Alen Petrin, student Muzičke akademije, na odseku za saksofon u Lugansku u Ukrajini bezbedno stigao u rodni Kragujevac. Prema njegovim navodima studenti iz Srbije u tom gradu na istoku Ukrajine, koji je pod kontrolom proruskih aktivista, nisu imali većih problema tokom višenedeljnih demonstracija, ali su se iz bezbednosnih razloga ranije vratili u zemlju.
Alen Petrin kaže za Radio Slobodna Evropa da su građani Luganska i jugoistočne Ukrajine zbunjeni i uplašeni za svoju budućnost i da još uvek ne razumeju razloge duboke političke krize u kojoj se našla njihova zemlja. Njega lično situacija u kojoj se nalaze ljudi iz tog dela Ukrajine podseća na priče roditelja o vremenu pred raspad Jugoslavije.
„Ja nisam siguran potpuno šta se tu sve izdešavalo jer ni mi nismo bili sasvim dobro bili upućeni u situaciju. Meni izgleda da su ljudi u gradovima zbunjeni i pojedinci sa kojima sam imao priliku da razgovaram uopšte nisu znali da mi objasne šta se u stvari dešava i zbog čega je došlo do svega ovoga. Postoje ljudi koji smatrau da su sve ove žrtve uzaludne i da se sve ovo dešava bez ikakve potrebe“, kaže Petrin.
Njegov utisak je da se obični ljudi svi plaše proširenja sukoba i izbijanja građanskog rata ali kao da niko od suprostavljenih strana ne može ili ne želi da zaustavi nadolazeće zlo i da prekine začarani krug mržnje i nasilja.
“Meni kao nepristrasnom posmatraču sa strane deluje kao da je to van moći Ukrajinaca. Deluje mi kao da tu ima uticaja drugih država i jačih sila nego što je Ukrajina i izgleda mi kao da se svi bore da dođu do te teritorije koja je, kako se meni čini na veoma dobrom položaju”, priča Petrin.
Proruski aktivisti su u međuvremenu u Lugansku proglasili Narodnu republiku i od centralnih vlasti u kijevu zatražili amnestiju za sve učesnike protesta na istoku Ukrajine, najavivši da će ukoliko do 29. aprila njihovi zahtevi ne budu ispunjeni, preduzeti radikalnije korake.
Zbog rastućih tenzija student iz Srbije morali su da se vrate kući ranije nego što su planirali.
“Mi smo otišli na vreme. U vreme odlaska još uvek se nije ništa dramatično događalo u gradu Lugansku. Bila je vanredna situacija u tom smislu što nismo smeli da napuštamo dom posle 22 sata uveče. Takođe, rad akademija i pojedinihinstitucija je bio skraćen baš zbog naše bezbednosti. Dešavalo se i da nam kažu da treba da kupimo hranuza nekoliko narednih dana i da što ređe izlazimo iz doma. Demonstracije jesu bile konstantne i učestale i noću i danju, ali ništa nije bilo zastrašujuće jer nije bilo ubijanja, nije bilo pucnjave i sličnih stvari”, kaže sagovrnik Radija Slobodna Evropa.
Za to vreme studentima je preporučivano da ne izlaze iz doma i sa akademije, da sede dalje od prozora, a konačna odluka o povratku doneta je kada su počele da stižu vesti o približavanju tenkova, mada on dok je bio u Lugansku tamo niije video oklopna vozila.
“Jedino što smo videli su te demonstracije koje su se događale preko puta našeg doma, tako reći pod našim prozorima, tako da smo mogli da ih gledamo iz naših soba. Jedino što smo čuli, odnosno gradom su kružile priče da se gradu približavaju tenkovi. Međutim, ja ni jedan tenk nisam video tako da ne znam da li su to bile lažne ili istinite priče”, kaže Petrin.
Naš sagovornik i njegove kolege su, uz pomoć Ambasade Srbije u Kijevu, uspeli da okončaju fakultetsku godinu nešto ranije, i uz njihovu pomoć i u organizaciji Ministarstva inostranih poslova su se vratili u Srbiju.
Alen Petrin kaže za Radio Slobodna Evropa da su građani Luganska i jugoistočne Ukrajine zbunjeni i uplašeni za svoju budućnost i da još uvek ne razumeju razloge duboke političke krize u kojoj se našla njihova zemlja. Njega lično situacija u kojoj se nalaze ljudi iz tog dela Ukrajine podseća na priče roditelja o vremenu pred raspad Jugoslavije.
„Ja nisam siguran potpuno šta se tu sve izdešavalo jer ni mi nismo bili sasvim dobro bili upućeni u situaciju. Meni izgleda da su ljudi u gradovima zbunjeni i pojedinci sa kojima sam imao priliku da razgovaram uopšte nisu znali da mi objasne šta se u stvari dešava i zbog čega je došlo do svega ovoga. Postoje ljudi koji smatrau da su sve ove žrtve uzaludne i da se sve ovo dešava bez ikakve potrebe“, kaže Petrin.
Njegov utisak je da se obični ljudi svi plaše proširenja sukoba i izbijanja građanskog rata ali kao da niko od suprostavljenih strana ne može ili ne želi da zaustavi nadolazeće zlo i da prekine začarani krug mržnje i nasilja.
“Meni kao nepristrasnom posmatraču sa strane deluje kao da je to van moći Ukrajinaca. Deluje mi kao da tu ima uticaja drugih država i jačih sila nego što je Ukrajina i izgleda mi kao da se svi bore da dođu do te teritorije koja je, kako se meni čini na veoma dobrom položaju”, priča Petrin.
Proruski aktivisti su u međuvremenu u Lugansku proglasili Narodnu republiku i od centralnih vlasti u kijevu zatražili amnestiju za sve učesnike protesta na istoku Ukrajine, najavivši da će ukoliko do 29. aprila njihovi zahtevi ne budu ispunjeni, preduzeti radikalnije korake.
Zbog rastućih tenzija student iz Srbije morali su da se vrate kući ranije nego što su planirali.
“Mi smo otišli na vreme. U vreme odlaska još uvek se nije ništa dramatično događalo u gradu Lugansku. Bila je vanredna situacija u tom smislu što nismo smeli da napuštamo dom posle 22 sata uveče. Takođe, rad akademija i pojedinihinstitucija je bio skraćen baš zbog naše bezbednosti. Dešavalo se i da nam kažu da treba da kupimo hranuza nekoliko narednih dana i da što ređe izlazimo iz doma. Demonstracije jesu bile konstantne i učestale i noću i danju, ali ništa nije bilo zastrašujuće jer nije bilo ubijanja, nije bilo pucnjave i sličnih stvari”, kaže sagovrnik Radija Slobodna Evropa.
Za to vreme studentima je preporučivano da ne izlaze iz doma i sa akademije, da sede dalje od prozora, a konačna odluka o povratku doneta je kada su počele da stižu vesti o približavanju tenkova, mada on dok je bio u Lugansku tamo niije video oklopna vozila.
“Jedino što smo videli su te demonstracije koje su se događale preko puta našeg doma, tako reći pod našim prozorima, tako da smo mogli da ih gledamo iz naših soba. Jedino što smo čuli, odnosno gradom su kružile priče da se gradu približavaju tenkovi. Međutim, ja ni jedan tenk nisam video tako da ne znam da li su to bile lažne ili istinite priče”, kaže Petrin.
Naš sagovornik i njegove kolege su, uz pomoć Ambasade Srbije u Kijevu, uspeli da okončaju fakultetsku godinu nešto ranije, i uz njihovu pomoć i u organizaciji Ministarstva inostranih poslova su se vratili u Srbiju.