Školarine ovih dana muče veliki broj mladih u Srbiji kojima je zbog visokih cena i nemaštine studiranje postalo nemoguća misija. Pojedini ekonomisti smatraju da je i to signal za korenite promene u sistemu obrazovanja jer studente, posebno one koji ne „upadnu“ na budžet, čekaju teška borba sa finansijama i manjak radnih mesta.
Na većini najpopularnijih državnih fakulteta samofinansirajući studenti godinu moraju da plate i do tri prosečne srpske plate. Slično je i na Elektrotehničkom i Pravnom fakultetu u Beogradu čiji brucoši su za RSE rekli da znaju da im neće biti lako:
Upis u Srbiji je u toku, a oni koji žele da stiču znanje na Pravnom, jednom od najtraženijih fakulteta Univerziteta u Beogradu, ukoliko ostanu „ispod crte“ moraju da budu spremni da godinu plate 93.000 dinara, što je oko 780 evra.
Dragiša Potić, menadžer za odnose sa javnošću Pravnog fakulteta, kaže za RSE da je ta cena još od pre sedam godina.
“Ona nije mala, ali to je cena koštanja do nivoa onoga što opravdava sve što je uloženo u studiranje. Počev od besplatnih udžbenika, preko plata zaposlenih, do besplatnog prijavljivanja ispita. I naravno, svih režijskih troškova koji idu uz to”, navodi Potić.
Državni fakulteti tvrde da su cene za samofinansirajuće studente, koje odobravaju Ministarstvo prosvete i Rektorat, onolike koliko košta i studiranje na budžetu. Iako pitanje troškova zahteva posebnu analizu, zbog ekonomske krize i nemaštine sve je teži i studentski život u Srbiji.
Cena studiranja, kaže za RSE profesor ekonomije Miodrag Zec, nije najvažnije pitanje ali je primer pogrešnog obrazovnog sistema.
“Ne mogu se plate univerzitetskih profesora rešti tako što ćete primiti masu studenata i uzeti im novac. To je besmisleno. Nije isto biti profesor univerziteta i prodavac sladoleda, pa da ti plata zavisi od toga da li si prodao sto ili hiljadu komada. To je javna služba. Pa ako nam treba deset studenata koji mogu da čitaju klasične jezike njih, recimo, mora da uči petnaest profesora. To je skupo ali je potrebno naciji. Ne može se ekonomija obima vezati za školstvo. Mi smo to uradili, i dobili smo to što smo dobili”, smatra Zec.
Vreme za promenu modela
Prethodnih decenija, kada su počeli da ozbiljno konkurišu državnim, sve više studenata imali su privatni fakulteti koji su bili mnogo skuplji. U poslednje vreme razlika nije tako velika iako je i dalje evidentna. Tako, na primer, godina na beogradskom Pravnom fakultetu Univerziteta Union, koji prima 130 studenata, košta od 1.700 do 2.000 evra.
“Može da se učini da je to više u odnosu na neke druge fakultete, ali kada bi se sve drugo što nudimo sabralo onda se dolazi do toga da je i manja školarina nego na mnogim fakultetima. Naša školarina obuhvata i prijave ispita i udžbenike, kao i mnoge druge stvari.Tako da je školovanje kod nas pristupačno,” kaže Ivana Ilić, iz Univerziteta Union.
Uslovi i znanje koje studenti dobijaju na državnim i privatnim univerzitetima razlikuju se od fakulteta do fakulteta, kao i realni troškovi školovanja. Prohodnost u inostranstvo, ali i tradicija i dobar glas, glavni su parametri na osnovu kojih ih mladi upisuju. Za Pravni, koji ove godine prima 600 studenata o državnom trošku i još 900 samofinansirajućih, i ove godine je ogromno interesovanje.
“Ono što student na Pravnom dobija ravno je modernim evropskim univerzitetima. On jeste tradicionalan, postoji od 1808. godine, ali ima unutrašnji standard kojim se iznenađuju mnogi profesori koji nam dolaze iz sveta i ne mogu da veruju da tako nešto postoji u zemlji Srbiji,” tvrdi Dragiša Potić.
Šta sa tolikim brojem budućih pravnika, sudija i advokata, kao i sa kadrovima koji će izaći sa većine ostalih fakulteta, godinama je jedno od pitanja kojim se niko ne bavi.
Miodrag Zec smatra da je krajnje vreme da država promeni model.
“Studenti koji žele i koji imaju kvalitet da se upišu na budžet treba da studiraju. A ostali, ja mislim da čak i ne treba da studiraju. Prosto mora da se osmisli nekakav plan. Potpuno je besmisleno da školujemo ljude za koje nemamo posla, ili da najbolji odu napolje a da ovi drugi zauzmu najvažnije pozicije u društvu. Da najobrazovaniji i najtalentovaniji odu na Kembridž, a da nama ostanu starlete i PR-ovi. Tako nacija propada”, konstatuje Zec.
Broj studenata određuje Ministarstvo prosvete, ali se dosadašnja politika nije pokazala efikasnom. Stručnjaci smatraju da sistem visokog obrazovanja mora da se “resetuje” tako što bi se odredio broj studenata potrebnih Srbiji, kako bi im se dala šansa da ostanu u zemlji.
Ukoliko se nešto ne promeni, zaključuje Miodrag Zec, neće biti boljeg života.
“Mi nismo toliko bogati da bi školovali inženjere za inostranstvo, i da posle gradimo domove staraca kada se oni vrate iz penzije. Nema to smisla. Moramo da formiramo neku svoju koncepciju u kojoj će ta elita naći mesto u ovoj zemlji i doprineti rastu naše ekonomije", kaže Zec.
