javno podržavao. Međutim, tri dana nakon što je upozorio da ne diraju Serdjukova, Putin ga je ipak smenio.

Dakle, ne treba precenjivati manevarski prostor koji Putin ima u „kolektivnom Putinu“.

RSE: Da li će nalaz holandske komisije da je malezijski avion pogođen u Ukrajini ruskom raketom „Buk“, dovesti do daljeg zaoštravanja odnosa Moskve i Zapada? Istovremeno, pomenuli ste da će Kremlj nastojati da smanji tenzije. Da li to znači povlačenje njegove podrške proruskim separatistima u istočnoj Ukrajini pa čak i sa Krima?

Sutjagin: Ne, povlačenje Rusije sa Krima bilo bi političko samoubistvo za Putina. Moskva takođe ne želi da izgubi kontrolu nad istočnom Ukrajinom što je mehazizam za kontrolu cele Ukrajine.

Kada je reč o nalazu holandske komisije, Kremlj je, zapravo, zadovoljan, jer nije direktno optužen za ispaljivanje rakete. Možda će čak zbog toga tražiti i ukidanje zapadnih sankcija. Međutim, ruske vlasti utvrđuju tu liniju odbrane na prilično haotičan način, često otvoreno lažući.

Procep između nacionalnog prestiža i praznih frižidera

RSE: Kazali ste da će „kolektivni Putin“ pokušati da bude fleksibilniji. Šta će ponuditi u zamenu za ukidanje sankcija?

Sutjagin: Ne, nema ruske ponude već samo zahteva. Kada je reč o obaranju malezijskog aviona potenciraće: „Mi smo nevini, ukinite sankcije, a kada je reč o Krimu, zaboravite na njega, jer je on integralni deo Ruske Federacije“.

RSE: To ipak znači da će tenzije u odnosima Rusije i Zapada prilično dugo potrajati.

Sutjagin: To je za Kremlj „nulta igra“ (zero-sum game). Ako pobedim uzimam sve. To znači da nema prostora za kompromis, jer se to smatra znakom slabosti.

RSE: Međutim, ako Moskva ne bude spremna na kompromis, onda Zapad neće ukinuti sankcije i pitanje je da li Rusija moći da ekonomski opstane na duže staze.

Sutjagin: Rusija može veoma dugo da ekonomski opstane. Reč je o velikoj privredi čija je inercija ogromna. Sigurno neće doživeti kolaps sutra. Naravno, ako bi politički ćorsokak u odnosima Rusije i Zapada potrajao unedogled, onda bi se to itekako negativno odrazilo i na njenu ekonomiju.

RSE: U kojoj meri je za građane Rusije još uvek važan prestiž njihove zemlje, koja je nekada bila imperija. U tom smislu su spremni i da trpe do izvesne granice ekonomske nevolje jer ih Kremlj ubeđuje da je to posledica sankcija, odnosno međunarodne zavere prema Rusiji. Šta je Rusima danas važnije, kvalitet svakodnevnog života, odnosno standard i slobode, ili osećaj međunarodnog prestiža njihove zemlje?

Sutjagin: Osećaj samopouzdanja i ponosa je deo njihovog svakodnevnog života. Iako trpe posledice pada standarda još uvek uspevaju da izađu na kraj sa tim, jer to osećanje samopouzdanja i ponosa služi kao neka vrsta kompenzacije.

RSE: Da li je reč o nacionalnom ponosu?

Sutjagin: Reč je o ličnom ponosu. Oni se osećaju pripadnicima velike sile. Međutim, ako bi se odrekli tog ličnog ponosa onda bi se postavilo pitanje ko je podržavao Putina 15 godina, kako uživa podršku oko 80 odsto građana?

Dakle, reč je o svakom građaninu ponaosob koji to čini i ne može sada zbog ekonomskih problema da okrivljuje samo Putina, jer snosi deo odgovornosti zbog podrške tavkoj politici.

Zbog toga građani još ne kritikuju masovno Putina jer bi time priznali samima sebi da su napravili grešku, pa zbog još uvek veruju da su odabrali pravog vođu.

RSE: To znači da Putin može da vlada unedogled?

Sutjagin: Ako se isprazne frižideri u njihovim domovima, onda će početi da optužuju Putina, jer i Rusi imaju „lošu“ naviku da „jedu“ makar jednom dnevno.