Dvadeset godina nakon krvavog rata, bh. društvo je i dalje duboko etnički podjeljeno. Podgrijavani dnevno političkim manipulacijama, stavovi o onome što se dešavalo u BiH, krajem dvadesetog vijeka se teško mijenjaju, pa se o pomirenju među narodima i ne može govoriti.
Ipak, ima i onih, koji su spremni saosjećati se sa patnjama pripadnika drugih, žrtava rata, što je, zapravo dobar početak za suočavanje sa prošlošću. Tako su se predstavnici 18 opština iz oba bh. entiteta našli u galeriji "Srebrenica 11/07/95" na mjestu posvećenom sjećanju na genocid u Srebrenici i pokušali prihvatiti postojanje drugačijih političkih i istorijskih narativa.
Poricanje zločina i neprihvatanje istine o onome što se dešavalo u ratu u Bosni i Hercegovini, put je koji ne vodi ka pomirenju među narodima. Tako barem smatraju žrtve, naročito one koje su preživjele genocid. Negiranje zločina žrtve vrijeđa i boli, kaže Amir Kulaglić, koji je preživio srebreničku golgotu, a danas živi i radi u tom gradu.
„Ljudi, često ponukani medijskim manipulacijama, ne znaju činjenice i onda, uglavnom, svoj stav o tome šta se desilo stvaraju na pogrešnim pretpostavkama. Mi tu istinu znamo, ona je masovnim grobnicama, ona je u Potočarima. Međutim, šta ne znamo ili šta nemamo, nemamo empatiju. Ne može postojati empatija, kad svakodnevno imamo medijsku hajku, imamo onemogućavanje bilo kakvog mehanizma za otpočinjanja dijaloga o prošlosti. Zašto? Pa kada bismo mi utvrdili sve činjenice o tome šta se tamo desilo, onda bi sigurno političari i pojedina udruženja izgubili mehanizam za manipulaciju“, objašnjava Kulaglić.
Upravo političari i dvadeset godina nakon rata drže pripadnike svojih naroda u etničkim torovima. Zbog toga nema istine o onome šta se dešavalo u BiH krajem devedestih, već samo suprotstavljeni stavovi. Ali i o tome se treba razgovarati, smatra predstavnica Udruženja građana "Tolerancijom protiv različitosti" iz Doboja Snežana Šešlija.
„Mi se ne možemo praviti slepi da veliki broj ljudi različito misli ne samo o Srebrenici, nego o masi događaja koji su bili u Bosni i Hercegovini. Lično mislim da svaki susret sa problemom, sa zločinom, bez obzira koliko emotivno i stresno to deluje na čoveka, ipak moramo se suočavati sa tim. Ne smemo bežati od toga. To bi trebalo da nam bude način života“, smatra Šešlija.
Saosjećanje sa patnjama drugih i individualni pristup suočavanja sa prošlošću, jedan je od načina da se dođe do istine, smatra profesor na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu Nerzuk Ćurak.
„Naprosto smo osuđeni na to da što više ljudi usvoje jednu vrstu naracije u kojoj su sposobni za maksimalnu empatiju. Za učitavanje u bol i patnju drugih sa jedni prethodnim uvjerenjem da svi možemo imati samo koristi ako zaustavimo kulturu poricanja i nastavimo jednu autentičnu kulturu sjećanja“, kaže Ćurak.
Posjetom galeriji u kojoj su postavljena svjedočanstva o genocidu u Srebrenici, pripadnici različitih bh. naroda, razgovarali su o genocidu u zaštićenoj zoni UN-a. Postoji oni koji su, bez obzira na nacionalnu pripadnost, spremni da razumiju patnju i bol drugih i da se suoče sa istinom. Jelena Dobrilović iz Udruženja „Podrška“ sa Sokoca kaže:
„Zaista nije lako gledati sve ove snimke koje se prikazuju u ovoj galeriji, ali mi kao odrasli i emancipovanii ljudi trebamo da ostavimo to negdje iza sebe i da krenemo nekim čvršćim koracima ka budućnosti.“
Amir Kulaglić dodaje:
„Bez stvarnog i dugotrajnog mira nema ni ekonomskog, privrednog niti bilo kakvog drugog razvoja. Genocid u Srebrenici je prije svega pravna činjenica, utvrđena presudom u Hagu, kao i pojedinačnim presudama iz tog suda, poput Tolimira ili Beare. Genocid u Srebrenici je i forenzična istina jer je do sada u Srebrenici ukopano 6.241 posmrtni ostatak, a 135 će se ukopati sada 11. jula.“
Proces pomirenja je spor, posebno u društvu kakvo je bosanskoherecgovačko, ali je taj proces i ostvariv, mišljenja je profesor Ćurak.
„Svjedoci smo da pripadnici raznih političkih, kulturnih, intelektualnih struktura ne žele da se zajednice suoče s onim što se desilo, nego da ponize drugu zajednicu. Ja bih rekao da je to najveći problem koji imamo, a to je u priznavanju svih zločina koji su se desili, pa i najgorih zločina poput genocida“, zaključuje Ćurak.
